Stražilovo

510

који дају да живот утиче на њих, место да, као његов претходник Гаршин, о животу само премишља па да га то премишљање убије. Само у једној јединој новели, што се зове „Снови", има нешто као силна оптужба, искрсла из саучесне душе са оним плачевним смешењем, које се јавља у једној јединој речи а више утиче, него дугачке тираде очајања. Збива се у јесен. На прљавом, пустом друму ескортују два полицајца особена неког човечуљка у оближњу малу варош. „Тај кукавац ни најмање не одговара оном, што човек себи замишља о лупежу. Мален је, слабуњав, а црте на лицу су му фине, без карактера и са свим неодређене. Обрве су му танке, поглед подан и благ, бркови се једва виде, ма да је тај лола прешао већ тридесет. Еорача бојажљиво, погиуто а руке завукао у рукаве. Огрлица његова отрцаног сукненог капута дигнута је те допире до капе, тако да се само види малени црвени нос. Кад говори, муца високим гласом а сваки се час закашље. Тешко је рећи, шта је уираво тај човек. Ни од њега не можеш то дознати, тај кукавац нема ни имена. „Сам Бог зна, шта човек да мисли о теби!" вели му један од полицајаца. Ако си сељак — ниси сељак, ако си господин, ниси господин, иего нешто у среди. Ономадне сам прао сито у језерцу па ухватим ево баш оволишну змију, ето као овај прст, има кости на ртењачи и реп. Испрва сам мислио да је риба, но после видим — ђаво је не однео! — имала је ноге. Нити је била риба, иити змија, нити . . . знао је ђаво, шта је била . . . Ето видиш, такав си и ти". Већ у тај опис унесен је дубок трагичан мотив, каква може бити само у Русији. Тај детињски човечуљак постао је злочинац а није ни сам знао. Да би се осветила свом газди, који ју је преварио и завео, дала му је његова мати отровно пиће да га даде грофу. Ето с тога мора сад у Сибирију. Па заиста се човеку мора ражалити кад чује, како се кукавац гледа да утеши: „Не бојим се ја Сибирије; и Сибирија је Русија. Исти Вог и цар онде као и овде, само онде има више слободе. Онде је све боље". Каква ли гриска иронија говори из те најивности! „То је све тако", одговара полицајац, „али ти, брајко, никад не ћеш доћи до тих слободних крајева. Како и да дођеш ? Прећи ћеш можда три стотине врста па ћеш онда дати Богу душу. Та видиш ли, како си сипљив. Какав си ми ти мајчин пешак? Погледај се само: сама кожа и кост. Умрећеш ти, мој брајко". На један минут после тога кукавац се још већма згурио а руке још већма увукао у рукаве. Полицајац заћутао па ћути . . ." То је само мален оглед Чеховљеве вештине,

која у својој краткоћи више каже него најразговорнија жалосна игра. Но не тугује он свагда тако горко; као но позна сунчана светлост, која се још распе над кишовит летњи дан, шири Чехов дискретан хумор над оне мале трагедије свакидашњег живота, поред који човек пређе па их и не опази а са којих само прави песник нроплаче сузу, смешећи се — без оптужбе, без јаука. Ваља само видети како у мајсторској скици, игго се зове „Јад", прича јаде осгављена старца. Зимско је вече, сиег никако да стане. Кириџија Јона Потов сав је бео, као аветиња. „Седи горе на колих, згурио се што може већма иа се и не миче. Па да читава гомила снега падне на њега, ни онда, као што изгледа, не би нашао за вредно да га сгресе са себе. И коњиц му је бео, ни он се не миче; сав је некако ћошкаст, ноге му праве као батине, иа и кад га погледаш из најближе близине, изгледа ти као коњ од медених колача којега можеш купити за једну копјејку". Јона се задубио у тужне мисли, умро му пре неколико дана јединац син у најбољим годинама. Сад тражи коме да се изјада, јер његов је јад толики, да би испунио сав свет. Најзад му се јави муштерија, неки официр Путем док га друге кириџије, што долазе с друге стране, грде, што не скреће, почне да нрича своју тугу: „Мени је, гооспдине умро син — како ли се само смрт могла забунити?" „Тако, тако..." вели муштерија, асклониоочи па као да га се и не тиче, што говори кириџија, „сви морамо умрети". Опет Јона остаје сам, бол хоће да га загуши, али у то ево ти оиет три мупггерије. То су три иијана ђакеле, међу њима један гурица, који непрестано кашље. За двадесет копјејака хоће да се одвезу некуд далеко. „Добро!" вели Јона, а радује се, што је опет нашао света. „Терај!" довикује му гурица „Воме ти имаш смешиу капу, брајко! 'Га неби је нашао такве у свем Петрограду". Јона тера лагано а оно троје га ударају, грде, и не марећи, што је стар. А он се радује. Један бол умаљује други! „Еј, еј, то је баш весела муштерија!" кличе. „Да је Бог поживи! Мени је умро син, али ја сам жив и здрав — чудно је, да се смрт тако забунила. Остала ми је само једна жена — а то је земља... да, да, ... гроб". Оде му и та муштерија. Ни у крчми га није нико хтео да слуша те тако оде у у коњушницу до свога коњичка. „Жваћеш ли?" нита га. „Де жваћи само, жваћи!" Коњичак га слуша а дахом својим додирује руке свога господара. Јона се занесе па му стане све причати... Таквим финим ситнмм потезима склопљене су слике правога живота, које уме да назре Чехов са срећпим I темпераментом трагична хумористе. Друкчији је он