Stražilovo

626

Иоточићем сребро тече, Да л' то наша блага лица Бистра каиља маховином, Слази небо у сјајности? Лахор хлади мило вече, — То ј' вечерња молитвица Љубећ' цветак са милином. Лисне шуме у тајности! Андра ГавриловвК

Н А ДУНАВУ

(РЕТОК1 ЗА^ООК)

^А^еко, твоје срце већ колико пута Брод крилати цепа и олуја љута! На како је рана дубока и дуга ву на срдашцу не оставља туга!

~>т<-

ГГа ипак, кад лађа и олуја мине, Гана се замлади и бол одумине. Ал' кад бол срдашце један пут подели, Нема тог мелема да рану исцели. Ленсши

СТРУЧАК МИЛОДУВА

ПРИЦАЗАНО гтзици краја до на крај колико је широке Ффл Босне, мало ти је љеншијех мјеста него 'пгто је наша Бијељииа. Равна и плодна Посавина, мајчин сине, па нигдје ни педља земље, а да га вриједна рука није— Бож' 'прости —- у сами рај претворила. Начичкале се свуд варогаи и села и прострле се плодне њиве, ливаде, оранице, па кад с Мајевице ногледаш на ту широку раван, а ти не можеш да не прифатиш за фес па да не уздахнеш: — Да дивне ли земље, их, милостиви Боже мој ! . . . А тек ти око занне за Бијељину, па не можеш да је се нагледаш. Та шта ово, шта оно, пара јој нема, пријатељу, колико си грјешном ногом кадар ирећи. А шго је тако лијепа, то икако, ама што је живот — мани се! Све бујно, здраво, весело а—• богато. Не зна ти се ту шта је јад, не зна шта је невоља. На ливадама све цвјета, а гаљивици пуни па родни и благословени . . . А чаршија окићена и шарена — све магаза до магазе, а чаршинлије све наши трговци. Е можеш наћи у њој, што ти само срце пожели. Није то ни сарајевски безистан ни мостарски кујунџилук, ама је чаршија, што не може над њу. И газда Перо Живковић бјеше трговац, богат човјек. Дућан велик, пун, а по ћепенцима све скупа роба сарајевска, бугарска и шаба-

М, ЖИВАН08ИБЕ80Ј чка, на од његова дућана куд нођеш, јал десно, јал лијево, све дућани, све магазе, све љепша од љепше, све богатија од богатије. Ето, тако је у нашој Бијељини. II Кад пођеш од Јањице поред цркве и сврнеш пут Лединака, и сад на ћошку видиш високу и угледну кућу. Затвара је велика капија, а на њој стоји гвозден балкон. Велик дуд разгранао се и заклонио читаву једну страну. То ти је кућа газда-Пере Живковића. Е могу јога да памтим, кад те велике куће на том мјесту није никако било. Неке дрвенаре бијаху туд све од Јовичићева милћа па аман све до Текићеве ограде, а сад на том мјесту видиш кућу, лијепу, угледну — читав град. Али и живио је газда Перо, к'о ни један друг што није. Богат, на уман, па и у суду, и у општиии, и у друштву увијек — прво мјесто. Кад зазврје кочије из далека, немој се пи осврнути. Знај, мајчин сине, то иде газда Перо. Имађагае сваког добра, само једно Бог му не даде. Е сто пута к'о ни једном рекох: — И Бог чојку да све, ама му не да често бага гато му срце највигае жуди. Газда Перо не имађагае мушке ђеце. Не имађаше, а само га срце за тим бољело. — Тјегаим се, рекао би, имам Сајку . . . Та ваља ми, валај, Сајка баш за мушку главу.