Stražilovo

613

»Хајд вала« — рекох — »да се бар тамо иомолимо Богу од ове данашње булазнн . . .« Кад уђосмо у цркву, угледасмо десно много некаких офнцира под сабљама ; на лијевој страни је било доста женскиња, особито дјевојака; оознавао сам их по лицу само, на себи имађаху туђинско одјело: некаке крпе и репове низа се, некаке роге, перушке и ђаволе, буди Бог с нама, шта ли! Махале су главама овамо на официре а они опет на њих. Говорили су неким немуштим језиком. Кад га брже изучише — апатема их било ! Стегох Мићу за руку, шапнувши му на уво: »Мићо, ја бих бјежао овдален.« Некако исетанце уплете ми се међу ноге, ја се номакох и нехотице стадох му на ренић

а оно заскича. Сирото, ваљда је тражило госу, ама шта ће у цркви ? . . Један од оних официра погледа на ме, простријеливши ме очима и ружно ми рече нешто. Сигурно је псето било његово. »Бјежи, Мићо!« викнух од неког иједа. »Бјежи, брате, да бјежимо! Ово, Боже опрости, и не наличи на богомољу .... Разгледао сам некако чудновато око себе. Прекрстим се и поменух Бога, један ми се уздах оте из груди! . . . Кад се мало освијестих и разабрах, помислих озбиљно: Је ли то сан или јава ? Биће још да је сан! Наео Кондић.

ШКВРЦА

ЦРТИЦА ИЗ ^Жањске године, мјесеца августа, затечем ^Цкод куће ово писмо: Драги иријатељу! Желим од Бога милоснога, дп те ово моје аисмо затече у здрављу и задовољству, и ако гжелите чути за наше здравље, ми смо хвала Вогу добро и здраво, хито и вама желимо. И јављам ти, да сам исиросио Госиаву кнеза Милоша иа Ле ако Бог да вјенчање бити у иеђељу те и тебе зовем да би дошао на ово моје весеље. Поздрављам све. Милан СтаниЛ. Са овијем Милапом познавао сам се врло добро, па не могох никако учинити, а да му не одем у сватове; шта више, то ми бијаше особито мило, јер никад дотле не виђох сељачких сватова. II тако вам ја узех некакву кљусину на поћерах правце у село До тада нијесам никада јахао на коњу, па ми ово путовање још из иочетка бијаше врло неугодно. На путу ме сретаху многи и многи ијешаци па ми се у брк смију, како се незгодно климам на дорату, а не знају, будале, да то бијаху праве муке. Срећа ме је једино послужила у томе, што сунце бијаше зашло те тако не бијаше велике врућине. ОГга више баш тада је пиркао тих повјетарац на ми миловао знојаво лице тако благо, као мекана ручица њежне љеиојке.

ХЕРЦЕГОВИНЕ Али птице, које ио грању пјеваху опроштајне пјесме бијеломе дану, не бијаху ми тако пријатне, јер ми изгледаше, као да се и оне ругају мом »виловитоме« дори. Па ипак, поред свега тога, ја сам одмах иза првога мрака стигао пред Милаиову кућу. — Добра вече, домаћине! викнух па сиђох с коња. — Бог ти помогао! дочека Милан па ми прискочи, да се пољубимо. —- Хајде ти у кућу, а они ће опремиги коња! рече ми па онда обојица уљегосмо кроз мала, ниска врата у некакву чађаву кућу а отоле у једну собу. Кад ступисмо на собна врата, дочека нас непријатан задах и пред нама бијаше читава магла духанскога дима. Срећа је то, што ни сам не мрзим духан, а не знам како би се друкчије наканио, да у собу уљегнем. По што сам се поздравио са свима, који ту бијаху, сједнух на ониску столицу, примих напуњен чибук, што ми га Милан иружи, иа замаглих и ја. Иза чибука дошла је на ред ракија, те сам морао пити и силом, јер нашему сељаку не смијеш пи по што одбити, ако ти што нуди. Док дође на ред и вечера. Ко се пије путем на коњу патио као ја, тај не може ни номислити, с каквом радошћу дочека човјек јела, која му се донесу.