Stražilovo

531

— Чекај, ја ћу ти ујдурисати. И за час ти Љуба доћера ону грану, па нема тога, који ће познати, да је била рђаво извезена. Е тада нико није сретнији од Јелке! Стала па грли Љубу, грли је и љуби, чини ти се, изјешће је од милине. — Бага ти фала! Баш ти фала! — А што ми зафаљујеш? — Па кад си ми намјестила! Видиш, ја бих то тако оставила па бих се обрукала. — Не ћеш се ти обрукати, док је мене! вели Љуба, па се опет загрле као да су баш на.јрођеније сестре. Други пут опет Јелка скухала чорбу, па је пресолила, те тако донела на синију. Станиша сркну од оне чорбе, па се одмах намрачи, као да ће му снијег из очију ударити. — Ко је варио ову чорбу? — упита. — А што? — пита Љуба. — Его што! Пресолили сте је па не ваља ни за црна ђавола. 'Вако не би ни крмку изнијели а не мени. Јелки удари пламен уз образе, па као да да ће јој сада крв из њих процурити, а очи јој се за час напунише сузама. Љуба то опази. — А зар је баш тако рђава чорба? упита. — Ј,1 шта је. — Е, 'прости ми, а ја сам је варила. Станиша је погледа љутнуто: — Та видим да си ти, јер и не гледаш гата радига. Док Јелки удригае сузе: — Није она . . . ја сам . . . И ту зајеца као да ће се удушити. Сад Станигаа погледа у њу па у Љубу, а за час му нестаде онога облака са чела и он развуче уста, те мигну на вигае десним брком, а тако се смијао. — Па не треба да плачете — стаде их умиривати. — Сада сте пресолили, а други пут ћете боље гледати и пазити. Је ли тако?... Кад би дошла неђеља, онда би-се њих две лијепо оправиле, па изишле на врата . . . Е, ту је било право уживање! Оне тек тто стану, а по читава јата момака, све кршнији од кршнијега, окупе се око врата, па ти ту замећу свакаквијех шала. А оне се тек осмјешкују, па ни једна не ће ни ријечи да проговори, јер то није ђево-

јачко . . . Ама чим би дошао Јово Милинков, одмах би и њима било мало друкчије. Није шала, био је то момак прикладан, као други Милан Топлица. Погледаш га, па не знага, шта би прије на њему обегенисао: или стас, или лице, или глас . . . Све му је било прекрасно! И он ти се увијек сврне њима. Дође, па лијепо стане уз дирек од врата, те их тако гледа. — Шта сте данас радиле? — пита их. Оне се само загледају, па се осмјехну. —■ Што не говорите? — понови он. — Па . . . стајале смо . . . одговара Љуба. — А јесте ли се наћосале? — На . . . ето. Јово се тада уфати за лијеви брчић, па га увија, увија, док га лијепо не уфитиљи, а узгред се мисли, шта би проговорио. — Ево лијен дан! — отвори најпогаље. — Лијеп! — вели Љуба. — А ја мигаљах да ће бит' кише. И тако је засушило. — Јес'! И опет ушуте. Он бијаше заустио да рекне још коју, ама некако не могаше. Погледа их јога мало, па се одмаче од дирека. —• Да иђем — рече — много сам остао. Други пут ето ме опет. Па одмах пође даље. А оне се обје промоле кроз врата, па га прате очима све док не замакие у сокаке. — Е бага је кршан! — вели Љуба. — Кршан! — вели и Јелка. — Па како лијепо говори! . . . ■—• Па како милосно гледа! . . . На томе би се и сврншло . . . Поред свега тога, што се оне тако пазиле, никада не споменуше једна другој онако што год ђевојачки — на прилику што о момцима. Готово да су се стидиле једна од друге. Оно Љуба је кугаала толико пута, да Јелки све искаже, ама некако није могла . . . Док једном и то издугаи. Тако њих двије догале у багачу, па сјеле под једну велику мурву. Била је лијепа љетња вече. Около њих на све стране била је тигаина, она блага типшна, која је аншцима најпријатнија. *