Stražilovo

503

моје, нас две нисмо дошле амо, да тражимо теби мужа, али ако га овде нађемо, можемо га исто тако и овде узети, као и другде. Није ли тако? Али ти ћеш појмити, чедо моје, да је то веома озбиљна ствар, коју човек дваред мора промислити. Ја са своје стране, кад сам опазила, како се он понаша, нисам ни часа почасила него сам замолила госпођу с1е 1лиуегс) 7 , да ме о њему извести; осим тога сам писала у Париз и на све стране распитала за њега .. Резултат тих распитивања је то, да нема озбиљне сметвве, него баш напротив! Него допусти, чедо моје... ти ваља да знаш, да ни моје ни ичије мишљење не сме утецати на твоје личне осећаје . . . ту нема никакве озбиљне сметње, то је све; породица, уважење, шта више и имање, све је то у реду . . . Но при свем том те преклињем, не дај да те сувигае нагло, сувише лако одвуче први утецај; узми себи времена, да га прозреш, да пустиш да се сталожи ... Та ја те познајем ... ти би била безгранично несрећна, кад не би наишла на праву срећу . .. ти си од оних, које само једаред љубе, а те се не смеју преварити . .. Ако ти је срце обузео нежан осећај, ако је, да све кажем, љубав ушла у твоје срце, она ће у њему и остати; она ће се онде сместити као на краљевском престолу, који човек напушта само по цену свога живота! Анђео, који је у мени, као што каже Сесила, одавно ми је, само јачим изразима, дошапнуо ту истину, коју ми је моја мајка сад гласно изрекла. Он ме је опоменуо, да будем на опрезу; догаапнуо ми је, да ће моја прва љубав бити једина, силиа, вечита љубав, те да је морам добро изабрати или са ње пропасги. То су до дугае фразе, али их ја осећам. Љубити човека, који заслужује сву моју оданост, моје поштовање, и бити љубљена од њега... то је лепи сан мога срца! Је ли истина, збиља истина, да је близу, са свим близу, да се тај сан испуни ?.. Да видимо! Да човек, као што је господин <Г ЕТзЊ и угодне и часие спољашности, најфинијег образовања, особених заслуга, и јуначка нежна карактера, да такав, мал те не савршен човек одговара свему, што само мозке пожелети женско срце, то је наравна ствар! Да се младо девојче, које мисли, да се тај особити човек одликује нарочитом пажњом, осећа тиме поласкано и почаствовано, да са свим нарочито весеље налази у посведневном дружењу са тим надмоћним духом и том лепом душом, да је у потаји обузима сладак занос при помисли, е се из тога прелазног поверљивог дружења може излећи вечита

свеза . . . ништа није наравније, ништа се већма не разуме само по себи! Али што ми на несрећу изгледа мање наравно а много сумњивије, то је, да човек, као што је господин <Г Јћљ, који, како ја мислим, у свем свету може наћи другарицу, која га је достојна, може за тако кратко време озбиљно заволети бледу, романтичну Шарлоту. Човек тако лако верује оно што жели! Да ли се ја не варам? Нисам ли жртва самих учтивости, којима обасипа мене, јер нема друге? Па за божји леђи . . . дуго време . .. око Сесиле облећу и удварају јој се а мене нико не гледа . . . То се човеку учини мало да је неправедно па ми се показује пажљив ... Је ли само то? Па ипак, ако се ја јако не варам, није он од оних, који ће олако тек мутити мир женскога срца! Али како сам му се могла допасти ја? Какве ли су моје заслуге? Ако их у опште и имам, он за њих не може знати, јер ја не издајем својих мисли; ја му не говорим нигпта друго, до ли оно што му смем рећи, а то су свакидашње ствари. Знам дабогме да сам лепа а то, на први поглед, привлачи чак и таква човека. Али да је само то... колико је он свога века видео лепших женских, но што сам ја! Кад добро размислим, чини ми се, да је у његовим очима моје најбоље својство, које ли је задобило његову симпатију, моје саучегаће с његовим пријатељем Рожером. Оданост његова према Рожеру јесте страст, која је са свим овладала њиме те он воли све, што ласка тој страсти. Још на дан његова доласка и не знајући сам изашла на сусрет тој његовој слабости, а од тога сам времена, можда негато и хотимице, имала често прилике додирнути ту жицу његова срца. Кад је по наговору господина <Г Е1зНа Роже први пут сео за сто међу нас, сви се јако зачудили а још јаче обрадовали, нарочито његова мати. Сирота жена сва се сјала од радости. Он се био ошишао а и на одело је боље био припазио. Његово лепо, бледо и плашљиво лице мало се по мало у нашем друштву разведрило и разблажило, ма да се још једнако помрачи и страшно развуче, кад га и најмања прилика нодсети на немоћност му — кад му на пример треба туђе помоћи, да седне или да устане. У таквим малим приликама обично покажем ја искрено своје саучешће, које ми он улева. Обично после ручка и вечере седне у башти на једну од клупа, што су под прозорима. Једаред у вече опазимо ја и Сесила, да незгодно седи, па намигнемо једна другој. Сесила отрчи у собу, накупи силесију јастука па ми их