Student

ЗА БОЉИ РАД ДЕБАТНИХ КЛУБОВА

Поред извссних резултата које су постигли наши дебатни клубо . ви током прошлог семестра, може се рсћи, да нису у целини одговорили својим задацима. Дебатни клубови као Једна од формн преко којих Народна студентска омладина као политичка организацнја делуЈе, могу и дужни су да пруже велику помоћ студентима у њиховом културном, идеолошко-политичком уздизању. Да би испунили овај тежак н одговоран задатак, начин рада наших дебатних клубова мора битн на висини. То значн: 1. Одабрати разноврсне теме, које ће захватити питања из обла. сти економике ч политике, књижевности, уметности, технике итд., тако да наша предавања одговарају нашој друштвеној стварности, као и карактеру факултета, жељама и потребама студената. 2. Усвојити заједничко обрађивање тема, учинити да дебатни клуб постане радни колектив. Наиме, треба одбацити праксу да се на састанку дебатног клуба заједнички донесе једино план предавања, затим се за свако предавање „задужи " по један члан и онда се ие треба више састајати% „јер свако зна шта треба да ради“. Ми мислимо да је овакав „експедитивни" и „конкре тан ” начнн рада штетан за дебатни клуб, а самим тим н за све студенте тога факултета. Искуство је показало да су га-ква предавања недовољно припремљена, проблеми непроученн, чак ненаучно постављени (пример: предавање на Техничком факултету ,у\томи м атомска енергија“). Да би се овакве грешке отклониле на заједничким састанцима осим плана треба пажљиво одабрати и литературу за сваку те. му. Затим, пре него што се одржи предавање студентимд, продискутовати о теми, датн своје примедбе а због тога Је нужно да се сви чланови клуба упознају са литературом, а не само предавач. 3. Уколико се ради о стручним проблемима које не можемо сами да обрађујемо, треба се обратиги за савет и литературу друговнма професорима н асистентима који су већ до сада показали да и на овом пољу хоће да нам помогну (пример Медицинског факултета). Међутим треба избегаватн да у оквиру дебатног клуба предавачи буду искључиво професори н другн јавни радници. (Пример: Пољопривредно , шумарски факултет, где су сва трн предавања одржали предавачи са стране; не

видимо шта су урадили чланови овога дебатног клуба, осим нјто Су организовали и присуствовали овим предавањима). 4. Учинити да чланови дебатног клуба не долазе у додчр са студентима само путем предавања и днскусије са њима, него да дедебатни клуб буде место које ће свакодневно привлачити студснте, где ће они моћи да разговара]у о разним проблеми.ма, где ће прегледати нашу и совјетску штампу и часопнсе које рсдовно примају готово сви дебатни клубови, а који лсже неискоришћени од стране студената. Ми ово до сада нисмо постигли, јер чланови дебатних клубова и када су њихова предавања добра, не отскачу вндно својом културношћу од других студената. Због тога није задатак чланова дебатног клуба само да спрсми предавање, не да раде на свом општем образовању колико и остали студенти, него да раде « уче више и темсљитије од остплих. Мислимо да ће се усвајањем оваквог начина рада од стране дебатних клубова свих факултета изгладити неравномернаст која постоји у развоју наших дебатних клубова, тј. да ће слабијн, расплинути, поћи за бољим, продуктивним н организационо всћ учвршћеним клубовима. Навешћемо неке пропусте који ће илустравати како су радили, односно како нису радити У.уљтурно-просветни одбори факулге-

та, већ су препустили сву бригу око дсбатног клуба руководиоцу, док је Централни дебатни клуб с друге стране имао више посматрачки став који је за све знао , али грешке споро отклањао. Виша педагошка школа треба да да нови кадар просветних рад• ника нашој земљи а има дебатни клуб који још ништа није урадио. Дебатном клубу Фармацеутског факултета није било могуће да одржи састанак услед недостатка просторија и ако су се друге кон фсренције одржавале дОк је Секретарпјат Народне студентске омладпне Медицинског факултета стално одлагао састанак дебатног клуба, тако да ће се прво предавање одржати у другом семестру: Правни факултет је одржао три квалитативно добра преда . вања ,Док Вкономски није ]ош ни једно. Изгледа да су ови примери довољни да покажу да се не смемо заносити приврсменим успехом појединих факултета (Правни, Природно-математички), већ да те клубове треба стално подстицати на даљи рад, а упоредо с тим уклањати наведене грсшке и учмалост слабих дебатних клубова уз пуну подршку њихових Културно-просветних одбора и Централног дебатног клуба.

Вера ПЕТРИЋ,

руководилац Дебатног клуба Универзитста

Бошан Ђорђе СЕЈБАНКА ИЗ ГЛИНЕ

Дијалектички материјалиѕам и наука о наслеђу

Дијалектички матерн.Јализам није затворен, завршеч филозофски систем. Његове основне поставке и закони су најопштије генерализације целокупног научног искуства, провергиог праксом. Будући да су највииш производ развоја природне и друштвене стварности и пошто одражавају сав тај развој, иаучно сазнање и његове најопшгте генерализације су такође у сталном развијању и обогаћиваљу новом садржином. С друге стране основне поставке дијалектичксг магоријализма служе као сигуран критериЈум, као поуздан метод за сналажење у научној проблемагици и у правилном постављању нових проблема и њиховом решавању. Посебне науке и целокупна друштвено-историска прак са уопште су поље проверачања истинитости дијалектичких поставки и њиховог развијањз. Још Енгелс је рекао, да је

природа пробни камен дијалектнке. У природним наукама, иановијег времена, у н>ихссом предмету и методу налазимо примењену дијалектику. Уопште свака посебна наука, по речима Лењина, је примењена логика, односно дијалектика. Али многи буржоаски научници и филозофи нису потпуно схватили дијалектику природних процеса. Ограниченост, јетностраност њихових објашњења, која је водила у метафизику и било је у кра{њој линији условњено њиховим класним патожајем. Иако су они, на пример, обогатили биолошку науку многим експерименгално утврђеним чињеницама и учииили доста за њсн раз■всј, ипак су у извеснии, напочито општим и битним поставкама, буржоаски научници скренули са доследно научног пута, јер нису свесно и систематски спроводили дијалектичку методу. Ово скретање на метафизички пут тумачењу биолоптчпх појава, тј. огрешење о дијалектичку метолу, огледа се, између осталог, у Моргановсм учењу о наслеђу и генетици уопште. Грегор Мендел, аустриски опат, још средином прошлог века вршио је укрштање грашка различитих врста. Овај метод тзв. хибридизацнје претставља и сада основни метод савремене генетике. Приликом укрштања Мендел је утврдио извесну правилност у преношењу родитељских својстава на хибрид. тј. грашак у овом случају, који је добивен укрштањем различитих родитеља. Из генерације у генерацију хибриди су се мењали и то тако да се у свакој генерациЈи могао математички одредити однос у броју хибрида који су се међу собом разликрвали. Тако Је, на пример, укрштањем грашка зеленог зрна са грашком жутог зрна добијен у првој генерацији само жути грашак. Фенотип се није изменио, и ако се V геотипу извошила промена. Уопште под фенотипом подразумевамо скуп свих спољашњих, изражеких својстава једтке у морфолошком и физиолошксм смислу. Под генотипом разумемо само наследиа спојства, сиојстра ко?а припадају »аследној маои организмв.

Кад је затим Мендел поново укрстио хибриде прве генерације међусобно добио је грашак са жутим и зеленим зрном у односу 3 : 1. Три пута више било је жутог грашка него зеленог. Даље; золени грашак дао је потомство само са зеленим зрном, једна трећина жутог само са жутим зрном, док је половина жутог грашка из прве генерације дала различите хибриде, али у истом бројиом односу 3 :1. Закони укрштавања, које је открио Мендел овим индуктивним путем, важе за све животиње и биљке које се полно размножавају. Успште аналитичка метода коју је спроводио Мендел примљена је у науци као егзактна метода. Тек после дужег времена, почетксм нашег века, оцењен је прави значај Менделовог рада и његова учења доживљују пуни развој. То је доба значајних успеха цитологије, нарочито на пољу истраживања језгре и њене деобе. Менделов рад даље наставља и развија Морган. Он продубљује учење о генама, тј. таквим материјалним честицама смештеним у хромозоме, које су носиоци наследних својства. Гене су упоређиване са перлама на вези. Морган је затнм открио појаву везаних гена, коју је објаснио теоријом о лннеарном смештају гена на хромозому. Појава везаних гена састоји се у томе што се у већини случајева извесна својства јављају за»едно, као што је на пр. код вииске мушице. Ту се вљају мушице нормалних крила и нормалне боје и мушкде закржљалих крила и црне боје, док су међусобне комбинациде ових својстава много ређи случај. У овоме долази Морган до одступања од Менделовог учења по коме се делење својстава врши независно. Дакле, са гледишта Моргана и уопште многих генетичапа и теоретичара у хромовомској материји налазе се смегатени гене, морфолошки строго одређени, непроменљиви и изоловани носиоци по>елиннх наследних својстава. Посматрано искључиво морфолошки, наслеђе је сведено на преношење родитрљских својстава на потомство. Кој'и су недостаци и нетачности

таквих схватања, у чему је н>егова метафизичност? Пре свега генетици нису прилазили проблему физиолошки. Наслеђе је у основи процес у коме се одигравају физиолошке и хемиске промене. Мора се имати при том стално у виду да у процесу формирања нове јединке постоји противречност, борба између старог и новог, између наследне основе и онтогенетског развоја јединке, њеног сталног прилагођавања средини. Ћелијско језгро са својим хромозсмским апаратом нарочито за време деобе налази се у сталној интеракцији са протоплазмом На тај начин генотип није изолована целина. него је изложен извесним променама које настају под дејством спољашњих и унутрашњих чиниоца развоја. Овакве промене доводе до нешто измењеног геиотипа нове јединке, који према томе није идентичан генотипу спојих родитеља. Ту није, дакле, просто преношење родитељских гена на потомство, како су то једнострано морфолошки замишљали генотипи. Генотип нове јединке такође је нешто ново, што настаје као резултат дејства унутрашњих и спољашњих услова. „Облик (нове јединке), како формулишс Марсел Пренан, произилази из целине тих материјалних услова, од којих се јрдни налазе у самом јајету и живом бићу, док друге намеће околина, облик се не може одвојити ии од једних ни од других, а преовлађивање унутрагањих материјалних услова објагањава се наслеђем." Дакле, основни недостаци учења генетичара, произилазе из огрешења о конкретну дијалектичку методу. Наслеђе се мора посматрати као физиолошки процес у перспективи противречности, у перспективи борбе између старог и новог, између наследне основе и кндивидуалног развоја нове једштке. Затим, мора се при пресматрању узети у обзир читав сплет дејстава унутрашњих и спољашних чиниоца који играју улогу у формирању разних својстава.

М. Поцовић

Ксенија Дивјак ЦРТЕЖ

10

„НАРОДНИ СТУДЕНТ-

БРОЈ 3