Student

БОРБА 3А ЧИСТОТУ НАСТАВЕ

ПРОБЛЕМ НАУЧНОСТИ ПРЕДАВАЊА ПСИХОЛОГИЈЕ НА ФИЛОЗОФСКОМ ФАКУЛТЕТУ

Да ли је Вирцбуршка школа рекла последњу реч у психологији

(СвЈМнетак) ‘Учеле Вирцбуршкс пшоде о мншл»ен>у н?же сс даље у студептс«ој прегставци тфвба да је по проф. Бајнћу пскгледља реп у психолоЈвји о тој пајважннјој пснхтгчкој фуПкцији, пошто се ои задржава псаљутево на п»ој са пеоправдан<ш впшироошћу с обзпром на то да учеље те школе има саио исторнсвс« значај. Што Је пзропито караггербиггнчно пнгде се пз прелаван»а пе внди да су и поред нзаесннг позптивних рсзултата, осиовне поставке ВирцбЈфпгке шноле, свотећн шппљење на в чlкт духовмп акт“ нсзавистап од сваког чулног саздаша, „аатус нурус* средн»евс' ховае сколастлчке »сихолоЈгнје, тлтшчно пдсглЈЈсппгке, осло«»е.и« па архирсакц‘к>иарну пдсаджгичку филозо(Јп{ју Хусерла и Брентзња који су хКшупитали да вооврсну платонсвски објектквни идеализам, одноМ!о срсдн-евеноапи реализам. Напротив, проф, Бајнћ, пе сзмо да се сувише ошнкрко задржавл па овој школл н педопољпо критишш излажс њево учен»е, г.е’л са љок( Н запршава партију о мпшљењу, као да пспхологија од тада »и корак мије макла, као да се није нсихологија цао истнмска иаука управо и пзграднла тек за последље пстпрп деценнје после Вкрцбуршке школс. Ми ћемо у овој прнмедби обраттгги тјзжн»у на имошо момеи.тга та, По натнем мшпљењу интсрпретација схватања асоцпјацнониста впје целоаита, не види се суштина њггхове теорнје, питп у њлховом учењу паставак енглсскс еиппрнстичке фллозофттје еа њеиим претставшншма Лотсом и Хјј*мо«, с обзиром да јс испсбптио тачжо да сввк« правац у психологвјн нма за своју осноиу неио филозофсио учење. Из предавања се пе впди довољпо јзстто да асоипјаЈшоажци своде садржај м+и«л»еља на искључиво чулне, претставвж елемелте, а з.l«ој»«ср«ост н»еговог тока иа асоцпјзгпвве завоне. Према томе по н»и*а нема цвадптзгивпс разлтее изкеђу мкшљења с Једие и осета н опажаја с друге страие, У туиачењу експерцмсоталне дснагтосш Јфетставннка Внрцбуршке школе није тиггакнута јувзјјша њпхових теоретскнх зскључааса н асоцијгпивпе исјјхолопшје т. ј. тж/е подвучско то да су

претставшнш Вирцбуршкс шкоде (Месер, Вот, Бнлер и др.) прпшли снртеиатскохг изучаван»у психолотнјс мшпљења, н пре свега, насупрот сензуализму асоциЈативпе психологнје истаклп схватање да мишљење пма свој специфичтт садр•жаЈ пе сводећи га на садржај претстлза, опажаја и осета. Но овакпгш својгш учењеи о-хти су отишлн у другу краЈиост. Правплним ставо« да се мпшљење ие може свесш пскључиво на садркај чулних с.тика опн су “пнстој“ чулносш супротставили “чпсто* мишљење. Но у овој примсдбн студеиата једатт други моменат је битиијп. Наи« ме, овде је важно то да се проблематттка мишљења ке третира са стаиовишта савременнх постигнућа. Учење Вирцбуршке школс по нашсм мишљењу претставља прво алн пе п последње учсње такве врсте. После Впрцбуршке школе било је низ проучавања психолошке проблематпке млшљења. Ма да се за иаучне рсзултате постигауте у тој области ие може рећи да у потпуности задовољааају, о?га ипак претстављају пзвесган прогрес, једап корак напред у односу иа учење Внј«буршкс школе. Рубтшггаин па тчктмер говори о пснхолошкој анализи зааључивања ослап»зЈ>'ћп > се иа радове ЛиндЕКЈрског. Бпло је више радова којтт су обрађивали процес вбразовања поЈмова, суђења и ззиључивзња са лсихолоиже страде. У предавањпма проф. Бајиђа, није пстакнута квалнтативиа разлика нзмећу мишљења с једне п осета и опажаја с другс стране. Истоврсмеио, иије ТЈсгакдут тај дигалектички прелаз од осета ка мнсла. односно одраза појазе ка одразу суштнне. Ако тшшта друго, онда је проф. Бајпћ бпо дужал да нзс о сзнм тггм проблемима макзр обавестн. По пашем мпшљењу проф. Бајнћ пичим се ие може оправдати зашто се, п после скоро 50 годииа од делатности Вирцбуршке шхоле, задржава у својнм предавањима искључнво па њој. Ако се учење Вирцбуршие птколе »злаже с Једне стране некрнтичкп, а с друге стране као последи»а реч психологпје, онда мн с правом морамо посумњатп у псправност једног таквог научпог постуика. Вутарни емпиризам и метафизика

"Кроз сва своја ирсдавала каже се у сгудситској ирегсгавш! усдед тсга што се ие осдаља на дијлл«гти»шв магерајалЈ*зам, као »а једкиу науппу општу теорнју и методу Проф. Баји* пдда у плитки емпариаан, голо набрајан.« поједншиккх чи№сниил н експерпмепталких резултата без взао§ен>а ошктпх закључака. Он избсгава да даје дефипнцмје поједкетгх псидичкнх функцнја, тто студентима ввиредио отеАава разумеиаљ« наставе. Кроз сва оредаваи»а провлачи се еклектнчко набрајB№е рааипх супротиих, гачиих и иегачето. често отворено мдеалвстичких схватања н теорнја, без крнтпчкос осврта иа лих, тако да остаје иејаеао шта од тога треба иритаатнти а мта трсба одбацнтн. Проф. 6ај*Ф иоводои ове лрииедбе звхтевао је од студената да *у докажу гдс и У кој«м предаван.»ма нн>е ианоспо саоја мшшиела. Мн са псто подикии правом иожемо затрвжаггн «* вроф. Бајпка да пам уваже »а лна мсста где се јаско иадвајају •(.сгова мш№ен>а. Ми «е жеаипо да иоричемо чин.еимцу да пх уолжте анје бадо, адн она су тажо тешко орнжетаа у компкексу разпорвзикх чругвх схвататиа д* се о и»нма може говорити као о ретвостима. Жи*к доказ су студеитв фвжозофссе

групе којн сами изражавају мимљен»е да пм је скоро нсмогуке разликосато СЈвзтазЈ>е проф. БзрАа од мио гобројетЈД сдватан»а буржоаскнх псидодога ‘гојнх имеиа, узгред буда речепо, у предаванима Iша скоро преко 130. П у дискуснјама у оквиру катедре копстагговаио је да прсдаван.а проф. Бајиђа расподажу обшаем емпиркског матерпјада којн се даје без шнрлх иаучно тсорстскнд уошитавања, ззтин да се уопиггс пс дају дефилиције псиднчкид функција н да проф. Бајмћу »сдосгаје кртштчш одаос према културиом и паучном наслеђу из прогадости. Ми сс на пример с правом пшамо кадо чит.шо одељак о машти зашто уместо правплне иаучне дефнипције ове психнчке фупкцнје и одређивања љеног односа лрема објсктивној стварности нанлазимо иа следеђу карактернстнку пропеса маиггања: *При маштаљу субјекти су одвојеин од стварностн, о<т су у нзвесном растројству, нема пажље, заборавља се момеитална сптуацпја, преносн се иа унутраттост п не реагира се па сваин поједнпн утнсак*. Затим се за мавпу каке да јс она 'веитпл снгурностм“ н да се у *маиатм даје задовол>ен>е својмм тежи>ама*. Очнгледно овде је реч о свосој Јфугој само хе о сил

ралачкој машти. Несумљиво проф. БаЈнћ је ту дадеко од савремеие науке. На рсчпиа проф. Бајић ш|је н« механицист, пи вулгарни материјалист, гш идеалист итд, а у пракси изгледа сасвим супротпо. Мл да проф. Бајић одбацуЈе сваку фидозофнју његова прсдавања су ипак прожета филозофским схватањмма слмо ие днЈаликтичким матсрнјалнзмои. По пашем иишљењу битн против сваке филозофије значи проповедати у праксн пајгору фнлозофију, најцрњу мистику. Истииа, аа

прсдавања проф. Бајића не може сс рећи да су у целинн ндсалпстичка, самим тим што се он у прилнчној мерн крсћс на тлу експсриментатпе пснхологкЈс. Према томе предавања су обојена некаквим матсриЈализмом само ие дпјалектпчким. "За миша нема јаче зпери од мачке“ говорно је Лењии критикујућн Базарова што јс злонамерно користпо погрешке материјалистс Плехаиова да би на тај начпн поткопзо днјалекгачмт материјализам. Аналогно томе за проф. Бајнћа све је друго веродостоЈнијс само нс дијалсктнчки материјалпзам. Окрешањелица од наше савремене спгеарностпи

'Једап од основпих захтева ка‘ же се у стЈ-дапхжој претставки који • се у, сваком нзучном раду данас ' поставља у нашој земљи био бн: 1 стваралачко, активно нзлагаље, повезивање еа задацииа данашње ствар-1 иостн у нашој земл*и. Свакако да се • у зеиљн која се налазн у јеку из-1 градње соц«>азшзма, која се отела стихијностп у развоју економског, псшшгчког и културког жнвота, у ■ којој је спеснн субјективнн фактор добио одлучујубн значзј за читав ■ даљи развој, у којој се изграђује новп лнк човека, нс може предаватп психологија ван простора и врсмена. Мсђулш, у лредавањнма ироф. Бајића неца иичег по чему би се могло видстн да се она држе у еоцијалистичкој Југославији у јеку остверења првог Петогодншњег плана*. И дал»е; "уместо да се кроз предавгмка из пснхологије истражује, нзучава психолошки лнк новог човека соцнјалнстичког друштва, човек чији психички живот треба изучаватн кроз предавања проф. Бајнћа је човек старог друштва кој« ие зна за тахаа осећања као шго су љубав према колективу, социјалистнчки патрнотизам јггд. којп °у емоцпји гнева псује и спреман је да се туче“, а ”у емоцији туге плачс", који ”кад машта отсЈтан јс од стварностн* итд. итд. Доказе за ово тврђе*пе треба трзжити у целокупиим прсдавањима проф. Бајића па увсрити се да је око на своме месту и апсолутио тачно. Када је трсбало објашњење извеснпх психичких фуикција илустроватн каквим примерима из стварпости, онда се за ту прнлику обично узимао какав 'коцкар нз Монтс Карла* и њему сличис креатуре из буржоаског света, пли се пак иримера ради каже: "Кад пођеш жснп покеси бнч“ итд. итд. Све су то факта иа која су му студенти добронамерпо указивалк и захтевали да у том смислу пзмсни своја прсдавагћа т. ј. да нх актуализујс, да за поткрепл»ен»е н плустровање примерима појединих психнчхих функција узима примере из наше стварпости. На тај начнк и психолошка каука узела би учешће у ствзрању лика повог човска. Међутим проф. Бајић је нзбегавао да ма шта учнви у том правцу. Он је на прнмер њф.вљивао поводом ових примедби да се не бавн прнмењеном нсго тсоретском псн;;ологи]ом. Мсђутадм проф. Ба јпћ, што је очигледно у суиротиости са и»еговом 'теорстсксш* психоаогијом, ипак уптребљава примсре само не из наше стварности. С друге страке, уоппгге узев, нема теорпје без праксе па према томе нп г теорсташ‘‘ пснходогија ие може а да нс буде ткжезжа са праассо«. У вез« са замерком да у својнм предавањима ис сагледгва нови дик човека проф. Бајић изјављује: ”Ми живимо у врсмеиима превирања. Човеку треба дуго да се изградн а не ствара се за једну или две годмис*, игго значн да <т саш ин требоото дд седимо скрштенмх руку к да чекамо док се кови лик човска иекако спонтаио не формпра. Да бп суштииа овог сгава бида очиглсднија проф. Бијаћ изјављујс да п»ему студснти подмсћу ствари које су нстачие и да обзирои на ту чињеннцу "скоро нсће нп смстн да пише о лику иовог човска“. Он је том прплкком додао да се он в креће искључиво у кругу иастзвиика п студсната на Ун.чверзнтету* и да он ту није *имао прилике да упозна лик новог човека да бп био у сгању да га одрззи у својим . прсдавањима.* Овде ес очигледко радн о директној увреди која је бачсна у лице студснтнма. И ие само то. Ова увреда има своју дубоау реакцможарну садржину која Је без пкакве гркже савесш ииречева. Док ароф

Бајнћ добронамерну критиху студената третира као клевету, подметање, као извесно вршсње притиска на шегову личкост и слободу научиог рада он с друге стране дозвољава ссби да оклеаста студснтску омладнну што се иије могло очекнватп од стране проф. Уннверзнтета коЈи је нстовремено педагог и васпптач. Но овде Је песумњква једна чињемица. Док год се проф. Бајић буде кретао у амбијенту тнпова једног лреживелог друштва разумљиво је да неће моћи не само сада него и у даљој бз т дућности сагледапатн нопи лнк човска којн се у нањој земљм већ формира. А ако се запитамо шта је проф. БаЈић као педагог, као васпитач будућих васпитача учинко да

новн лик човека буде мто потпуиији, што целовиткји и богатији онда ћемо видети да јс н.егова активност и у том погледу равна нули, Чак сс може рећи да је иским свој«м нспедагошкнм гсстовмма на самим кспитима деловао прилнчно пегативно. Ево иеких примера којих се још сећам, Капдндат иа испиту говори о психолошком трајању времена н објашшгва псмхолошки моменат врсмена ”САД а еа становишта днјалектичкот материјализма. Наиме хтео јс да истакне да то "САД" није само прскид«lа већ и нелрекидна, т. ј. истовремено континупрзпа п дисконп«НЈ"крана, и да кад ми кзговарамо то *СДД* може се рећи да оно већ пршада прошлосги. Мсђути« проф. Бајић прекида кандидата и обаписа га жестоком крктикои због употрсбе термина дпјалектикс у овом психолошком проблему. И на крају у прстстабцм студекага наводи се да **, формалне стране предавања проф. Бгјкћа исто тако не задовољавају. Излагање је често нескстематичко, мутно, иејаоно, кадкад и потиуио ксрззумљиво. в За ово су жнв доказ опет сами студенти који многобројка тумачења проф. Бајића пе могу да схпате из простот разлога што су предаванкз песистематична, конфузна и иеразумљпва. Због тога су опи махом прннуђеки да материју мсханички иауче нлм како се то обично кзже 'набубају напамет* да би се како тако положко испнт. Да од оваквог учеша нсма скоро никакве користи ннје потоебно ни локазивати.

Не против слободе већ за истинску слободу научног рада

Пре него нзложимо до краја наш став у везн са овим проблемом» изнећемо укратко нсторијат његовог постављања н решапања или боље речсно нерешавања. Први пут, ово иитање покренуто је још 1948 године. Међутим, иије се дошло ни до каквих позитмвних резултата. По ново, апрнла 1949 г. студенти покрсћу пр<кsлем са мртве тачке, обраћајући се овога пута опшнрном претставком катедри коју смо уовом члзнку скоро у целннн навели. У састављању ове претставке н у дискусији коју је организовала катедра учествовао је шири колектив студеиата којн су сачнњавали између осталих и следећи друговн: Михајло Марковић, Ннкола Поткоњак, Божидар Бацковић. Радоиир Ристнћ, Јордан Атанасоз, Миомир Јо вановнћ, Радиша Илић н Мнлсико Марковић. Но н овај покушај студената да сс проблем правилпо решн остао је без позитнвних резултата. Дошле су и нове генерације које су се иашле пред скоро истнм тешкоћама пред којнма су у своје време стајали и њихови старији дру гови. Млађи другоки бнли су прниуђенн да поиављају нзвестан већ пређенн пут старијих генерација. Каиме, онн су у 1950 години упутили двс прстставке катедри поводом ненаучности предавања професора Бајнћа. Карактерпстнчно је, да је у мају месецу нсте годиие трсбало да дођс и до јавне днскусмје (оаа је била заказана за 31 мај), али је усасд блискости јунских нсшгга одложсна за касније. Студеити су исцрпнвши скоро сва средсгва упутили сличну иретставку и рскторату. С обзнром да ова претстазка инјс узета у обзир они су се решавали да пошаљу делегацнЈЈ г мнпистру за науку н културу. На томе јс све до данас н остало. Из свега овога што смо изнели јасно сс види да се овде нс радн о исколнцкнп стЈ г д«ната и њиховнм злим намсрама, подметањпмз и клевстама, него о одлучној м једипстве иоЈ жеЈћи чнтавог колсктива студекага, с»св«м огфавдакој н «з разлога које смо већ нжш да им предаваЈЈ»а ш општс пслхсхаогије држи такав професор као што јсто др Баја Бајнћ. Пред овом чињснииом Савет Филозофског факултета п другн школски органи немају пра ва да затварају очи. Аво студенти нпсу позваии да дају меродаван суд о научности својнх паставника онда Је то дужиост школе у којој наставници предају. Међутим, досада се Савет Филозофског факултета није бавно шттањем научиости предаван»а црофесора Бајмћа, што је сва-

како требало да учипн већ због *гницијативе самих студената. Из свега овога инкако не треба извлачити закључак да било ко жеаи спречаватн професору Бајићу слободу мишљеља и слободу научног рада. Од профссора Бајића у првом реду тражн се да подига« паучни н насгавни ннво својнх предавања и да измепи свој негативаи став прска марксистнчко-лењшжстнчкој филозофији. Друкчије схватање намсре овог чланка н саиог захтева студената филозофске групс било би из основа псправилно. Оно бн, (тј. такво погрешно схватање) ако би га уопштс бнло, нропзилазнло баш из погрешног гледан»а на слободу иаупног рада у условима тмие социјаЈкгсттРгке зеа*ље. Наша памера је била да путемштам пе укажемо н жигошемо злоупотребу истинске научие слободе под чијнм се видом инфилтрирају разиоразна реакцнонарна схватања и сурогати буржоаске науже. Нама се чипи да смо правнлно схватнлн да се наш задатак у том смислу, нзме* ђу осталог, састоји „у развијању борбе против реакционарних, идеалистичкнх, мсханицистичких, вудгаризаторских, национглпстичких, де« кадеитннх п догматскнх схватања", Што се тиче схвзтања слободе иаучног рада м« ћемо навести Један став из чланка „О неким негативним појавама на Загребачком училишту* који то питан»е мзмеђу осталих третира. Тамо се каже: „Ннкад такве нстипске слободе научиог рада у интерссу развнтка иауке, пикад такве у истину стварне а?м»иомије до сад није бнло у хнстврији изшег Свеучплншта као што је то у вашем социјалистичком друштву. Алн је псто тако јасно, кориштење илн точнијс, злоупотреб л.звшвс те слободе, илл тзв. аутопомије за све те који немају иикаквс всзе са пнтересима науке и и*сгаве, нека т мсакве везе вш са вауком ни са аутономнјом. Затим, аутономија или још пуннје изрзисено „слободан идејнн развитак на осиови соцкјалистичке демократије и борба против буржоаскс декаденце, па оатови широког и смтелог развијања шишнјативс, како поједииих устапова, тако и поједннаца’, намсће нстовремепо одговорпост онпма којн такву слободу уживају. Сдобода треба да крећс науку к кудтуру напријед па се зато и даје*. Случај професора Бајнћа је такав да се Савет Филозофстсог факултетз с љнме мора озбиљно позабавпти н решити га оиако како захтева дух резолуције Ш Пленума ЦК КПЈ.

Мкаожо №ропћ