Stražilovo

548

Свему је крај — од тога је тренутка промашен мој јадни живот; моје двадесетгодишње срце задобило је рану, која се никад не ће залечити. Али како да разложим себи такав поступак од стране човека од части и такта? Каква га је тајна сила, каква варварска свирепосг могла навести на то? Ја не могу да појмим. Да ли је знао, каквих је страшних мука задао мени? Не знам; тако се десило па крај! По што сам чула прве његове речи, по што сам примила први ударац, једна ме је само још жеља одушевљавала, а та је била, да у његовим очима спасем своје женско достојанство те да свладам сваки осећмј ниске љубоморе, која би ме могла навести, да прећутим добре стране Сесилине. Можда је та мисао и сувише искључиво мноме овладала те ме у хвали одвукла ван граница истине и мога уверења. Но претеривање у том ногледу свакако је било боље него у противном. Међу тим још нису тиме завршена била искутпења, која је тај дан ваљало да ми донесе. Чим су ме опет могле нонети ноге, насгавила сам шетњу, не бих ли у ходу свладала своје узбуђење. Пошла сам онако насумце, не знајући ни сама камо . .. Баш сам ушла у један од главних дрвореда у парку, а оно ме зврка точкова наведе те се осврнем. Био је то господин Роже <1е Еоиуегсу у својим кочијама. Био је сам; ма да га је мати увек молила, ипак није хтео да поведе слугу па је и у том радио по својој глави, одбијајући туђу номоћ, кадгод само може. Као обично возио се врло брзо; но кад је мене опазио, умерио је с тешком муком корак свога коња, који је врло ватрен. На два корака од мене задржи га па са својим обичним, свагда нешто поругљивим и горким смешењем рекне: — Није ли по вољи да се мало провозате, госпођице ? — Захваљујем лепо, не могу. — Бојите ли се мога коња или мене? — Ни њега ни Вас. — Ако је тако, изволите са мном у друштву. — Ја мислим, да то не би било са свим пристојно. — Пристојно!. .. одговори он, машући главом. — Еј, та са мном није ништа непристојно .. . У осталом не ћемо изаћи из овога парка ... Ходите! Не ћете?... Свакако' се грозите мене! Видех како његово и онако бледо и туровно лице постаде још блеђе и туровније; наиђе на ме неки осећај сажаљења и у тај час ми је добро дошла била свака разонода; једном речи: била сам у глави сва збуњена те ми је све било свеједно.

— Ако ћемо се само по парку возити — рекох — то ћу радо поћи с Вама. Нопнем се у кола, но то Ми је пошло за руком тек после другог покушаја, јер је коњ био врло немиран те је господин (1е Воиуегсу имао муке, да га својом руком заузда. За час одлетисмо с колима. После неколико корачаја рече господин <1е Боиуегсу, смејући се: —■ Ви сте промашили свој позив, госпођице. — Како то ? — Као створени сте за милосрдну сестру ... У лазарету у Орлеану, док сам онде био, била је једна, која је нешто личила на Вас ... Још кад сам Вас видео први пут. пало ми је у очи . .. али она није била тако лепа. Јесте ли Ви пореклом Креолкиња? — Нисам, ја сам Парискиња... А је ли Вас она милосрдна сестра добро неговала? — И сувише добро! уздахне он. — За што и сувише добро ? — Што ми је одржала живот, који је мени а и осталом свету само још могао бити на терет. — Смем ли Вам рећи, да ми нешто неправедни изгледате према судбини? Истина, да Вас је она зло иодесила; но Ви опет не марите ни за коју утеху, коју Вам је оставила а које многи немају. — Па каква је то утеха, госпођице, молим Вас! — Пре свега Ваша мати, њена бескрајна нежносг; па онда нега и пажња, коју Вам указује тако ретко и верно пријатаљство.. . најзад Ваш посао, доколица, којом располажете, да се можете послу одати, па радост, коју Вам даје посао, и углед, који Вам ставља у изглед. — Да, одврати он горко, све ми то не да да помахнитам . .. али то је све! Па ипак има часова, кад мислим да сам махнит ... кад сам одиста махнит! Неколико је часака за тим ћутао и као у расејаности вукао је за кајасе, тако да је вређао коња, кога није било требе подстицати. С почетка као да није опажао, да је коњ постао нестрпљив те почео бегати, па настави: — Јесте ли јутрос видели господина сГ Е1з1Ј8? — Јесам. Баш је био отишао од мене, кад сам се срела с Вама — Тако!. .. Честит човек, је л' те? Ја главом макнем да јесте, а он ме погледа. — Ви сте веома бледи, госпођице... још мало час сам то опазио ... Да Вам није зло? — Није. Неки злобан осмех заигра око његових усана па као навлаш зграби опет жестоко кајасе, тако да се коњ сад одлучно поплашио те стао јурити. У свом бесном неправилном трку мал нас није