Student

ЖИВОТ И ПОЗИВ

У друштвеном клубу ТВШ ДИСКУСИЈА О МОРАЛУ И ЊУБАВИ

ДИСКУСИЈА СЕ ВОДИЛА ОКО ПРАКТИЧКИХ И СВАКОДНЕВНИХ ЉУДСКИХ ОДНОСА

НИЈЕ бшто много присутаих. Двадесетак, домаћих, техничара , и десегак гостију, студената филозофије. Бкло је предвиђено да оии за једно продискутују о моралу. Филозофи су међусо&но поделили широку теоретску ма терију етике да 5и тиме дали сдређене основне моралне проблеме, а тиме и чвосне тачке z.a дискусију. Тако је Животић Душан говорио о развоју личности као иосиоцу одређеног морала, Иво Тартаља о постанку морала, Вељко Pyj дао преглед етичких теорија и н»ихову критичку оцену, а Милош Илић говорио о питању оптимизма и песимизма. Ово излагање било је дуго и очигледно је заморило слушасце. Можда се због тога и није развила дискузија око извеских залимљивих проблема које су изиели Иво Тартал»а и Милош Илић Тартаља је говорећи о табуу, верској забрани код дивљака, говорио о шему као првом регулатору односа у првобитној заједници, чији се остаци осећају још и данас, например код хришћанских заповести. И у разним забранама у свакодневном животу сујеверних љу ди (о«о ~не ваља се...)“. Милош Илић је иа герају свог излагања упутио неколико полемичких речи Добрици Ћосићу који је на V конгресу смладине рекао да наша генерација инје трагична. Илић г-а V конгресу омладине. Илић је рекао да је Ћосић овај комплексни проблем уошнтавањем Јтгростио. Иако победоносна наша Револуција је носила низ ■Јрагичних појединачних судби на (није ли ггапрггмер трагичзн случај породице Рибар?) Око тих проблема дискусија се ни je повела. Она је вођена поводом изла iaH»a Вељка Руса. Између осталог он је говорио о ггротив-

речитости љубави и брака. По нашем схватању моралан је онај однос мушкарца и жене заснован на љубави. Брак је установа која се увек ие заснива на љубави к сампм тим коси елеме гг те недгсралности. Брак је цанас jou; уаек неопходан, јео се деца ван брака ни физички ни пси хички не могу правилно раз зијати. Када васгпгтну 4>ункцију преузме друштво и ишче зну економски разлози за ову установу, браж ће гтригодно не стати. Неки другови су почазали неразумевање за ono образлсжено теоретско схватање о брп ку и љубави. Појавило се оно карактеристично вулгарнс из једначавање односа полова у к«.мзгнизму са односом у животињском свету. Једном језгрс битом репликом Рус је погодио суштину овога питања и на не озбиљно питање озбиљио оцговорио: да међу животињамч нема емотивног одноеа који карактерише односе људи м који ће бити основни регулатзр љубавних односа Један друг је чисто гграктицистички наставио дискусију у &SСТОМ тону: Она је вслрла њега, он је волео н»у, били су у браку, али су се после растали, она се удала за другог, али након неког времена таишго је он (онај први) и оки су r спет заволели, те је зна напунила кофер и без обзира нато што је снај други хр-шио, о.певао и обувао, вратилл се првом, па према томе кокав је онда ту морал? Показало се да интересовање студвната овога клз'ба кије око теоретских етичких проблема, већ око практичних и свакодневних људских односа, те је управа клуба и оешила да организује дискусију ка тему „Морални квалитетт у лич нсм животу“. О. М Ћ.

Мајци уместо писма

Т еби је лакше, бар мало, надам се мама. Када је читав живот у бескрај велика жртва, онда је ваљда једном и лакше? tpuza ти не nuje <рв, што не знаш како је нама. Ко никад досад, лежиш без страха мртва. Мајко, зар и ти мижеш тако? А мислио сам да си заборавила себе, сдавно у чађавој соби кад први брат је заплако, Преварих се ... Што ми бар не речс: куд ћу кад душа зазебе.

Васко ИВАНОВИЋ

Донето сунцем

Сва крв Кореје из сунчевог оквира тече, за одбеглом сунчевом главом задња се крснула сснка донета часовима у ово вече. да чује причу челика једног спаљеног тенка. Залазак сунца при крају уморног да; а довео је собом крваву жељу Кореје: да се врате мирна поља пиринчана и рука би умрлог од глади почела да сеје.

Васа ВАСИЉЕВИЂ

СЛИКАРСТВО НАШЕГ ВЕКА

Русо и његов круг

ВАН логичких тенденција развитка модерне уметности стоји примгггиви стичко сликарство Русоа и његовог круга. Њихов искрени дилетантизам који се по некада претвара у снажну комику, чини један оштар зарез, дубоко оригиналан и сопствен, једну особеност која постаје крупна појава у уметности нашега века. Сликарска концеп ција примитиваца произилази из њиховог инстинкта, а код Ру соа из његове анфантилне при роде. Русоова уметност (а он је најизразитији претставник примитиваца) појављује се као једна синтеза, као > г ток тежњи великог броја безимених аматера, као врхунско обједишење уметничких напора зачетих на надгробном камењу, порцелан ским чинијама или на сликама које су украшавале сел»ачке станове. Та народна визија сачињава порекло и сзтнтииску снагу Русовог сликарства. Русо је био истински задивљен оним што је сликао. То су исти они предмети којима се одушевљава и распаљује дечја машта: непроходне прашуме, мајмуни, змије итд. Тај свет лочарава детишском визијом драматичног и страшног. Цео тај фантастични свег Русоово безазлено орце прима ло је и доживљавало је као дубоку истину. У томе има тако много „истините поезије везане за истинит реализам" како је то рекао Рене Иг,

Од 1906 године почиље веће 11 нте ресовагве за Русоово сликарство. Међу првим интересентима су Гијом Аполинер (песник и теоретичар кубизма). Делоне, Пикасо, Вламенк и др. Но, најснажнији утисак учинило је Руооово сликарство на познатог критичара Вилхелма Уда, (Написао је и прву монографију Русоа.) Отада Русо иостаје опште признати сликар. '-08 године чини му се највећа част. У атељеу Пикасоа у „Бато Лавуар“ у улици Ровињан ггриређен је банкет у његову част. Две године касније 1910, умро је овај, у историји највећи сликар дилетант. Русоово сликарство није имало неку одређену теорију. Оно је извирало из његове савести која му је давала правилан пут. Слици је приступао као површини на којој је требало да физички изрази намере своје мисли. Та његова мисао обликована је првенствено пластичним елементима. Ма терија је увек сразмерно разде Јнена, тако да се ред и компо зиција налазе у основи слике. Све је покорено заједници. Иако je Русо радио једном минуциозном техником, код њега нема дескрштције, нема ничег' осим еуштине. Кад описује екстеријер, он са истинитом експресијом ствара заједницу суштине и ритмике. Такав рад га везује за модерна сликарска схватања. Још је Гоген запазтто да Русо уме из-

врсно да уиотреби црну боју. ДрнЕи простори на његовим сли кама имају неку специфичну светлост. Они сијају и живе у хиљади зеленнх. Русо ствара контрасте сабирајући гаме зелених боја у читаво богатство. Поред свих квалитета које има, ово сликарство није могло да у свим друштвеним круговима буде подједиако прим-

љено. Колико је оно код неких људи сматрано за настрано и неозбиљно, нека послужи овај пример. Русо је пред крај живота фалсификовао један чек. На суду, главни доказ његове неуравнотеженооги биле су ње гове слике.

у једиом писму критичару Дипопу, Руоо гшше: ,Ja сам се увек трудио да не прлпадам овом веку.'* Иако није припадао нашем веку, он је охраБрио један низ сликара аматера који су почели да се оојавл>ују. Радници, чиновници, занатлије и пензионери, све Је то одлазило у природу или на обалу Сене, разагшпин>ало платна и сликало. РуЗД

је био охрабрујући пример. С [бим се зачео читав један покрет, тзв. „недељног сликар-* ства - {les peintres du đimanshe). * Ha блиском отстојашу од Русоа, налазе се још два значаЈна примитипца. То су Камиј Вомбуа и Серафина Луи. Бо»буа, најмлађи син једног речаог бродара, нроменио је у својој младости многа зашхмања. Био је слуга, чувар стоке, кубикаш (имао је херкуловску снагу), радио је по вашарским шатрама као трговац и глумац. У првом светском рату истахсао се својим херојским држахвем (добио је два ордена). По завршетку рата почиње веће интересовање за н»егово сликарство. Серафина Луи имала је тежак живот. Велики део провела је у Сен Лиу као служавка и покућарка. Њен талент 1е запазио Вилхелм Уд који је случајно свратио код ite и видео шене слике. У малограђанској средини Сенлија, Серафина је била предмет критике и заједљивих шала. Овакав однос средшхе у периоду њених материјалних тешкоћа још више је разбујао контраст између хвеиог замихпљеног света и реалности. То ју је довело до катастрофе. Завршила је у последхвем склоништу за седамдесетогодишњаке. Наш век је пун сликара примитипаца кохи су сликали из забаве. Ту су продавац пржених кромпира Буаје, Луј Виван, Андре Бошан, Жан Еве и остали, Вре меном ово сликарство почеће да губи своју свежину, присност и пепосредност и претво риће се хсод многих сликара у намерки манир до кога се долази, не инстииктом, већ интеI лектуалним путем.

Лазар Трифуновић

фи л м

„Одлука пред зору"

У Немачкој дигоше џеву: овај филм, кажу, велича издајство. Велики протести упућени су на ацресу Анатола Литвака, Није то

само став оних тешко затупљених Иемаца чиЈи мозгови Још нису денацифицирани. И амерички прковиик Девлин, Једно од лица у филму, мишљсња је да еу тп људи издајници, уверен у то да Је боље да они гину иего Американци, равноцушан Је према њиховим судбинама. Да ли Је овај филм помогао таквим Американцима да промене став? Лепа Је и хумана тема: неприЈатељ коЈи Је схватио. Само, док у „Тишини мора“ Веркоров Немацофицир одлази пасиван, на источпи фронт да се што пре изложи смрти, млади Немац Хени активно се укључуЈе у борбу за ослобо-

ђеше Нсмачке. Јер, овај рат био Је и то. Борба за ослобођеше Иемачке. Ни у једном филму нисмо видели ову Немачку, ратну и ужурбану, поколебану у својој самоуверености и самодисциплини окупирану од Гестапоа, приказану тако живо и убедљиво да се и сами уплашимо чекајући на мосту; нисам ли ја на црној листи? Овај филм узбуђује. Хуианије од „Трећсг човека” и сличних трилера ма колико се они бавили социјалним темама. ОваЈ филм није информатор, он нас приморава да нави Јамо за Једну праведну ствар, да се дивимо човеку коЈи Је имао храбрости да се дигне изнад ситуације, коЈи Је имао храбрости да буде човек, који Је имао храбрости да донесе одлуку пред зору. Алатолу Литваку, режисеру филма „И посло свега cpeha" и Једном од сарадника сериЈе документарних филмова „Зашто се боримо", треба да захвалимо што Је ову хуману тему испричао филмски, дипамично и узбудљиво, а Оскару Вернеру за лик Хепија, коЈи смо заволели и који нсћемо заборавити. Д. МАК.

„Decision before Dawn” Твенти Сенчери Фокс, 19S1, сценарио по роиану Џорџ Хау-а „Назовнте то издајством“, написао Петер Виртл. Режија Анатол Литвак, у гл. ул. Оскар Вернер, Ричард Бејзхарт, Хилдетарда Неф, Гсри Мерил, Ханс Кристијан Блеш. Филм Је снимљен на местима где су се одигравали догађаји.

Кадар из филма „Одлука прсд зору“

Вече које се памти

М. МИРКОВИЋ

ПРОШЛЕ недеље београдски студенти имали су двоструко значајну посету младих писаца студената из Скопља. Упознали су своје другове и њихове књижевне покушаје, бацили су више него поглед у једну замашну делатност и осетили подударне песничке струне. Књижевно вече које су они испунили изабраним садржајем и учинили га разговетним фонографом својих снажних почетака, може да служи као образац како се читају и тумаче сопствени радови.

Иако се домаћини, млади писци Филозофског факултета у Београду, нису потрудили Да окупе више слушалаца, било је довољно оних срдачних иријатеља и сапутника кшиЖеаног поколен»а свих наших језика и праваца. Македонски почетници су °6радовали пробуђеним лиризмом који се сразмерно удал»**о од фолклорких наслага, а **је се нарушио монтажним Решељима песничких осећања. Међутим, не треба преаидети

један охрабрујући податак. Иако су израсли на обалама исте реке, иако су матерњи језик учили на истим књигама, мла ди писци нашег југа не стоје у сенди једни других, нити претачу старинске љубавне чаше бола. Ацо Алексијев је донео стихове са призвуком вардарске меланхолије, Mareja Матев ски је прочитао топлокрвну ба ладу о луталици, а Драгина Најческа и Димитар Солев донели су приповетке које одвише роне у душевне реално-

Млади писци из Скопл>а у Београду

сти да би се могле назвати сла дуњавим. Богату свстлост завичаја утисиуо је у своје стихове Никола Вангеловски, са поетскмм цртицама и мисаоним склоностима наступио је Коста Крпач, а поетска зрелостт и искре ни животнл полет лебдео је у песмама које је у градацији блсгог гласа читао ЈБупчо Сто. менски. Ту није било кошмарских стихова, звекета фигура и једноличности угледања. Иако су поиекад доведени до наивности и расути у дужину њихови стихови били су смишљени поздрав новим слушао цима њихових покушаја. Једном речју, било је то познанство са пријатељима који нису дошли празних руку и који неће оставити плитке стопе ни међу њима, ни v зб;грк ма од којих hhcv - • гл кп.

„Забрањене игре"

„ЗАБРАЊЕНБ ИГРЕ“ „Јеих Interdlts" Силвср филм , 1951, сценарио Франсоа Боаје, режија Рене Клеман, у гл. ул. Брижит Фосеј, Жорж Пужули. Ово је пети филм Рсне Клемана ко.ји се приказујс код нас.

„Забрањене игре“ могу у први мах да збуне, али пажљивији посматрач биће сигурио одушевљен. Фина и пуна поезија, алегорија овог филма носи у себи жаоку, оштре сатире, која духовито исмева и критикује сколастичку ускост и догматичност католичког у-

чења. Са верских вероваша збацује се' копрена „свете тајне“, и она остаје сведена на обичне људске гестове, смешне или жалосне, добре или зле. На пригушеном позађу прошлог рата, у једном забаченом селу Француске нашла су се Два детета, мала Парижанка, без родитеља, Полет и мало старији домородац Мишел. Зближеии својом дечјом чистоћом и наивношћу убрзо су постали пријатељи и, пошто се тада најчешће говорило о смрти и гробовима, почели су да се играју смрћу и сахранама. Ускоро у забаченој воденици имали су право гробље разних животшвица,

покрадени прави крстови са правог гробља, само су, у шиховој цечјој машти, улепшали призор. Били су задовољни својом игролг, све док од старијих нису чули да су такве игре забрашене. У овоме филму упознали смо још једном дух француског лаицизма и рационализма који je увек у оштром сукобу са канонизираним католичким веросашем. Малу Полету игра петогодишња Брижит Фосеј на један тако пепосредан и истинит начин да то просто запањује. Отприликс, десетогодишњи Жорж Пужули био Јој достојан партнер. Рене Клеман је у својој режији показао, заиста ванредан смисао да оштре реалистичке детаље уклопи у фипе поетске штимунге. Секвенце са децом задивљују својом непосредношћу и спонтаношћу, и могу послужити као класичан пример успешног резултата. Одлична фотографија и добар избор музике још више су употпуниле квалитетс овот заиста одличног уметничког филма.

М. МИЛОШЕВИЋ

Кадар мз фшша »Забрас beae urpe*

Ове недеље

ДИСКУСИЈА НА ТЕМУ „МО РЛЛНИ КВАЛИТЕТИ У ЛИI- ЖИВОТУ“ ОДРЖАЗА СЕ 16 АПРИЛА У 20 ЧАСОВА У ДРУПГГВЕНОМ КЛУБУ ТВШ. ДИСКУСИЈИ ПРИСУСТВУЈЕ ПРОФЕСОР Д-1- ВЕЉ КО РИБАР.

НАРОДНИ СТУДЕНТ

Страна 5

Број 8