Stražilovo

598

ћу сутра са својим генералом отпутовати на четир до шест недеља; идемо на инспекцију у провинцију. То је незгодно! — Можда и није, рекох ја; док се ви не вратите, мора Сесила, хтела не хтела, живети солидно: то је први корак до нашег смера... Ви са своје стране имате каде да се промислите, да ли ћете бити у стању одржати обвезу, на коју сте се, како ми се чини, некако на брзу руку обвезали. — Не, одговори он својим благим а чврстим гласом, не на брзу руку... ја сам Вас одмах разумео ... Мој је живот био изгубљен ... Ваше ми га пријатељство спасава... Што ми Ви предлажете, то је нешто веома велико, веома јуначко ... али Ви ћете ме на својих крилих уздићи до те висине. . . До виђева, милостива госпођо; ослоните се на ме. То рекавши оде. Те ноћи нисам ни тренула па ипак сам била срећна. Вила сам задовољна сама собом.. . Иобедоносно сам прекужила тешко искушење . .. Ако ове ретке прочита кадгод жена, која је икад свога века наишла на човека, кога је само један једини пут желела да притисне на своје груди, па ма са тога морала и умрети — та ће ме разумети. Сутрадан у вече дође Сесила до мене па ми саопшти да јој је муж то јутро отпутовао у Бретању. — Слатка, рече, баш сам се зачудила том хладнокрвном човеку Молио ме, да му пишем сваки дан ... појмиш ли ти тако што? ... у осталом ја мислим, да је то рекао у расејаности па да баш не ће терати мак на конац . .. а паметно ће и радити. јер ја му наравно не ћу писати сваки дан... — А што не? — Што немам каде ... Та то је несмисао !. .. Слаћу му телеграме: ,Јеси ли здрав? Ја сам здрава. Поздрав. Сесила.' То је тек доста. — Али реци ти мени, Сесила, зар ти не ћеш остајати мало и код куће, кад ти нема мужа? — Остајати код куће ? ... А шта да радим код куће!... Па онда шта то чини?... Да ли ми је муж овде или другде, то је готово свеједно ... бар што се тиче онога што ја радим или не радим! — Молим те, Сесила, буди за час два озбиљна па дај да се мало поразговоримо. — Добро ! Де да чујем ! — Зар теби никако не ће да додија тај живот ? — Не ће, чедо моје! — Тако ? Али ја већ почињем не волети те више онако, као до сад. Она ми обвије руку око врата. — То није истина. Још сам неко време покушавала, да је одведем

на земљиште топла, новерљива разговора; није се баш очито одупирала, али ми се ненрестано извијала и измотавала тек ма каквом бесмислицом. Вило ми је јасно да ми је задатак био тежи, но што сам ја била замислила, и да се њој и сувише допада тај живот без рачуна. Но ја сам била и остала уверена, да ће ми са мало издрзкљивости ноћи за руком те ћу опет овладати тим добрим срцем, чије сам врлине добро познавала. Већ се иочела бранити и долазити у неприлику, а оно јаве да је дошао господин <1е Утапе; она ту излику прихвати радосно те ми умакне за данас. Устане, добаци кнежевићу неколико саркастичних речи — јер се још једнако љутила на њ због његове сулудости, то јест због равнодушности му према њој — па онда изађе. Кад сам је испратила у ходник, рече ми, смејући се: — Слатка моја моралискињо, ја ћу ти се већ осветити . .. ти ми приговараш, што овако лшвим, или си барем рада да ми приговориш — јер ми је живот мало површан, а то ја признајем; но кад би запитала мога мужа, ја мислим да би њему било милије, пустити ме да се вијем у свом вртлогу него ме видети како седим крај камина по четир или пет пута на недељу са таким господином као што је овај .. . шта велиш на то ? — Шта? Зар ми господин сГ Е1>Нк замера, што ми долази кнежевић ? — Управо баш не замера, али ја одиста мислим, да је још и сад месго свога кукавнога пријатеља Рожера љубоморан, јер не може очима да гледа твога кнежевића... а то тек стоји, да он долази нрилично често ... уверавам те, да се о том говори. —■ Добро, слатка, рекох; ја ћу ти доказати, да се умем окористити добрим саветом, а надам се, да ћеш се ти угледати на мене. — Хоћу, чедо моје! Та ти знаш, да се ја теби дивим. Уђем натраг у собу, размишљајући о злобним онаскама Сесилиним; но међу тим су те опаске само ускориле те сам урадила оно, на што сам се у души давно већ била репшла. Кнежевић ми је у последње време долазио и сувише често те ми је већ почео бивати несносан. Но инак ме је забављао, јер је био духовит а понашање његово према мени увек је сведочило, да ме поштује; осим тога је он, и кад се вратио у Париз, живео солидније а како сам ја уверена била, да се поправио нешто и по мојој заслузи, било ми је то мило те нисам могла ни помислити на то, да га с неба па у ребра отерам из куће; само сам желела, да нам општење