Student

Nastavak sa prve strane ti planlnara, uspelo plivačko takmičenje »Severa«, veslačka regata u kojoj Je četverac sa kormilarom stuđenata pobedio već dugo gođina najbolji četverac u đržavl. ZAVRSNA priredba Završna prlredba ponovo ukazuje đa Je uspeh ovogođlSnjeg festivala u njegovoj ша. sovnostl. Hor Ekonomskog fakulteta imponovao Je punoćom glasova, naročito mušklh, u patetlčnoj »Pesml slobođe« Matetića Ronjgova. Hor Medlcln. skog fakulteta Imao Je leplh mesta u kamatl Doslteju Obrađoviću od Josifa Marinkovlća. Hor »Branka Krsmanovića« glasan 1 slguran u sltnO-vezenom tkivu Konjovlćeve »Koštane«. Mnogo svežlne đonela

je grupa pevača filptarekih pesama sa dve vanredno tople šiptarske narodne pesme. Fol. klor »Mike Mitrovića« Izveo Je »Makedonske igre« a orkestar »Branka Krsmanovića« dao je nove dokaze svog kvallteta skladnlm izvođenjem Hajdnove simfonije G-đur opus 88. Priredba je blještavo završena nastupom našlh »ambasadora«, folklora »Branka Krsmanovlća«. Onl su »Vranjske igre« odigrali u tako raskošnom spektaklu prića »Hiljađu 1 jedna noć* prepunjenom rlt. mom, skladnim pokretima 1 fascinlrajuće žlvom koreografijom da su naterall publlku da aplauđira besomućno, cclo vreme finala. Aplauđiraio se tako dugo dok celo finale nije ponovljeno. Sa ovom tačkom to Im se nlje đesilo prvl put. D. S.

Славистрчкa тридесeтшестица, 7-ог увече послe предaвања

ТРОЈИЦА СУ ЧИТАЛА

За некога ће то бити недовољно посећено вече. То је пријате.вско посело за оне колеге које желе да чују шта су им млади писци у последн>е време ставили на хартију. СтицаЈ околности да једва ©УДУ попуњена три реда, да буде готово више учесника но публике, да Је ту пре свега њихова ближа родбина како Је то неко у шали рекао допринело Је с друге стране интимноЈ атмосфери. У шој су се и могле прочитати и усрдно примити осредње књижевне реализације младих људи коЈи (као глум ци аматери или музичари са виолинским кутиЈама под пазухом), сваки слободни тренутак користе на иживљава-

саздано великом окретљивошћу излагања, прелаза и обрта, осртарење коме се Једино могу замерити нека парафразирања наше послератне тзв. дечачке лирике. Али не значи да нема у томе све жине и да није наЈуспелији детаљ дискретно изнетог силовања баба-Илинке, без мало натурализама са много поезиЈе; но опет врло лоше Је место пандан томе, када приповедач говори из данашње перспективе о временским променама у свом селу. Бранко Бањевић, такође са друге године, има врло бога ту инвенцију у границама нешто изнад просечног, када У „Ноћи у два вида" персо-

ље својих уметничких наклоности, претензија и темперимента. •' ■ Зоран Јоксимовић, прочитао је с листа листа „Напред" „Причу без наслова" у коју је скупио низ асоцијадија из провинциског детињства. Умочено у крвопролиће рата, осужено дечачким видокругом, преосећано младалачким тежњама „да стекне пиштољ уместо праћке" то мало и непрецизно књижевно остварење је и један повољан успех за почетника који обећава. Као магнетом, он је скупио опиљке епизода и као магнет био приповедач који he да их држи у извесној атхезији. Литерарно гледано, то је читко штиво

нификује Једно доба дана на мењено сновима или сањарењима. Са мало 'неуобичајених поређења и асоцијација, које уопште у његовој поезији некад склизну и у квазимодернистички апсурд, и надаље у песми „Зора”, присутно у песми „Присуство” то је ипак и версификаторски строга поезија, а и модерно слободна изражајност, мање или и више допадљива и успела teK толика да открије и претстави Једног врло суптилног, црногорски кршног, неоспорно даровитог Младог песника „од многих!” Ристо Лојпур апсолвент, по нео Је у себи много искремих проживљених и преживљених момената, нарочито и

не трагајући за дувоко људским, које се увеж. експонира у нељудском контрасту, свугде присутним у атмосфери ожичаног логораштва. Његова два насумиде прочитана одломка из Једне хронике као одраза животне епопеје о минулим страхотама, под насловима „У СентГеоргену” и „Прича о псу Фрому”-пре су једна богата, фактографски начичкана гра ђа за коЈу се прибоЈавамо да не буде поплављена или занемарена од писца коЈи oceha да „мора да пише”, али пише са недовољно литерарног осе ћања. Тиме води мисао на не давну изложбу магистра Кра Јиновића коЈи има сличне животне преокупациЈе заробљеника официра. Па ипак ЛоЈпур, и овако Је сведочанствен, са наговештајем уметнички савесно) документованог и забележеног. Њему претстоЈи неминово учен>е „како се пише“, али и са овим што Је изложио у написима обећава Једну сензибилну индивидуалност. Поготову што Је грађа на н,еговоЈ страни и у монополу његових руку, као очевица. У времену садашњем, али и не у времену будућем и овим смо задовољни. И к-икад ниЈе било интимнијег окончања кшижевног посела са разговором уместо сувопарних Јужносло-

венско-семинарских дискусиЈа из сале 45, не када Је ЛоЈпур у аули пред факултетом окружен колегама и вођен као репатицом излагао низ епизода из Матхаузена коЈе су сазлужиле његову литерарну обраду и њоЈ послужиле. Он се према животу односи као путописац кроз његов теснац, авантурист из земаљског пакла, до шао у свет да прича о бродолому свих људских обзира и порива. И те приче су нас далеко више потресле тако да прижељкуЈемо да се окамене и уклешу на бели папир коЈи Још увек стоЈи неисписан пред њим. Хоће ли и оно написано бити такво речито и он тако кадар да довољно ненаписане повољно напише и опише, ако те невероватности може он или ма ко уопште да изрази Још Је питање. Али постоЈи услов за потврдан одговор, а и ми бисмо желели ту Јединствену прилику и несвакидашњи ужитак. Јер он Је Један, ако не и Једини студеит у Београду живи леш из Матхаузена повраћен у живот. Сумарно, књижевно вече могло би чешће да се приређуЈе па макар и у тим претензијама, обиму и постигнућу. Александар Д. МИХАИЛОВИТх

DRAGAN IVKOVIC: ISPRACAJ

КОN ЈI

žemo, ne baš čistokrvnog. ali neku priznatu rasu. Cik kupi! Pre svega. potrebne su pare. Kad sam ia bio mlad. ne u tvojim godinama, tek momak. ženio mi se naibolji drug. Ti Beli ne znaš kako je to kad ti se ženi najbolji drug. Ali dočekaćeš. Dakle, u nedelju svadba a ja sam deset dana ranije iznajmio konja. Bio ie beo kao labud. Viđeo %i labuda u Zoološkom vrtu, e takva је njegova belina. Deset dana sam ga tirtiario. negovao. Našao sam sedlo novo kao cvet, žuto i još miriše na rađionicu. I tako na dan same svadbe ja s konjem pred kuću. Bre, beli što su se obradovali Ijudi. Najbolji drug, pa još na belom konju. Svi gledaju, a ia mlad. Ničeg se ne bojim. ništa mi nije teško. A devojke zagleđaju pa se došaptavaju. Ti si mlad ali videćeš kako je to kad te gledaju đevojke. Na čelu svatova sam jahao. I neka kaže neko da је bio bolji od mene. Konj kao vila. Igra. Celog puta igra. Nije kao ovaj Saponjin Civtar. Nije. Ovo je pogan đubre. Zna đa bije i ujeđa. Bataii takve konje, nego gledaj one što igraju a možeš pod nogama da mu spavaš. To su pravi. Vidi, deda, uzviknu Beli. Sta? Pita Deđa-Mata i gleda u pravcu ruke. Vidi. kako slabo iđe. To је onaj kupovni trotinet. Njsgovi su točkovi gumeni. Slab. kaže đeđa Mata.

Ž I К A L A Z I Ć

I ne čuje se. a brzina mu је nikakva. Slabi su ti kupovni trotineti. Znaš ја ću sam da pravim čim mi nabaviš kugllagere. Veći za volan a manii pozadi. Iznad manieg ću zakucati gumu i kad ie velika brzina ia samo malo pritisnem i kočim. kočim koliko mi duša hoće, a kad pređem krivinu podignem petu: kugllageri zuje, brzina se povećava letim! Neko iđe ispred mcnc a ia viknem čuvaj! Da. inače može da se ruka polomi. Мога da vikneš. Da. viknem čuvaj, i samo što se sklonio. ја Proletim. Njega zapliusne vetar kao da је prošao voz, Zastaje ра se čudi. A žene viču: »Crno dcte, slomićeš vrat.« Znaš. takve su ženske, đeda. Mani ženske. kaže Deđa-Mata. Gde si ti video da kod nas ženc dobro jašu konje. Nisu one brate т:а to. Potrebna ie smelost i hitrina. Jer koni је živ ■=tvor, On ume da voli I mrzi. Onako ncjasno. all ume. Konj је naipametnija životinia. I onda jeđna trka. Banc. ia i svl ostali. Krcćrmo. Letimo. Bane ie uz mcne. ncprestano mc prati nli na krivini ia ne kočim i beŽim. Niko ne možc đa me stigne. Prvi sam! Ko da te stigne? Krivinu treba uvek iskoristiti. Gledao si kako đžokeji na trkama koristc krivine. Samo је i koni pametna životinja, I od njcgn mnogo zavlsi đa И ćeš pobed'ti, O, ор! Viknu đeda Mata i zateže uzđe. Putko stadc. _ gfitrr.-fr' ti? z'mlta kia

PRO et CONTRA

levi rakurs

ГОСТОВАЊЕ ФРАНЦУСКЕ КИНОТЕКЕ Бурлеске и авангарда

Ннесвакидашњу привилегију има XX век: да посматра рађаље Једне уметности. Од живе фотографиЈе коЈа одушевљава и запрепашћује на вашарима служавке и ватрогасце (под клупу су се сагнули: да их воз погази) до снажне уметности синтезе литературе, ликовних уметности и балета: до АЈзенштајна. До тридесетих година. Онда надоле: до данас. Иза онога што се лажно назива уотупак укусу публике криЈе се данас служење интересима онога коЈи финансира. Али су то усвоЈили као нормално и многи интелектуалци. Воркапићеве речи нико не спори кад каже да клавир ниЈе уметност, да Је тек човск таЈ коЈи помоћу клавира ствара музику. И нико не тражи од клавиристс имитациЈу грактања гаврана или шкрипу паркета. А од филма траже одЈедном, као са пуним правом, што верниЈу имитациЈу живота или интерпретациЈу позоришта, сводећи га тако на улогу коЈу нису чак ни клавиру доделили: регистратор и имитатор да буде. Ко не зна да Је филм нешто друго, неће се бунити кинотеке света устале су против. Међусобна гостовања националних кинотека имаЈу баш ту улогу; пропаганду седме уметцости против тоталне комерцијализациЈе филма коЈа претвара овог у потрошну робу тра Јаша воденог цвета. Шта смо видели Низ филмова историског значаЈа: 1895, први филмови браће Лимијер; комичар-кловнови Воаро, Онезим и Ригаден; 1912, одломци са великом трагеткињом Саром Бернар; филмови Макс Линдера: Макс као фотограф, Макс као тореадор...; 1928, Реноарова НАНА; 1938, мрачни песимизам Марсела Карне: ОВАЛА У МАГЛИ, Жан Габен и Мишел Морган; и ГРОФ МОНТЕ КРИСТО”, филм-роман у седам епоха из 1918 године. ТРИ ПРОГРАМА КРАТКИХ Још увек занимљивих филмова из доба док се филм Још ниЈе покорио позоришту пуни су акциЈе и неочекиваних ефеката. Још нема натписа са диЈалозима глума Је пантоминска. ЖОРЖ МЕЛИЈЕС Је филмски мађионичар његова слободна фантазиЈа упадљиво недостаје данашњим „фантастичним” филмовима. ЦРТАНИ ФИЛМ ЕМИЛА КОЛА пун Је духа и осећања за могућцости двоменизионалног цртежа у покрету: Волт Дизни Је pdfe слике коЈа ни сама ниЈе слободна, Емил Кол ниЈе, његов јунак Је нацртан: уплашили се нечега претвориће се у неутралну коцку, треба ли му штап продужиће ногу и одломиће га црта Је црта, зар не? ПриЈатно делуЈе ra неодговорност и намерно непоштовање каузалитета у првим филмовима: Калину у двобоју отсеку главу, оп Је узме, стави у страну и настави са двобојем! У КИНУ филму Можухина и Волкова о славном енглсском глумцу, игра сам Можухин. Усамљеност припада великом уметнику као проклетство. Оно је ту присутно одједном без образложења: гениЈе Је усамљен, осуђен На неразумевање, љубав му не припада; немир, то Је друга особина уметника, друго његово проклетство. Живот уметника коЈи несрећно воли завршава се лудилом, и ветром: дрво се ломи под њим. НАПОЛЕОН Алберта Ганса сав Је у тоновима; све Је ружичасто када се он враћа у завичаЈ, зелено кад* Је ноћ и хладно. Гансов Наполеон ниЈе истбриски онај je осваЈао и падао, оваЈ само осваЈа, самоуверен и снажан плебејац коЈи Је научио да влада. Ганс га Је схватао као ПрометеЈа горостасног револуцмснара коЈи ратуЈе да би овековечио мир. Вура у Коивенту када се цео Конвент комсша у ритму морских таласа и читав низ других места говоре о сувереном владању филмским средствима и откриваЈу где Je учио филмску поезију АЈзенштаЈН, учсник бољи од учитеља. ПЕТ МИНУТА ЧИСТОГ ФИЛМА Анри Шомета и моханички балет сликара кубисте Фсрнан Аежеа, значили су нешто у своје време када се радило на ослобођењу форме, али ипак нису права афирмациЈа филма који Јесте балет када Је чист, али коЈи je схвађсн од њих врло уско, механички и дводимензионално. У изпссним деловима Леже Је књижевник, у извссним сликар, има тренутака чистог филма, али Је чешће вештак коЈи барата техником, него уметник. Штста Је што ове филмове не може да види више а што онда кад може да их види, не дођу.

sluden^

FESTIVAL JE ZAVRŠEN

5