Stražilovo

608

у тишини, или се одреци, да можеш ићи и за вишим смеровима. Но тешко оном, коме на том самораном, тужном и опасном путу нестане маха и воље! Узалуд гледа, да чуп свој врати у гласну тишму; странац је оп сад међу странцима, јер га пе спаја једнака крв, иего једнак дух, једнаки назори. Дигао се међу њега и остале зид, преко којега се не да прећи: „Одабраше л' те себи богови, Са грешним сојем тад не дружи се, Јер бесмртника и земаљских ждреб Помешати се не да никако. Од оба један мораш бирати, А ддабра ли, натраг не можеш." То је Грилпарцеров назор о одношају, у којем је миљеник муза. са светом: само ко одлучно жртвује срећу у животу, тај може као уметник створити што велико. Из земље идејала не води никакав мост натраг на ову нашу земљу. Ко као Сафа овако позива драгана свог: „Од обојега венце плетимо, Обавимо их око чела свог!

Вештина пехар нек нам лије сласт А живот нек нам буде уметност", тога мора сатарити та накана, да споји оно, што се не даје спојити. Руже, што их бере Фаон и Мелита, тискају трње своје Сафи у груди. Фина црта символике лежи у том, кад се Сафа пре тога молила боговима, да је изједначе с Мелитом, која стоји крај ње; такве ниансе свагда принрављају читаоца на оно, што ће доћи, у Грилпарцера, чију је генијалну технику одушевљено величао чак и Вилхелм Шерер, који му иначе није баш бог зна како одан. Како песница слути, да њена унутрашња и спољашња надмоћност мора бити мучна незнатном, неславном момку, то га одмах својој чељади приказује као господара, хвали сељацима његове подобности најлепшим речима (да је „рода честита", побија његов рођени исказ, а да „међ честите смело стати сме", остаје недоказана тврдња), гледа на сваки начин себе да понизи лода њ а њега да узвиси нада се. Љубав је у почетку исто тако заслепљује, као што је после заслепљује мржња, кад увиди, да је се Фаон одрекао. ћ'е се)

КЊЖЖЕВНЕ БЕЈ1ЕШКЕ — У данашњем броју „Стражилова" доносимо у српском препеву једну песму словеначког пееника Фрање Л.евстика, који је врло мало, а можда није ни толико, познат српским читаоцима. — Левстик је рођен године 1831. Школовао се у еелу и у Љубл>ани. Због болести не положи на време матуру, и ако бијаше један од нрвих ученика, а доцније се његова бујна природа не могаше враћати на пропуштен посао. Са тога није могао бити редован слушалап, на свенаучигпту те му с тога после буде живот горак као човеку „без квалиФикације". Покушао је да учи богословију, али буде искључен због слободоумних и „антирелигијозних" мисли у његовим песмама, које 1854 издаде у 8асебиој књизи. Тада раскиде са свим са школом. Бивао је домаћи учител>, секретар „Матице Словенске", сарадник и уредник књижевних и политичких листова у Бечу и Љубљани, а умро је године 1887 у Л>убл»ани као скриптор љубљанске библијотеке. И ако самоук, Левсгик је један од најзнатнијих књижевника словенских. Он је остао у Словенаца до данас најбољи зналац словенске Филологије, а на том је пол»у неуморно радио. Он је управо реФОрмовао књижевни језик словеначки многобројним расправама, чланцима, критикама, створивши тако пут за све потоње књижевне раднике. Оставио је дела

у птирем емислу ФилологиЈе Али је био и иесник ирвога

од опште и траЈне вредности. реда. Почео је певати годпие 1850 и радио је до смрти. Девстик је најплоднији а после Прсшерна и најболш песник словеначки. Песме му се одликују силним и природним осећањем и савршеним обликом. Напоменемо ли још да и проза словеначка почиње нову епоху своју са његовим радом на приповетци и нутопису, онда смо, мислимо, за овај мах рекли довољно о песнику, чију можда најбољу песму доносимо у овом броју. — Јанко Веселиновић, у друштву са још неколико књижевника, покренуо је нов дневни књижевни лист, који се зове „Звезда". „Звезда" у сваком броју доноси иесама, приповедака, забавних ситница и шале, а излази сваки дан на читаву табаку. — 45 и 46 свеска књига за народ, које издаје Матица Српс.ка из задужбине Петра Коњевића, доносе народу поуку с натписом „Љубите природу!" коју је по К. Вођицком и Ј. Етингеру израдио свештеник Цикола Манојловић-Рајко. — ПроФесор Лука Зоре у Дубровнику спрема две рмсправе, једну за Глас срнске краљевске академије о дијалекту дубровачком а другу за Е,а(1 југословенске академије о облицима дубровачкога дијалекта према граматици старог словенског језика.

САДРЖА Ј: Песништво: Белег Девојка и птица. Дневник једне жене. Грилпарцерова „СаФа". —- Ковчежић: Књижевне белешке.

Поука: Русанда код Меленаца. — Књижевност:

Издаје књижарница ЈГуке Јоцића.

Срп. штампарија дра Св. Милетића.