Student

ПЕТОГОДИШЊИ ПЛАН И КЊИЖЕВНИЦИ

Кљижевшгк ћ професор Унлверзитета Милап Богдановић одржао је на „Коларчевом унпверзнтету“ иредавање са темом „Петогодишљн плап н књижевнпци“. Друг Богдановић је пз тог нредавања за наш лист приредио овај део. Петогодшпљи нлан је данас велики мотив нашег времена. Он пас уводн у пови начип живота, у нови радни стпл којим наш жпвот треба да се пспуљава. Он нас копкретио претвара у ново друштво. У плапском организовању делокуппе наше друштвепе и жнвотне раднности, он ооухвата нсто тако и духовну њену област као и матернјалпу. 0 томе пе може бнти сумње. Према томе, л радни, пронзводнн, стваралачкп ток у нашој културп мора бнтп нодведзп под опе законитости које нз петогодишљсг плана произилазо. Разумљпво је, већ по самој суштиии културпе делотворностп, да се за ту област стваралаштва не могу дати тако одређепе директиве п тако прецпзнрашг задацп као кад су у питању објектп матерпјалне изградњс. Нптн јој се нумернчки, рачунски тачно може одређиватн квантитет. У једној областн радиности и стварања где првенствену важност има елемент унутрашње вредностц дела, његов квалнтет, не могу се исто тако нормиратп пи друте неке конкретае мере којнма оно треба да буде подвргнуто. Као што му се не може закспом прошгсати количина, тако му се не може ннкаквом шемом одредитн нн облнк. Друг Милован Ђилас ј“ то најпотпупије пзразно када је у Парламенту рекао да се „култура и наука пе могу подићи никаквим наредбама пи прописима." Али да Петогодишњи план обухвата и културу, чињешша је коју ие треба доказати. Опа већ јасно говори п нз врло нмператнвнпх одредаба Закона о Петогодишљем плану, којпм се дословно означава да се у том времепском нериоду наша култура мора поднћи на савременп ниво. А још јасније излазе и грандиозно цифре од око десет милијарди дипара које се намењују за остварсње тога ннвоа. У размаку од пет годипа имају се подићи многе нпве научпе и устапове. Нићиће нова позоришта, нове галерије, нове библиотеке, нова издавачка предузећа, нове впсоке научне и уметннчке школс, пове штампарпје, пове радио-стднпце, филмска предузећа н тако даље. Ако се, у аиализп те одговорне обавезпостн, углавном ограничимо на уметнички део општег културпог активитета који се Петогодншњим планом сутерпра, па поставнмо још једно питање, којн од стваралаца у тој области треба да се сматра најодговорнијим, ми ћемо, пе умаљујућп ни за најмању меру вредност и другпх уметннчких грана, морати одговорити да је унраво књижевник онај који у процесу подизања наше културе најшире може да делује и који, лрема томе, и најорганизованпје тргба.да буде укључен у планско стваралаштво. Књнжевпи стваралац. дакле, треба да буде уметннчки тумач и облнковалац опих ндеја, нринцнпа и мотпва којп проображавају наше друштво, нас у њему, животна стања и осећања у нама самима. Он мора остварз-

ти литературу која ће високо уметнпч кп, а у правплнпм перспективама, изразитн сва она огромна преображаваља у нашем времену којнма смо ми сведоци, али у којнма пстовремено и сами учесгвујемо, сарађујућн на њпма, п самн се преображавајућн. Наш кљпжевннк је дапас савременик једне од пајвеличанственијнх трансформацнја човека и друштза које псторија уопште може да покаже. што већ само собом значи ца жнви у времену које је управо раскошно инспирагивно. Наше време Је тако садржајима бременито, да пролазптн поред њи х не зндећи нх у најпунијем смислу значи зажмуретн, као у оној народној причи, баш у трепутку кад 'зе ггролази покрај препуне кесе адиђара. Наша литература треба да ожнвп, уметпичкп да осгварн, у делима од пуне вредности. то богатство садржаја нашег новог живота, огромну тематику коју јој оп данас пружа. Стара дискусија, коју је некада гра ђапски уметнпчки теоретичар упорно потзтрекавао, да лн ће једно соцнјалнстичко друштво негатпвно деловатл па уметничку лнсннрацнју и да ли упнформнсање живота, његово нлвелпрање које бп социјализам тобоже мотао ообом допеги неће истовремено осушити уметниксво ладахнуће п лретворити га V шему, данас је за сва времена затвореио. Обратно од онога што је грађанскп иптелектуални арбитар некада тврдио, да се управо под грађанско-капнталпстнчкнм условпма пружа могућпост за разноврсну инспирацију, ми данлс јасно знамо да је та вазповосност у ствари значила само чепркање по самоме себи, кли бежање од живота V

падземаљске сфере, у мрак и мпстику. И показало се да се баш под тим условпма стваралачка књижевна пнопирација врло оскудпо могла оплодптп садржајем којп се везује за чсвека и за стварност, за људе, за масу, за народ. Пример књижевности Совјетског Савеза доказује колнко јо лажна и пеоснована била теза о пресахњивању умстггашдах врела нод социјалисиичким условима живота. Тамо јо обратно томе, социјалнзам био огроман пострек за уметничка стварања, п баш под соцпјалистич. ким условима нзвршпла се грандиозна обнова руског реалнзма у тренутку кад је оп, под грађапско-капиталистнчквм притиском био почео вицпо да јењава. Социјализам га !е не само богато обновио, него га је доднгао на внши ступањ и претворно у нове квалитете. Под сличним условнма и код пас се данас јављају могућности за разв!oј нове, садржајно богате и вредноспе литоратуре. Наше вроме пружа књижевиости једну тематггку коју опа у оваквом пзобиљу н оваквој перопективној јасноћи никад раннје ннје имада. Кад су претставпицп паших књнжевнпх организацнја, по завршеноме првом Конгресу јутословенских писаца, бнли у посетп код маршала Тпта, чули су од њега речп које су нзванредно убедљиво говориле управо о темама које литератури паш дапашњн жнвот пружа. Између осталог маршал Тито је нарочито лодвлачно тему братства и јединства, коју је необпчно живо и илустровано образложио у свој њеној граидиозној жнвотној стварности. Али је пзтовремено указао и на мпоге друге. И доиста, ако се пође од време-

иа старе Јутославпје, које не може бнти изузехо из тематике савремене литературе, баш као доба које. у контрасту. даје рељеф данашњем времену, и које га, својим тешким негативнма, друштвепо, историски законито условл>авају, па се иреко доба бкупацнје, и издаје, и тешке унутрашље нацноналне закрвљеностн, дође до нацодно-ослободилачке борбе и данашње изградње, литература стоји пред једном проблематнком којој је тешко догледати сразмере. А она их мора све обухватитн. У тој проблематнци, разумљиво, прпродно н пмперативно, у ирвоме реду и по важности и по садржајности стоје теме које носе у себи ослободилачке мотиве, у националном и у социјално-економском и политичком омислу, као и тома огромног невиђоног и ие. запамћеног радног елана који садашњост наша показује, Ту 'садашњост носи нови човек, који је у брзом револуционарном нроцесу кадрастао свој стари вид и далеко га прерастао. И тај човек, његова расположења, његова осећања, његова психологија морају у нашој литератури постати њен нови људски садржај, Алн је истина и то да наша литература, ове до ових дапа кад се целој земљи п читавом нашем животу Петогодишњим планом даје одређенн у плански прорачунати усмерени радни садржај, није довољно могла ни умела да се правилно снађе. Друг 'Билас је, у говору који је већ цитиран, рекао још и то, да се као „слаба страпа ун ашем општем народном раду“ внди п то што „наше снаге које раде на умјетничким н културним пољ.има још нијесу све прикупљене и што не раде са дозољно плана, са довољоно пергпектива“. 0 тој безперспектнвности нашег књижевног живота и о перопектпвама које се пред иашом лнтературом стварно отварају, говорпо је и друг Радован Зоговић на Конгресу југословенских плсаца. Петогодпшњп плаи ставља пред нашу кљижевност и пред све наше књижевнике управо тај велнки задатак: да се онаге прикупе. да се мобилишу, да се плански среде и упуте, да увиде перспективе н у тој перспектнвности да у обиму трајања наше петољетке произведу бројна и квалитатнвна дела. Ако наш даиашљи живот има две јасно уочљиве одлике, с једне страие, огроман радни елан, велики животни замах п виталност која се озарава дубоком животпом радошћу, а, с друге стране плански рад. примену горњнх распололгења на врло срачунате и далековидно замишљене реалпе циљеве, онда се он доиста обележава са два видна и разговетна квалнтета: ромаитичним животним занооом и реализмом остварива- ј ња. То су, међутим, две основне. оне у самоме корону, одлике соцнјалистичког реалнзма. И ако треба у једној формули утврдити основне дужности п задатке књижевника у односу на Петогодпшњп план, онда би се онп моглп сажети у овај императив: наши књижевници у оквнру Петогодпшњег плана треба, и дужни су да кроз дела пзразите вредности и у броју ко;и ће да да обележје епоси, остваре код нас социјалистички реализам. Милан Богдановић

Песма на прузи

Песмо, кад минеш над Долином Босне, разви арије рада, сагиј стихове и риме, слав.и живот радних бригрда! Чуј. пијук стрела. камека тела дроби у заглушном хуку! еслино дело подижу смело хиљадз руку, хиљаде руку. Градимо пругу всчну и дугу за живот нов, обасјан. Колико среће ово пролеће уноси, друже, у сваки данПесмо заструји долином Босне, погорима наших бригада, заједно с тобсм довршимо пругу велики плод љубази и рада! М. Љ.

Вече Х. Ботева

Посвећено годишњици смрти

Један од најизоазити.јих и генијалних личности бугаоске недЗвне поошлости то је личност пеу_ мрлог великана и песника Христа Ботева. претече новог времена. У чему је величина Христа Ботева? Хоисто Ботев није само борац за наиионалну слободу бугарског на. рода од турскога ропства него и доследни демократа, револуцио. нар и непомирљив непри.јатељ сзаке политичке и духовне заостало. сти. противцик шовинизма, страстан поборник за вечно братство са великим руским народом, за са. вез међу јужнословенским народи. ма и за пријатељску сарадњу са балканским и свим осталим слободољубивим народима. Генијални песник борбе за на. родну слободу и независност, Бо_ тев је био на.јдалековиднији вођа бугаоског националног покрета за ослобоћење у прошломе веку. Наоодно демократска и републиканска тенденци.ја Ботева, и других наших поборника за слободу, долззи до израза у борби самог народа, Он је био претеча научног соција. лизма. Његове су се идеје потпу. но остваоиле победом Отечественог фронта 9 1944 године. Ботеов дух надахнуо је све бугаоске младе борце и партизане V бооби поотив словенских неприда. теља. »Нема Словена, било дужних било западних. нити свесног човека. који не би желео остварење ЛУжнословенске конфедерације, која не би служила ни потчињавању, ии хегемониди по.јединих народа. већ, напротив. била би гаранцн.ја за њихову слободу и културни развитак« (X. Ботев). Христо Ботев био је и биће најузвишенији примео борца за слободу, који ће вечно поетстављати идеал бугаоског наоода и његове омладине. У данашњод борби за демократију. народну републику и нанионалну независост. за прогрес бугарске нације, Христо Ботев је застава која се високо виде над но. вом демократском Бугарском. Верни Ботеовом завету ми ћемо продужити неустрашиву борбу против свих непријатеља народа. Ето зашто бугарски народ ниде ни за тренутак престао да даде топле изоазе свог безграничног одушевљења великом делу Христа Бо. тева. В. Батов, ст. технике

В. Батов.

* » * Поводом годишњице великог бугаоског песника и револуционара Хоиста Ботева, бугарски студенти Београдског унивеозитета дају Iог јуна 1947 вече са литературним и музичким програмом. Вече почиње V 8 часова V Аому Иве-Лоле Рибара. После поограма игранка.

ГOРСКIИ ВIЕНАЦЪ

- Н>егош ипје само пајвећа појава у културној исторпји црногорског народа већ п поноо овпх пашпх народа н једап од највећнх словенскпх пјесника. Оп је то, прије свега, по „Горском вијенцу“ врхунцу свога пјоспичког геннја. Дух родољубља, прегалаштва п јунаштва, патос пепомпрљнве борбе за елободу и мржње према тиранији и ропству чпне ово дјело дабоко ндејнпм, паро-дппм и револуцнопапним, општечовјечанскпм. Та ндејност и пародпо-револуционарни карактер дјела пашли су п одговарајућу умјетннчку форму, средства пјесничкзг пзраза: пластичност пјеснпчких 'Слика, свечаност тона, језгровптост чистог народног језика, као уклесаног у стнх народног епоса. И код Његоша, као код свлх правпх стваралаца, садржнна је одредпла форму. Такзо јединсгво садржппе и форме, сажетост п спага језпка, пепосредност казнвања, богатство расположења и рел>сфпост ликова карактеристпчни су, п ако пајчешће дјеломпчпо, за најбоље обрасце народне поезије. „Горскн вијепац“ је међутпм много више од народне поезпје: оп је највиша умјетшгчка сиитеза псторије и фолклора, најупуппјп нзраз пародпе пспхологије и народпих стваралачких могућности. „Горски вијепац" јо цјсловита, гаирока слпка једне псториске стварностп. једног лериода у развитку Црне Горе, који је наговјсштавао народно ослобођење. Унијек актуслад својом тематдком -

близак народним идеа,лима јср је био њихов највиши израз; разумљив својим зражајним срсдсхвима ..Горски вијенац” се. У неку руку, уллјевао у фолклор и живот, допрпттосио урбличавању борбене свијезти народа, везујући је за ослободнлачке традицнје прошлости, подижући је па вшип степен н упоав љаЈ‘ућп је па борбу до краја. Мпаге генерацпје васпитавале су се на овом дјелу и училе се подвпзима, љубави за слободом, нрезнрању страха, мржњи према иасиљу, нпскозти, кукавичлуку, издајству и другим нечовјештвпма. Његошева ужа домовипа, парочито, децбlш.јама је живјела духом ..Гороког вијенца” - многн његови стихови постали су пословнчни; Његошева етика постала је нераздвојна с пародшгм етнчким схватањима, „Још не зпате шта сте учшшлп, док чујете од вјешта гу:лара“ говорп архпмандрпт Дебеља учеснпцнма једног успјешног боја с Турдима, у „Шћепану Малем“. За Његоша се може рећи да је такав „вјешт гуслар“ то јест пјесник, који је својим „Горским вијендем" прославио и освијетлио савременицнма н потомцнма напоре п узпјехе нредака у «слободнлачкој борбн.

ХИМНА СЛОБОДИ И ЈУИАШТВУ

је у дјелу дао много мјеота. Схватајући пстрагу као почетак борбе оа сло<sоду н узпмајући је за ооиовни пјесниики мотнв, Његош је прнказао врнјеме и стање које је натурало пстрагу. То је бнло врпјеме пеодложне п тешке борбе, неоразмерпе по снага.

ма („Нека буде што бптн не може"), у којој су се нскнвалп сплни карактерн и јунацн. Ннје бптно да лн су баш Вук Мандушнћ, Љубица Радунова, Војвода Батрић и друге Његошеве личностп биле нсторнске лнчноггп: бптно је да су такве личностн постојале у вријеме које дјело опјева. Врнјеме око нстраге било је преломио доба, доба распадања плсменскпх форми жнвота н диференцирања ДРУ штвенпх сиага, отпора сељаштва наднрању феудализма. Тај отпор одвијао се у виду борбе „крста и пекрста“ у специфпчпим условпма тсократпјс, али он је иоспо обнљежја нацноналне и ооцијалпе револуције. Нема сумње, да је такво вријеме обиловало јуначкпм подвизпма и племенитпм жртвовањем. Подвизи предака могли су да надахпу Његошеве савременпк© па борбу у одбрану слободе лезавпсности Црне Горе што је и у Његошево време било актуелно. Његош је .то п хтео. Њ>егош се родпо на Кршу, у крају богатих предања; одрастао на впспнама Ловћена под пространством неба, на помолу пучпне мооа и блиставе Боке, у којој је стекао основно јбразовање. Од доласка на управу земље па сзе

до смрти, Његош ее неирестано борно Сама истрага нотурпца, као врзменскп тачно ограничен догађај, ннјо Његошу бнла главна тема, нити јој да сачува слободу свог мало-г гор-! штачког народа, разједнњеног племен скнм сепаратизмом и притнјешњеног са ових страна непријатељем. Млетачка трговнна сузбијала је раззој Црне Горе на мору; скадарскн Турди ометали су организаторскп рад Његоша.владара на стварању државности; највећп дио наших народа бпо је у ропству. Све је спречавало прн> вредпи и свакн другп развнтак Црне Горе. За счување слободе тога кугка потребна је бпла „борба непрестана”. Ништа није карактернстичније з а Његошеве прилике од чпњенпце ла је ои, за једпу битку с Турцима морао да претопи у „прах и олово“ једпу штампарију коју је са муком добавио нз Руснје. Прпродпо је што су такве прплике развијале у овом пјесннку и државну. и болну жудњу за ослобођење Јужннх Слољена п што је поздрављао п помагао сваку акцнЈу у том правцу. Разумљиво је што Његош, идеју устанка н ослободилач ке борбе уздпже на степен омисла живота п што ту пдеју глоршђпкује у свом пајбољем дјелу. А вријеме пстраге потурчењака, са свнм његовнм карактеристикама. било Је отјелотворење ослободилачке идеје. „Горски внјенац" је најпозпатије дјело наше књпжевпости п код пас н на страни. Миоге рагправе и коментари као и велик број пздања п

СТРАНА 6

НАРОДКИ СТУДЕНТ

Број 28