Stražilovo

616

поноћ била је код ње по други пут, јер јој се учииило, да неко шушка но соби... Сесила је била устала и обукла своје недорухо; рекла је собарици, да јој је са свим добро, но нема сна на ће нисати нисма, да је прође време, док не наиђе сан; изгледала је уплакана, била је веома бледа, али је са свим знала за себе, знала је шта хоће, .знала је шта говори . . . Ни трага делирујуму, који би ју, по Вашем исказу, нагнао био на махнито дело ... Ви сте ме дакле оманули ... 0, имате Ви разлога за то, уверен сам . . . но што му драго, тек то сгоји, да се она сама убила . . . За што.? . . . Можете ли ми то рећи? — Још једаред, рекох што сам могла одлучније, ја не знам за то, да се Сесила сама убила. — Дакле не ћете, не можете да ми кажете повод, који ју је навео, да се сама убије? — Ако се сама убила, ја повода не знам. — Нисте Ви научени лагати, милостива госпођо! . . . Добро . . . још Вас једаред молим за опроштење . . . не ћу наваљивати више на Вас. У осталом и онако знам доста. Сесила се убила у очи мога повратка .. . пре но што се састала са мном... убила се, да се не састане са мном ... Ако је тако, добро је урадила! Како да кажем, шта се за време тога страшног иреслушавања дешавало у мојој души, у мом срцу, у мојој савести? Никад ми ни у сну није пало на ум, да Сесилине последње речи у грозници употребим на то, да издам тајну њене погрешке; но како да се понашам, кад је њен муж ту тајну погодио, ма да сам ја најозбиљније настојала, да је сакријем испред њега? Нисам се никако могла одлучити, да сама обешчастим име оне, која се мени била поверила. А и мислила сам, да ми ваља господину сГ Е1>Лз уштедети жудњу за осветом, горчину и попижење, које би таква срамота морала изазвати у њега. Волила сам, задати чисту рану његову срцу, место да га понизим, волила сам задати му мозкда више бола, но мање срамоте. Кад бих му рекла, да је Сесила погрешила, зацело би тражио сукривца, иашао би га па би дошло до тога, да се губе главе. — Дакле, господине команданте, рекох одлучно, Ви баш силом хоћете? ... Јесте, Сесила се убила... За што? . .. Ја одиста зпам . .. а ево ћу рећи и Вама. Отворим свој мали писаћи сто па извадим оно писмо из Париза, које ми је Сесила писала на неколико дана пред кобни догађај. У том је гшсму, као што је познато, гледала да своју ненравду извини неправдом мужевљом те се најживахнијим из-

разима тузкила, како је он не љуби. Са великом привидном искреношћу, која је, како ми после признаде, ииак била тек привидна, изјавила је, да је веома несрећна, да јој је додијао живот, а завршила је овим грозним, двосмисленим речима: „Има тренутака, кад ми душа клоне, кад са свим изгубим главу те оеећам да нисам далеко од очајна каква корака... од какве год иоследње лудорије, која се не ће дати више загладити." / То писмо дадем господину сГ ЕБНв; он погледа датум, па онда стаие читати нисмо, а док је читао, тако му се ужасан бол огледао на лицу, да се мал те нисам покајала, што сам то урадила. Кад је писмо дочитао, спадоше му руке тромо, подизке своје упале, тавне очи к мени па нромрмља: — Боже! Може ли то бити? Не одговорим ништа; отарем сузу с образа. Он наново стане читати несрећно писмо. Како нисам хтела, да опет упадне у стару своју сумњу, то му станем причати, не бих ли га потпуно уверила, како ме је Сесила у очи катастрофе једнако уверавала, да нема више снаге; она је, рекох, побегла из Париза пре његова повратка, јер није могла да поднесе помисао, да опет почне живети уз њега под теретом његове равнодушности и његова презрења. Додала сам, како сам употребила све своје разлоге, сву своју нежност, да јој утишам очајање, и како сам сувише била лаковерна према самој себи, кад сам била уверена, да ми је то пошло за руком. — Е онда, рече он угушеним гласом, онда сам је ја убио! Свали се на столицу па је тако седео дуго, сакривши лице у руке, испод којих су прокапљивале сузе. Гледајући га тако, узкасно сам патила; но како ми је ваљало бирати између два бола, била сам уверена, да сам му уштедела најгори бол. Већ се било смркло. По што се господин сГ ЕМш донекле повратио од свога нрвог узбуђења, захвали ми незкно, што сам му рекла истину, ма да га та истина убија, па оде. ... Данас је управо два месеца, како се међу нама двома одиграо тај призор. Те ноћи иосле тога — а и иосле сваког дапа и сваке ноћи — нитала сам се у страху, да ли ће тај ггризор имати моследица, које ја нисам предвиђала а и које, отворено признајем, нисам зкелела. Са свим хоћу искрено овде да се исноведим: у првом утецају, којим је на ме утецала Сесилина смрт, није било ни клете личне споредне мисли; био је то удар, који ме је смлавио, који ме је сурвао у неко круто очајање. Но нико ми не би веровао, кад бих се усудила ре-