Stražilovo

554

Туде царе динан учинио. Проговара царе од Стамбола: „Лале моје, а моји везири! „Т>ид'те грдна делибаше Ибра, „Што је Муса од њег' урадио; „И књигу ми ево опремио, „Да му идем на мејдан јуначки, „Да не шаљем за се говедаре, „Већ да тражим од боја јунака!" Ал говоре лале и везири: „Султан царе, свечево кољено! „Јесмо чули, јесмо разумјели „У Медини троглав арапина, „Да је јунак карара му нема. „Ти начини турали фермана, „Па га шаљи ћаби и Медини, „На кољено троглав арапину, „Не би л' за те на мејдан изишо." Када царе разуми бесједу, Што говоре лале и везири, Он начини турали фермани, Па га шаље ћаби и Медини На кољено троглав арапину. Оде ферман земљом ио ћенару Ферман сиђе ћаби и Медини На кољено троглав арапину. Кад је арап ферман проучио, Одмах арап на ноге скочио, Па с' опреми на бијелој кули. На млађе је вику учинио : „Хај'те, сиђ'те у подруме мрачне, „Док се јунак на кули опремим; „Опрем'те ми суре бедевију, „Јер ми ваља до Стамбола сићи!" Млађи брзо на ноге скочише, И сиђоше у подруме мрачне, Опремише суре бедевију, Изведоше каменој авлији. Док се арап на кули опреми, Ет' арапа кули низ бојеве. Аран сиђе каменој авлији, Па прихвати суре бедевију. „Јалах!" рече, сједе на кобилу; Ишћера је на авлинска врата Отјера је столу и Стамболу. Куд год иђе до Стамбола сиђе. На диван је цару долазио, Па нод царом пољуби серџаду, Преви руке, стадч га дворити. Па му царе тихо говорио: „Ој, ђидијо, троглав арапине! „Јесам чуо, казују ми људи,

„Гдје си јунак кави на мејдану „Би л' се смио у се поуздати, „За свог цара на мејдан изићи: „Ишти блага, колико ти драго!" „Бих ја, царе, живота ми мога! „Не ћу теби паре ни динара, „Док ја јунак до Приморја сиђем, „Ако Пог да и снесе крајина, „Те сагубим Мусу ћесеџију, „Онда ћемо с', царе, погодити!" Тада арап на ноге скочио, А царе му дову учинио Оде арап са царског дивана. Арап сиђе каменој авлији, „Јалах!" рече. посједе кобилу, Отјера је до Приморја равна. Куд год иђе, у Нриморје сиђе, У Нриморју конак учинио, И разапо сајванли чадора, Пред чадором копље ударио Ои привеза суре бедевију, И туде је ноћцу преноћио. А Муса је рано уранио, А на својој пребијелој кули Ето Мусе низ бијелу кулу. Муса сиђе на камен-авлију. Право дође шадрван водици, Па узима турски абдест на се Муса клања ранога сабаха. По што Муса текмил учинио, Он погледа пољу зеленоме, Нешто му се даде ногледати, Док опази сајванли чадора, Под чадором црног арапинн, Пред чадором копље убојито, А за копље суре бедевија; На се Муса јаду осјетио, Да је главом царски џебелија. Ето Мусе уз бијелу кулу; Муса паде у своју одају, Па ирикити силха и оружје, А у руке челикли наџака, Па ето га низ бијелу кулу. Право Муса у подруме сиђе, А опреми својега дората, Изведе га каменој авлији, „Јалах!" рече, посједе дората. Ишћера га на авлинска врата Оде Муса пољем зеленијем, До чадора троглав арапина. А кад Муса до чадора дође, Селам турски арапину виче.