Stražilovo

509

у телу животињском; кад се појаве иоједине ледене иглице, ћелијице се распадају, дивни склон организма квари се и те велике озледе доводе смрт, ма да иначе сокови у организму могу да поднесу јако разхлађење. Те се озледе морају и збити, чим се смрзне већи део воде, које има у организму, дочим саразмерно мало леда у организму животиња може лакше да предура. Тако што може се опазити и код човека, кад се смрзне. Ово се тиче само појединих делова, кад се смрзну, н. пр. уши или удови. Кад се смрзну По немачком.

буду са свим тврди, и с најмање снаге, па их можемо покрхати. Но такви смрзнути делови нису још са свим умрли и могу се још спасти; они да на ново оживе треба их загревати, при чему вал>а бити врло предосторожан, т. ј. загревање мора ићи јако из тија. Смрзнутога ваља однети у какав хладан простор, па смрзнуте делове полагано загревати снегом а за тим хладном водом. Донесе ли се смрзнути у какву топлу собу, напрасно загревање може му нанети смрт, но сигурно иак да ће на смрзнути део наићи какво запаљење, или „бранд". Андрија М. Матић ♦- —

А. ЧЕХОВ

ОД I I Кад је Всеволод Гаршин, тај меланхолични песник руски и последњи уметник младе руске књижевности, онако рано завршио свој мучни живот, изгледало је, као да ће бити дуг застој у руском песннштву. Наскоро за тим бацио је Толстој анатему на сваку уметност па се подао мистицизму. А што је још било младих талената те искрсоше овде онде, ти се сви дадоше у неко вечито натуралистичко експериментовање без смера, као да је натурализам сад тек у зачетку. Са свим заборавише, да је натурализам достигао био већ свој врхунац у роману „Расколников". Ма како да су били даровити, запали су већином у покушајима и студијама; књижевност нису нимало помакли напред. Само је Короленко покушао да удеси нове струне, али ма како да су тонови са тих струна фини, за тим нешто слабуњавим лепом романтична заноса и фине психологије, која извире више из осећаја му него из разума му, стоји индивидуалност сувише мало маркантна. Да би се руској кљижевности помогло да дође до нова угледа, био је потребан уметник са новом врстом вида, са срећним темпераментом, који уме да схвати и разуме све тонове људскога осећања. Психолошки је роман ту већ што је умео најбоље урадио у Толстоју и Достојевском а песимизам је у Тургењеву и најпосле још у Гаршину нашао своје највеличанственије песннчке тумаче. Сад је потребан био уметник кова Мопасанова, али уметник, који би кадар био у Русији не изгубити свој хумор; уметник, у кога још живи носледњи остатак душевна здравља у његова иарода. А то је тешка

Е Н К Е С А ствар код народа, који је „од главе до пете" огрезао у једној једипој рани. Али је само том песнику осигурано било интересовање Запада. И зби се то чудо. Велик неки руски лист открио је једнота дана тај дар, који је одмах задобио срца свега света. Млади песник — сад једва ако је превалио тридесету — зове се А. Чехов. Он је опет ггочео онде, где су све велике литературе прихватиле опет песнички конац после дуга лутања по неплодним пољима: код новелистичке идиле, као што су други опет почели са драмском идилом. У његовим се малим приповеткама погледа дивно посматрање и велика вештина у неколико потеза насликати слику пуну живота. Узмимо н. пр. малу идилу, којој је натпис „Деца". У њој се ништа не приповеда. Збива се доцкан у вече зими. Родитељи нису код куће, деца, којој се придружио још и мали синчић слушкињин, седе у скровитој соби па се играју лијо-тако. У тој скици има неке ведре веселости, која мора загрејати свачије срце, малишадија је карактерисана са таквом вештином, какве у тој врсти још нисмо нигде нашли. Није се' Чехов уметности својој научио ни од Толстоја ни од Достојевског, он подсећа више на Тургењевљеве „Ловчеве записнике", само што у тим красним причама има мање горчине и оптужбе. Ако је у Тургењева највећма навијен тон болећива песимизма те му је хумор налик на сунцем обасјану кап росе, што лежи на увелу јесењем цветку, то Чехов гледа живот весело и ведро па уме и у животу самораних и сиротих да нађе тиху, бојажљиву срећу. Он спада међу оно мало срећних песника,