Stražilovo

578

Пред њим на пеколико корака у сумраку истрча зец, иоче стрићи ушима а за тим запраши преко јагодника у кукурузе. То трже Ивана из мисли и кад је погледао око себе, видео је где му се стадо рапттркало, устане са осека, задене фрулу у торбицу па поче као махнит пуцати бичем. Прођоше две и три вечери а Јелице нема. А кад наступи јесен, нестаде и Ивана с овцама. Јелица није винте одлазила на воду, али је запамтила оно вече, када је Ивану додала крчаг с водом и кад је пред њиме, не зна ни сама за што, поруменела. Јер отац њен, чича Станоје, човек љут као рис, кад је за то дознао, лепо узе витак прут па немилостиво ужљеби три модре бразде у бела плећа своје ћерчице. Јелица је навикнула на то и није плакала пред оцем, али је ноћу омочила узглавље сузама и преврћући се по сву ноћ мислила је, како да се освети Р1вану за шибе, које је због њега добила. У мислима често га је хватала за густу косу а један пут јој дошло да му као зубима покида оне црне, сјајне обрве. И какво пакосно задовољство обузе је, кад је дознала, да Иван чува винограде у њихову суседству и кад је дошло време, да и она с оцем пође на ноћиште у виноград. Јелица обукла шарену сукњицу, брижљиво згладила густу плаву косу и у косу заденула црвен цветак. Парченце разбијена огледала не могаше да покаже цело лице њено, али из њега просијаваху два крупна плава ока, заруђене јагодице и бео, нрав носић. »Јух, што сам тако црвена! . . . Онај ће мислити да сам плакала... Он не зна, да ме је бага због њега тукао ... Та казала је њему кривоноса Милица. Па нек ти она од сад даје воде . . . Чекај само! . . . Гле ти!« Полугласно изговараше она те речи вртећи се пред огледалом, закопчавајући пруслук од црне свиле, при чему се красно гибале младе, пуначке,још неразвијене груди. У виноградима се међу тим разлегала већ несма чувара и чуварица. Најразличнији напеви стапали се у једно као разбегли звуци из каква огромна инструмента. Пламен је овде онде буцао, слојеви дима као голема непомична повесма обвили су тамно дрвеће. Оштар мирис од спаљепа лишћа лозина гуншо је. Чича-Станојева колеба била је окружена сјајним сунцокретом. Сад је сунцокрет оборио своју тешку главу, јер је сунце већ давпо за-

шло а пе високо над хоризонтом блистао је сри месечев слабим лимепим сјајем. Лепо је изгледала та колебица са младим месецом у прочељу. Јелица потражила лозина лишћа, пагомилала, запалила, а из гомиле подиже се прво густ мрк дим, иосле запршти лишће и за трснут два сукну висок светао пламен. Гледајући у пламен, који је на махове обасјавао њено лице, она је пажљиво слушала, не ће ли иза колебе запиштати фрулица, али не чу нигата. Чича Станоје шушкао је по колебици па онда оде у комшилук са тиквицом ракије. »Није ту!« помисли Јелица јетко и невесело. Села на земљу и гледала неномично у ватру. Пред очи јој изишао Иван са новим дорочићем на правим раменима, са младим белим вратом, и нарочито се живо сећала, кад је нио из њена крчага, како је скупио црне обрве и како је непомично и неодољиво гледао у њене очи. Сетила се и других ситница па заборавила на освету. И кад је помислила на освету, питала се: »Како да му се осветим и за што?« И на један пут поче је заиимати то »за што«. »Та ои није крив!« мислила је. »Крив је, крив!« уверавала је себе и прелазила је на »како«. И у мислима прелазила је од »за што« на »како« и од »како« на »за што«. И ни »за што« ни »како« не занимаше је у суштини као сам —• Иван, Иван са сјајним оком и црним обрвама. Јелицу обузе на једаи мах врућина. Устала је, погледала око себе, па опет села. Лице јој постепено озарио лак осмејак. »Да узмем крчаг с водом па да га проспем Ивану на главу!« мислила је Јелица и врло се обрадовала тој идеји. Но то већ није имало на себи облик освете, јер она не би ири том осетила никакво пакосно задовољство, већ само радост при том призору. кад би Иван после тога почео да тресе рукаве и мокру капу о колено. Иван би се може бити још и обрадовао тој освети. На један мах задрхта у ваздуху највиши тон у фруле. Јелица скочила као опарена а срце јој поче скакати, да је једва дисала. Погледала иза. колебе а тамо горела ватра кроз трешњине гране. То је Иван свирао к прекидао. Јелица га познала по гласу а по непрекидној песми видела је, да је још неко с њим. Но после заокупи Иван песму без прекида. Јелица се прикраде и, газећи пажљиво по узаној стази, која се одрањала, спотицала се