Stražilovo

534

у господина <Г ја бих заиста то и веровала. Али то не могу ни замислити. Но ма шта да је био узрок њиховој препирци, није никаква трага оставио међу њима. Њихово пријатељство шта вигае као да је топлије но икада; помислио би човек, да је још појачано новом каквом везом. Та се фина разлика нарочито види на Рожеру, који је у свом понашању према господину <Г ЕћНв некако пажљив препажљив, као да хоће нешто да заглади. Свакако је он неправо учинио. Али само шта ? Госпођа <1е Боиуегсу зацело то зна, јер је још замишљенија но обично. И моја се мајка задала у мисли па чак и господа <1е Уа1пе8зе и њихове сестре седе по кутовима па сневају. Што се мене тиче, о својим осећајима не ћу много да говорим. Ја сам се у етиру уздигла била до звезда; наједаред ми посекоше крила те падох опет на земљу. То је све. Трудим се, да заборавим блажену обману једнога тренутка; али не могу да је заборавим; па бојим се, да је не ћу моћи нигда заборавити. X 22 јула Да нисам преухитрила, што сам тако брзо престала надати се? После оне тајанствене олује чини ми се да се све враћа на старо. Јамачно је господин <Г ЕШв имао какву повелику непријатност те је тај осећај с почетка превладао све друге и с муком је команданту пошло за руком, да га се отресе. Но најзад је ипак мало по мало разагнао облак те као да му се са свим вратила његова пређашња унутрашња слобода. Од некога је времена шта више увео наново стари обичај, да поверљиво и љубазно проћерета са мном, но при свем том ја још једнако налазим, да је нешто турован и усиљен, кадгод је са мном. Свакако под својом озбиљном спољашњошћу крије врло много веселости, коју Сесила нарочито вешто уме да пзмами. То фантастично и мило, простодушно и весело чељаде занима га и развесељава га. Он и мари и не мари за те ћуди, за те умиљате и гаарене луткице, у којима се она често јавља. Јуче у јутру на пример била је наумила, да опроба пушку и своју вештину у гауми, гато граничи на парк. Ми смо сви били с њом: господии <Г ЕћКз, већ као војник, био је изабран за вођу те опасне експедиције. Зечеви су трчали по шуми као мишеви по амбару. Излишно је рећи, да Сесила није убила ни клетога зеца, но за то мало те није обогаљила господу <1е Уа1пе8зе, који се одмах пењали на дрво, чим она запне пушку. Кад смо се са тога неплоднога похода весело

враћали путем што просеца гауму а лепо је угажен, опази Сесила наједаред на сред пута загаситу земљану музлицу — Гле! рече наједаред — ено се онде она музлица укипила сама. Како се још љутила, гато није имала среће са зечевима, дође на ту мисао, да се оштети музлицом; брзо нанишани па одапне пушку. И одиста се музлица распаде у црепе а читав се поток млека разлије по земљи. У исти мах се појави мала млекарица, коју у први мах нисмо били опазили. Бегае то мала сељакиња од својих десет година, којој је плаву косу покривала нека врста мараме, као што је носе калуђерице. Кад је видела, шта јој се десило музлици, диже кукавипа обе руке над главом па их опет спусти; час два стајала је као запањена а онда бризне у плач и стане нарицати како ће је мати тући. — Не ће, не ће, није те ни бриге! рече јој Сесила. Ја ћу ти платити млеко. Па кад је видела, да на дну разбијене музлице има још доста млека, повиче: — Баш као што ваља! И онако сам жедна као курјак ! Сагне се пажљиво, дигне дно музлице са земље, метне га на уста па халављиво стане пити млеко; кад се мало напила, одахне, а кад је видела, како сви гледамо у њу, насмеши се тако, да јој се указале све рупице на лицу. Бага је дивна била са црепом у руци. За тим поче на ново пити. Кад је загасила жеђ, било је јога млека у црепу. — Ко ће? запита. Смеђи господин <1е УаЈпевзе одугаевљено узме цреп па га принесе устима. — То стоји двадесет франака! рече Сесила. Смејући се извади господин <1е "Уаћшаве свој новчаник па јој даде један лујдор. Садје ваљало"да пије плави господин <1е Уа1пе8ве. — Двадесет франака! понови Сесила. Сад ви, господине команданте! рече за тим господину сГ ]ћ>Њ, који није могао да изаће из свога чуда. — Ја не волим млеко, госпођице, рече он; али ево мојих двадесет франака. Сесила тутне сва три новца малој млекарици У шаку. — Ево ти, рече, па више не плачи! То рекавши цмокне довојчицу у оба образа па онда пођемо даље. Сесили као да нешто није било право: после неколико корачаја рече господину <Г ЕЈ ј П з :