Stražilovo

БРОЈ 40.

ВЛАСНИК И УРЕДНИК Ј 0 В д н јг- р Ч $

6у^#С>*<?<КГ0 ГОД. УИ. Ј

У НОВОМ САДУ, 2. ОКТОБРА 1894.

-&»в-—

НА ГРОБЉУ

вде рооље смрти тихим санком спава; Џ Кроз жалосне врбе рани ветар хуји, Мене гуши мирис од цвећа и трава И дах чудног санка, тто из гроба струји. Умиру ми чула, склапају се веђе Без жалости, суза и без опроштаја Моје срце бије све ређе и ређе Ја тихо скончавам сред пролетњег сјаја

И чујем где тихо на скривену месту Кукавица кука; више моје главе Цврчи црна грана на староме бресту И шапат се диже из високе траве. И осећам како векови пролећу, Са глухим јауком човечанских рана, Равнодушно к'о што облаци се крећу И тону у струје плавог океана. Ленг.кш

домовини

К'о древни 'Гиртеј ја бих свештену харфу диго, Нек силни звук заори, И тужну опево судбу, подвиг и тешко иго, Што тебе, мајко, мори.

И певајућ' слободу прешо бих твоје стране, Село и бурни град!.. . Ал' камо светило дивно кроз мрачне и тешке дане? Камо божански над?

Успаван живот труне, витешки попос пао, Грешни завладо срам, Л демон изгнања страшног у прах ти светиње дао И драги и свети храм.

Над рушевином твојом у часих очајања Преносећ' тешки јад, Опустив свештену харфу ту песник прошлост сања И сузе лије млад . .. Јов. А. Д.

ШУМСКА МОЛИТВА

(аитон пин)

роз буково лисно грање С црквице се звоно чује, А с дрвећа цвркутање Жубор птица песме снује.

Лисје шуми па се нија И савија киту нуну, Уз цвеће се цветак свија, Љушкајући своју круну.