Student

Совјетска масовна песма

И. В. ЊЕС ТЈЕВ

У првој деценији револуције развитак масовне песме прилично је заостајао у поређењу са совјетском поезијом. Ако је нова поезија средином двадесетих година већ имала тако добра дела као што су дела Мајаковског Барицког, Јесењина, Тихонова, Асејева, песника „Корачнице“ и других, нова масовна песма се у то време рађала. Та прва деценија била је у суштини тек предисторија нашепрофесионалне масовне песме. Сам појам масовне песме као једног од редова композиторског стваралаштва тих година још није био одређен. Независно један од другог, готово не додирујући се и без узајамног утицаја, постојала су два различита вида културе песме: прво, нова фолклорна песма са широким, народним аудиторијумом, али без одређених аутора. и друго, професионална песма коју су створили аутори, али која скоро није ни имала аудиториј. Прва песма Октобарске револуције, њено песничко значење, била је „Интернационала“ драгоцена реликвцја прошлих револуција, живо наслеђе Париске комуне (текст Ежена Потјеа, музика Пјера Дегејтера). Упоредо са „Интернационалом" нова револуционарна стварност истиче такве песме као „Смело .другови, у корак“, „Црвена застава", „Варшављанка“, „Ви падосте жртвом“ и многе друге обрасце револуционарног напева, још доскора забрањених. Али већ првих дана револуције осетила се потреба за новим совјетским песмама, различним од грубих, каткад чак мрачних песама подземља. „Русија оскудева у новим песмама, доста је молских тонова", изјавио је једном А. М. Горки у писму песнику Д. Семеновском). Живот је императивно диктирао нове песме, тражио нове типове песама. Поред песама револуционарног подземља широк развитак добијају старе војничке и градске- песме, преудешене на нови начин. Буквално у свакој диници младе Црвене армије певале су се те познате мелодије са новим револуционарним речима. Чак и такве песме као „Смело, • другови, у корак“ добијају нови текст који одговара конкретним задацима Црвене армије. „Сложно, другови, у корак, наоштримо бајонете, свим сиромашним на помоћ дигнимо црвене пукове“. Непознати црвеноармејски песници прилагођавају новим условима најразличитије песме, почев од лепих старих вишегласних козачких хФсама („Ноћцб су тамне, облаци страшни“, „Сетимо се, славни Кубанци“) па до најбаналнијих мелодија („Последњи данашњи дан“, „Умро је јадник у војној болници"). Десетак пута се парафразирају тако популарне војничке песме као „Било је то под ПоСгавом", „Сви су топови, топови тутњали", „На морској обали“, „Варјаг“ и друге. Поред старих војничких песама општенародну популарност стичу многе украјинске песме, такође са новим текстом. То није чудновато, ако се сетимо, да је Украјина скоро четири године била поприште сталне оружане борбе, Из необично богатог украјинског фолклора бирају се песме из којих избија снажна воља, борбене или веселе, брзе, оштрог ритма. У самом периоду почетка изградње живот истиче комсомолске песме, каткад наслеђене од предреволуционарне прошлости, каткад рођене у годивама грађанског рата. Сви, који су одрасли у редовима Комсомола, сећају се како су се збијале и одушевљавале омладину такве песме као: ковачи“, „Локомотива“, „По морима“, „Еј момци, еј комсомолци", „Млада гарда“. Широк процес стваралаштва продужава се у редовима Црвене армије. Песма као да крунише борбено искуство армије победнице, утврђује најизразитије епизоде њене историје, потсећа нас на њене дивне јунаке. Средином двадесетих година појавила се још једна група младих аутора песама. Уз непосредно суделовање „Групе црвене професуре” (А. Кастаљски и други) у московској конзерваторији поникло је стваралачко уједињавање омладине под називом „Производни колектив", скраћено Прокол (почетак 1925 г.) Баш у окриљу Прокола никао је и оформио се сам појам жанра „масовне песме", који је сменио магловит и већ презрени термин „агитмузика“. Масовна песма код проколаца пре свега изражава борбене пароле савремености, али језик тих песама постаје простији и разумљивији, замисли приступачније и јасније, ближећи се језику војних заповести или масовних митинга. Нажалост, Прокол није нашао своје сталне песнике, који би активно суделовали с њим у борби за нови стил песме. У томе је била извесна слабост и незрелост те групе са сродним гранама уметности. 23 априла 1932 године био је историски путоказ у развитку свих родова совјетске музике. Априлска резолуција Централног комитета. ОКП(б) о реорганизацији књижевно-уметничких организација —. отворила је пут здравој, природној бујици стваралачких снага, дуго задржаваној штетном рапмовском диктатуром. Масовна песма почиње све јаче да привлачи пажњу композитора најразличитијих школа и праваца. Ако се и двадесетих година њом бавили, углавном, само претставници „агитмузике“, сада постају аутори песама и истакнути мајстори симфониског жанра (Шостакович, Проко-

фјев, Книпер) и аутори нове оперске школе која се рађала (Ђержински, Хреников) и композитори који су раније радили у области естрадног жанра (Покрас, Блантер, Листов и други). Године 1932—1937 обележене су изванредно интензивним и многостраним развитком стваралаштва у области песме. Огромну улогу одиграла је чврста веза групе композитора са талентованим песницима, мајсторима у области песме, који су се истакли у то време. Свенародна популарност песама Александрова, Захарова, Дунајевског, Покраса, Книпера, Блантера не би се могла замислити без изванредног успеха текстова Лебедева, Кумача, Суркова, Гусева, Галодног, Исаковског, Алимова. Стваралачке везе музичара и песника постају сталне, дугогодишње, рађајући плодну синтезу обеју уметности (пријатељство Лебедев-Кумача и Дунајевског, Александрова и Алимова, Захарова и Исаковскаг). Један од најразличитијих чинилаца, који је учинио одлучан прелаз у била је совјетска звучна кинематографија. г Димитрије Шостакович први је искористио тонфилм као пропагандиста нове песме. Појава првих музичких филмова из корена је изменила процес прожимања маса новим репертоаром песме. Ако је дотле нова песма продирала у живот углавном преко хорова или преко популарних естрадних. певача, сада се она распростире најбрже и најдаље преко звучника тонфилма. Најпопуларнији мајстор нове совјетске филмске песме, која је далеко прекорачила границе биоскопа и постала својина најширих кругова народа, постаје Исак Дунајевски. Његово уздизање било је неочекивано може се рећи да је истог дана, кад је са московских екрана први пут зазвучала жустра мелодија ~Марша веселе момчади“ (јесен 1934) Дунајевски одједном постао познат. За „Пастир Костјом“ следује читав низ његових филмова, који су оставили дубоког утиска у друштву: 1935 год. „Три друга“, „Пут брода“; 1936 „Циркус“, „Девојка жури на састанак“, „бни који траже ?рећу“, „Деца капетана Гранта**, „Голман“; 1937 „Богата невеста**, „Бетовенов концерт**; 1938 „Волга, Вогла**; 1939 „Светли пут“ итд. Нарочито су популарне биле његове музичке филмбке комедије,, рађене у заједници са режисером Г. А. Александровим и певачицом Љубов Орловом („Пастир Костја**, „Циркус**, „Волга, Волга**). Дешавало се да се овај или онај филм прилично брзо заборављао, силазио с платна, а песме из њега продужиле су да живе самосталним животом, независно од извора. Ван сваке је сумње да Је Дунајевски успео да обогати Жанр масовне песме, проширивши границе њеног стиха на рачун нових историских елемената. Он Је успео да популарише и еам облик масовне песме, заменивши традицоинални осмински текст песме развијеном дугом мелодијом! Прихватање ових песама захтевало Је од масе коЈа их Је певала извесне напоре, савлађивање извесних тешкоћа, али су и поред свега тога ове песме, преко филма, радио и грамофона, прокрчиле себи пут у масовни живот града и села, изазивајуђи са своје стране, занимљиве стилистичке промене у новом фолклору разних националности СССР-а. Огроман успех песама ДунаЈевског не би се могао разумети ван његове сарадње са песником В. И. Лебедевим. Име Лебедева-Кумача, скромног песника „крокодилца" стекло Је свенародну славу оног истог дана, кад и име ДунаЈевског. Јасна, оптимистичка филозофиЈа Кумачева, исказана просто, на актуелном, савременом Језику била Је по укусу милиона аудиториЈв совЈетских људи. Карактеристични афоризми из Кумачевих песама постале су своЈе врсте животне заповести младог човека, совЈетске епохе: „И таЈ, ко са песмом корача кроз живот, таЈ никада и нигде неће пропасти**, „ХеЈ, друже, више живота". „Ко тражи увек нађе** и т.сл. У ликовима Кумача-ДунаЈевског дат је карактеристични портрет Јунака нашвг доба, упорног, истраЈног, коЈи не тугуЈе и коЈи никада не губи веру у побсгту свога дела. НаЈбоље песме ДунаЈевског ..Песма о домовини“, „Марш веселе момчади" изражаваЈу нове идеЈе совЈетског патриотизма, укороњеног у масама. НиЈе случајно, што први звуци „Песме о домовини** постаЈу сигнал совЈетског радиЈа, и што се „Марш веселе момчади" спонтано разлеже из две хиљаде грла на завршетку свесавезног стахановског конгреса у Кремљу (новембра 1935). Учити се од народа, смелиЈе искоришћавати Лолклор. Више простоте узете из народног стваралаштва, никакве китњастости и извештачености то су основне поставке честих разговора друга Стаљина и Ворошилова са руководиоцем ансамбла Црвене заставе А. В. Александоовом. Познато Је да Је друг Стаљин указивао Александрову на конкретне народне песме достоЈне пропаганде („Калинушка") и чак давао драгоцене предлоге о иитерпретациЈи ове или оне песме (..Распрежите, мсмци. коње"). Сва та упутства друга Стаљина одиграла су необично важну улогу у целом даљем смеру совЈетске песме. Сличне мисли Је не Једном исказао V сво!им многоброЈним излагањима и А. М. Горки, сЈа!ан знs- и љгбитељ руских народних песама. „Почетак речи Је у фолклору. СкупљаЈте наш фолклор, учите на њему, обрађуЈте га“, казао Је он у свом реферату на Свесавезном конгресу писаца. Лав Книпер, аутор песме „Пољушко**, био Је !едан од покретача овог правгта у масовноЈ песми тридесетих година. „Пољушко** Лава Книпера и

одмах затим хорови из опере Ивана Ђержинског, открили су у совјетској музици читав низ „козачких“ песама један од омиљених родова нове песме. Ова тежња је потпуно природна: у козачком фолклору су совјетски аутори песама тражили примере органског спајања руског народног мелоса са здравом тежњом за борбеном, војно-патриотским жанром. У опери Ђержинског десио се занимљиви стилски скок: интонација масовне песме која св дуго времена купила у области малих форми, први пут је продрла у област опере. И Ђержински јв први од совјетских оперских композитора проговорио савременим интонациским језиком. На тај начин је масовна песма, укључивши и оперу, демократизовала овај жанр и са друге стране идејно се обогатила примивши на себе дубоко ооцијално осмисљену драматуршку функцију. Као и А. В. Александров, Захаров се не ограничава прерађивањем старог фолклора, него почев од 1933-34 године упорно ради на стварању нове песме из колхоза. Он пажљиво ослушкује музикални процес савременог села и тачно хвата нове елементе, који се рађају. Велику му помоћ указујв његов стални сарадник, песник Михаил Исаковски, који изврсно влада средствима овог жанра и исто тако тачно осећа живот новог сељаштва. Већ прва од популарних песама Захарова-Исаковског „Дуж села“ (1934) очарала је слушаоце новином свога идејно-емоционалног садржаја. Велики отаџбински рат је одлучно уздрмао област совјетске песме. Нове војничке песме, поред „Излога ТАССА“ борбених стихова песника, били су први одзиви совјетских уметника на догађаје који су буЛЈули. Већ у првим данима рата десетине песама извођене су преко радија или су штампане у разним издањима. Тешко је назвати композитора, који не би тих дана у одговор на позив Црвене Армије створио нову, масовну песму. Организације композитора су у јулу —августу 1941 године потсећале на борбене, стваралачкб штабове у којима се даноноћно марљиво радило на стварању и решавању тих, за Армију нужних, дела. Није мало оних композитора, који су чврсто повезали своју судбину са фронтом, пошавши у уметничке групе армије морнарице. У армији је од првих дана рата искрсла потреба за војном песмом која би се певала у покрету, у строју, лирском. Већ први ешалони бораца, који су пошли на Запад, прве групе резерве, нагомилане по зборним местима и станицама, прве колоне одбране сви су обавезно певали совјетску масовну песму. О размерима и фирмама масовне песме на фронтовима Отаџбинског рата могао би се написати засебан рад. „Никоме се не треба толико захваљивати, колико ономе ко је смислио песме за војнике“, говорили су руски пешаци још прошлог Светског рата. Сада би се под тај афоризам могао потписати сваки Црвене армије од генерала до редова. У омиљеној песми, која је час била мобилизаторска, час лирска ти ванредни људи изражавали су и оданост отаџбини, и пламену љубав према градовима брањеним у огњу битака, и верност жена, и оштар потсмех непријатељу. Није било ни једног места дуж целе линије совјетсконемачког фронта где се не би разлегала песма, драган и увек присутна другарица војникова. Потражња за лирским песмама се да потпуно објаснити. Услед страшних призора рата војнину су особито драге светле лирске слике, које га сећају на кућу, на блиске људе,- руску природу, тј. све оно зашто се он данас бори. Многе старе песме створепе пре рата, подвргнуте су десетини књижевних прерада и почеле су да живе новим животом у новим варијантама. Безброј варијаната текста створено на пример за мелодију „Плавог рупчића", „И ко ће га знати“ Захарова и нарочито на мотив познате Блантерове „Каћуше". Именом јунакиње ове песме борци су, као што је познато, назвали чувени минобацач са много цеви најснажније оружје Црвене армије. Колико се сатиричних оштрих текстова певало на песму смртоносне „Каћуше“, која је постала страх за Немце: „Разлетеле су се главе и трупови, Сачма млати Немце преко реке, То наша, руска „Каћуша“ Шваби пева посмртку!“ Огромдн успех три истакнута композитора песама: А. В. Александрова, В. Захарова и В. Соловјева-Седо (сва тројица су у доба рата награђена Стаљиновом наградом) допушта да се говори о новом стилу, карактеристичном за масовну песму последњих пет година. Ради се о очигледном подизању у •новој совјетској песми руског мелодиског принципа. Ова је појава, без сумње, уско повезана са оним општим таласом патриотског успона, који је изазван ратом. Руси који су били на челу невиђене битке народа против најстрашнијег непријатеља културе, са особитим су се поносом тих година окренули својој историји, својој уметности, својим песмама. То је био потпуно природан одговор на безумну идеју хитлероваца да потчине себи словенске земље и да униште њихову културну независност. (Превела из „Очерки совјетсково музическово тварчества* 4 В. О)

12

„НАРОДНИ СТУДЕНТ**

БРОЈ 3