Stražilovo

635

У такву животу прохујаше две, три ли, недеље, Навле би ју увек дочекивао у трему крај улице Силвија Пелика. Ту би се 'шћућурио у своме трошном летњем оделу, кроз које страховито продуваваше јануарски ветар, па би ју чекао. Она би увек долазила брзо и журајиво, подигнувши колчак на своје лице, које је од зиме и ветра свагда било црвено. Утиснула би руку под његову и онда би се лепо забављали, што но реч, бројећи птице у ваздуху и полако шетајући се по зими. Том би приликом Павле причао силесију ствари романтичних и страшних а она би га молила, да јој све то протумачи у миланском наречју. Први пут кад се беше попела у Навлов стан, који је био на четвртом боју, те га ту чула где свира на гласовиру оне љегове романсе, о којима је толико причао, онда тек поче, онако као кроз маглу, схватати његове разговоре. 1'адознало а нлашљиво зверала је свуд по соби, и гле, наједаред осети, да јој се очи наводниле. Код оне модискиње, где је Кнегињица радила, тамо иза папирнатих кутија и оних по столу разбацаних гомила вештачког цвећа и разнобојних пантљичица, нешто се зузукало о новом јарану Кнегињичину. Зли језици претресаху његово оскудно одело и ругаху се са његовом сиротињом у опште; како не може својој драгани да поклони ни једну —■ цицану марамицу! На та преклапања би се Кнегињица чинила и невешта; само би слегла раменима па ћутећки и намрштено радила свој посао. Жутокљуни уметник вас дан јој се напричао о својој будућој слави и још о стотини других лепих ствари. Говораше, како се морају венчати, да му она не би имала права пребацивати, да ју је обмањивао и издавао се не знам за кога — што но кажу: за кнеза руског или барона сицилијанског. Један пут — било је око првог у месецу хтеде да ју дарује, бурмом од злата. Она порумени и до суза тронута стане му захваљивати; први пут му је стиснула руку тако јако, јако, али — дар је одбила. Можда је знала, колико је претурио борбе и искушења кукавац, док је тај дар купио. — А видиш, да јој је и скупљи поклон понудио онај други, Вога ми, примила би га без речи и не би толико захваљивала. Од тада, да не би срамотила свога драгана, баци се Кнегињица у велике трошкове. Узе од Кордусија једну хаљиницу на веру, потроши на пијаци ди Иорта Тричинезе двадесет лира за један огртач, и накупова у Галерији Векији сила којекаквих стаклених накита. Онај други беше ју научио, да тежи и гине за тим, да се кинђури. Иавле о њему не знађаше ништа а не беше му познато ни да се Кне-

гињица задузкила, па би се чудио: „Како си ми тако лепа!" Кнегињици је било мило, кадгод је то чула; осећала се сретна, јер драгог задовољава својом лепотом. Недељом, кад би било лепо време, ишетали би њих двоје онамо иза царинаре, до острва, што се зове Нзола Бела, или онога — Изола Бота — што је копну тако близу, да је одавде увек запрашено. Ту је било дана, када се трошило без рачуна, кад се лудо бацало. А када би требало плаћати ревеном, тада би се Кнегињица љуто кајала са глупости, што их је починила тога дана; тако би ју нешто стегло око срца, да би одмах отишла до прозора, што гледаше у врт, и ту спустила на руке своју замишљену главу. Онда би Павле полако пришао, стао са свим до ње, раме уз раме, и ту би при заласку сунца упрли очи у слику оног зеленила, што се пред њима простирало, и уживали неку узвишену меланхоличну насладу. Ако је падала киша, онда се забављали на други начин. Одвезли би се на омнибусу од Иорте Нуове до Порте Тричинезе, или од Порте Тричинезе до Порте Виторије. То би их стало тридесет солада, али би се бар провозали господски. Увек мислећи на те лепе недеље, Кнегињица би свих шест дугих дана провела у марљиву раду, бојадишући траке и састављајући вештачко цвеће, а Павле дан пре и гшсле недеље обично не би — ручавао. Ето тако претурише зиму и лето, једнако се играјући љубави, као што се деца играју ратова и литија. Она му не допушташе ништа више, а он, вајни љубавник, не усуђиваше се више ни тражити. А ипак, она га је љубила, јако љубила Сав јад беше због оног другог! У том дође и октобар. И одасвуд се већ осећала она тешка јесења суморина. Да би се мало разоиодили, предложи Павле да изађу у пољане, онамо до језера Комо. Тако и учинише. А користише се једним даном, кад њезин отац није био код куће, те се одвезоше до језера. То је био скуп излет — педесет лира потрошише тога дана! На путу, онако у разговору, запитаће Павле Кнегињицу: шта би радила, да. се деси да мора ноћ пробавити ван куће. Смешећи се одговори она: „Па рекла бих, да сам рад прешна посла морала преноћити у дућану". Кад стигоше у свратиште, хтеде гостијоничар да зна, хоће ли се њих двоје вратити са вечерњим возом, па запита Павла. Овај га је гледао сметено и није знао шта да одговори. Кнегињица га извуче из неприлике. „Путоваћемо сутра!" — рече гостијоничару.