Stražilovo

575

ма као драма за читање* и заостајала за њима. Да то свуда са потребном јасношћу изађе на видело, није дала кардинална једна заблуда, у коју су упали готово сви критичари и из које се онда са свим на неправди сковало оружје против „Сафе". Над Грилпарцеровим животом лебди особена судбина; свуд онде, где би други наишао на најрадосније

повлађивање, дигла се против његових дела нека сумња, која у самом комаду или није била никако или бар веома мало основана, те му није дала да дође до потпуна признања; одиста не би било чудо, да је сам Грилпарцер с годинама подлегао оној мрачној вери у судбину, коју су неки мислили да већ у том обиму налазе у „Прабаби".

(Наставиће се)

КМЖЕВНА П0ЛЕМИКА И ЈОШ ЈЕДАРЕД БОСШЊ И ОЕНТОМАШ

Ја сам из ратног табора на Перлезу после битке на Ечки отпутовао за Карловце 1 (13) јула 1848. Путовао сам одавде ио налогу патријархову по Шајкашкој и обишао Чичин табор и Сурдучкога главни квартир у Чуругу. А 8 (20) јула приспем опет у табор код Перлеза. Ако сам навео, да сам 3 (15) јула имао састанак са Сурдучким, онда признајем, да сам погрешио у дану, и да је то било на .дан 7 (19) јула, међер два дана после нападаја Сурдучкога на Фелдварац. И онда је са свим правилно, да је — кад сам с њиме обишао бојиште јужно од Фелдварца — неколико лешева лежало још неукопаних. У дану сам погрешио из разлога, што сам мој дневник из тих дана при паду Сентомаша на дан 22 марта (3 априла) 1849 заједно са целим мојим пртљагом и прибором изгубио. Но догађаји, о којима причам, они су исти. Али сад крупну једну да исправим, која се подвукла у разлозима г. А. ђукића а можда и у разлозима покојнога Судучког. Прва битка, први непријатељски нападај на Сентомаш био је на дан 28 јуна {10 јула) 1848 године, а не, као што то њих двојица тврде, на дан 2 (14) јула 1848 године. 28 јуни (10 јули) записан је као дан првог нападаја на Сентомаш у мојој књизи „Из живота —" по изворима Пере Биге; тај дан је означен и у књизи Новака Голубског у његовим „Успоменама". Ево како пише овај очевидац и саучесник оних догађаја у својој књизи на страни 22 и 23: „Наскоро носле овог несретног догађаја наста „код нас изненадна радост и весеље. 27 јуна (9 „јула) 1848 дође нам у Сентомаш ц. к. лајтнанг „ Тодор БосниЛ , народни капетан и ц. к. лајтнант „Прњаворац са једном компанијом Граничара и са „три топа.

„ По том нам БосниЛ ирочита иуномоИ од Ње„гове Светости Патриарха, Јосифа Рајачића, којим „га аосгавља за команданта. над целом војском, „која се сад налази у Сентомашу. Сви га аоздра„висмо радосно и с одушевљеним ускликом „ Живио ВосниИ ! Живио Патриарх ! „За тим одмах онога дана обиђе Боснић са бу„љукбашама са Јашом Добановачким и нас више „Сентомашана све шанчеве и позиције. Еад је све „прегледао, заузео је одмах са својим војницима „најопаснију позицију од врбашке стране. „Боснић нам је баш у добри час дошао, јер од„мах сутра дан носле његова доласка „ дана 28 јуна (10 јула) 1848 „за јутра око 7 сати ударио је непријатељ на Сен„томаш са великом војском са три стране, и то: на „шанац од новосадске стране на Францовом каналу; „од бечејске стране на шанац код воде Криваје; и „на шанац на води Криваји од фекетићске стране. „А на позицији од стране врбашке није се, хвала „Богу, овај пут непријатељ ни показао." Ово су речи Новака Голубског. Да је тих дана ц. к. капетан и народни полковник Сурдучки дошао у Сентомаш и да је он битком управљао, зар то не би био старина Новак уписао у књигу? 0, људи божји ! Тек је 46 година од оних догађаја овамо. Ено живих људи још у Сентомашу, па нек они сад своју прозборе! И мени је стало, да исгина избије на површину. Ако је доиста био 28 јуна (10 јула) 1848, на дан битке, Сурдучки лицем у Сентомашу, онда нека је његова слава! Али ако не, онда оставимо Тодору Боснићу ту неувелу славу! У Бечу 23 августа 1894. Јов. Ст. Виловски