Student

RIM

(Putne zabeleške)

Rim mi je otvorio svoje kapije. Dočekao me je kao stai’og poznanika, iako sam prvi put u njemu. Darežljiv i nežan kao devojka, grub i ciničan, pun lepota i pun laži. Kao i sam život. Zivot? i šta je to? Nikada to nisam manje znao nego sađa ovde. Srušene su sve moje melodramske i operetske iluzije o njemu. Jer sve veliko i malo u životu, sve lepo i ružno, iskreno i pođmuklo, istinito i lažno sakupio je Rim kao kamenčiće od kojih je izgradio veliki mozaik: Vreme. Zivot i vreme. Antiteza? Možda osnova grandiozne simfonije koju su nazvali istorijom. A ono što nije istorlja; što je Ijubav, što je ustreptali drhtaj, što je tiho sanjarenje na srebrini Sto se proteglo ođ antike do mene, što muči i ttštl, što razjeda moje besane rimske noći; šta je to sve? Istorijo, neka tvoja laž buđe moja velika istina. Slava Stojim na Rimskom Forumu i u hiadovini stubova tražim zaštitu od prlpeke. Avgust i Neron koračali su ovim ulicama, I graciozna Mesallna. Posmatram kamen na kome se odmaram. Sta si ti sve video. Intrige i übistva u noći, veličinu Flavijevaca, spletke i Ijubav, mržnju i prevare. Moć Rima, njegovu slavu. Sada je sve to samo kamen, Slava u ruševinama. Zverstvo gomile Koloseum urla. Zivotinje kidaju Ijudska telesa. Venaciones i gladijatorske borbe traju. Drama kao komedija, Gomila hoće hleb i cirkus. Vlast nije za nju. Miris Ijudske krvi je oplja i mami. Sta mari, kada se zadovolje dićiće palčeve i oprostiti život raskomadanim bogaljima. Plemeniti Rimljanin. Kako ta reč u Koleseumu zvuči cinčno. A tek poezija Horacija i Tibula. Prostor Podignut za vreme Agripine, Panteon je trebalo da sačuva slavu Rima. Ogrofnna, kasetirana kupola prekrila je celokupnu građevinu. Covek se gubi u njoj, nestaje, oseća ee maJim i beznačajnim. Prostor zjapi. On se bori sa vremenom. prkosi mu; on je nesavladljiv i neuništiv, on krije u sebi tajnu epohe i nemir jednog pokoljenja. Mir i veličina. 1 jedno beskrajno trajanje prostora. Ali i ne samo to. Više od toga. Panteon je prostorna simbolika i personifikacija svih rimskih težnji i namera, svega onog Što je Rim stvorio, l još više. »vega onog što nije nikada ostvario, što je ostalo kao san i kao daleka želiia. Zato je on grobnica. Sahranjeni snovi svih velikih Ijuđi Apeninskog poluostrva. Mis sveta u katakombama U jeđno vrelo jiilsko podne, Išll smo Voja i ја đa pnsMrdamo katakombe ev. Agneze. Dok s'e u crkvi obavljala tiha misa. čekali smo dugo na čuvara koji je trebalo da nas povede u stare hriščanske grobnice. Naiz.ad se pojavio star Čić, u širokoj fratarskoj odeŽdi brbljiv, sa licem kretena i übice. Dao je svakome svećicu (sa nama su bile tri Engleskinje i jedan Englez) i objasnio kako da sveću držimo između prstiiu da se ne ugasi. Ako se sveće ugase. nećemo moći da nađemo put i da se vratimo nazad. To se već iednom desilo. Neznam da И је to bio davno i dobro sračunat efekat da raspali turlstičku maštu i da svemu tome da jednu notu uzbudljivosti. I dok nas је frater vodio kroz hodnike sa čijih je ziđova kapala voda, osećao sam se nelagodno i sa Vojom pokušavao da odgonetnemo sistem no kome se starac kreće po ovnm lavirintu. Tri hođnika levo pa jedan desno. Zlu ne trebalo. U zidovima hodnika. jeđan iznad đrugog nalaze se grobovl starh hriščana. HiHađe. stotlne hiljada. U ponekom se još očuvalo nešto kostiju, keramike i sdtne plastikie. Pokopali su ti grobovi tregedS.ju jedne generacije koja je dala hiljade života za nešto novo. Zrtva za veru, temelji najveće zasluge za koju zna Čovekova istorija. Starac uhica se opet cerio. Pažnja gospodo, atrakcija, pogtodajte. Mis Sveto! Naglo je pod'gao sveću u vis. Pred nama se pokazala lubanja iz čijih su vilica ođavno poispadali zubi. Stara dobra i uvek siguma Mis Sveta. Najdivnija Ijubavnica koja nikada nikog nije izneverila. . . Uvek је dočekala. Uporno i strpljivo. Sa lubanje su se cedile kapljice vode. Starac idiot se smejao. Priznajem da mi nlje bilo prijatno. Kad smo izlazill fratar je opet brbljao, Vi ste Jugosloveni. Ponjimajele po ruski. ja ponimaju. I poČeo je da priča da je u, ko te pita kom ratu bio zarobljenik u Poljskoj i da je tamo od Rusa naučio nekoliko reči. Ostavili smo starca übicu, njegovo poljsko zarobljeništvo i desetak ruskih reči. Oprostili smo se od Mis Sveta i od starih hrišćana. Napolju je sijalo sunce, bilo je tako prijatno udahnuti vazduh punim plućima,

Razočarenje Pošll smo đa razgleđamo »prestonicu sveta«. Vatikan. Rezidencija papa. Država.od nekoliko zgrada. Moć Ijudskih zabluda. Stražari u neukusnim uniformama pajaca brinu se da neko zbog julskog sunca ne uđe suviše dekoltlran i ne oskrnavi svetinju papske kuće. Vojska brani državu od golih ženskih leđa. Vatikan drži u sebi ogromna bogatstva. Veliku zbirku starih ranosređnjevekovnih rotulusa. veliku biblioteku knjiga i rukopisa. Originale starih rimskih pisaca, rellgiozne 1 svetovne kodekse. Zatim, zbirke

stakla, slonovače i emalja. Veliki antički lapidarijum i brojnu pinakoiteku. Dragocenosti merljive jedino istoriskim merilima. U Vatikanu sam najviše želeo da vidim Sikstinsku kapelu. Tu sasm doživeo 1 prvo Dok se gomila turista vrzma tamo-amo po kapeli, posmatram svod koga je slikao Mikelanđelo i njegov »Strašni sud«. Koliko je to genijalno ali rđavo slikano, Genijalno u zamisli, u koncepciji, u crtežu. Sasvim prosečno. čak i ispod toga, u boji, u zvučnosti kolorita. Očito da Mikelanđelo nije bio slikar. Kolosslnia itolesa j

pokazuje đa je to slikao umetnik koji je po rođenju bio skulptor. Dok gledam sve to čudim se u čemu је Mikelanđelo kao slikar bio takmac Leonardu. Između svoda Sikstine na kome su scene geneze i »Strašnog suda«, koji je slikan oko dvadesetak godina kasnije, postoji velika razlika. Dva sveta, dva shvatanja, dva vida jedne umetničke ličnosti. Dok je slikao svod Mikelanđelo je bio mlad. Pun pioleta, pun vere u život i svet, Otuda je njegova tavanica sažeta, čvrsta, komponovana u slikanoj arhitekturi koja je sigurno postavljena u realan prostor. »Strašni sud« je drukčiji. Bio je to već Mikelanđelo u godinama. Bez vere, pun sumnji, razdiran unutrašnjim dilemama. Iđeali su se lagano gasili. »Strašni sud« nosi taj pečat. Prostor kao nešto sigumo i čvrsto nestao je iz ove kompozicije. Figure lete, bolje reći, padaju, gube se u iracionalnim masama. Tuga je to i veliki bol Mikelanđela. Poezija i snaga kamena Kad sam prvi puta ušao u crkvu sv. Petra 5 video Mikelanđelovo delo »Pieta«. učinilo mi se da je skulptura mala i nekako izgubljena u ogromnim dimenzijama crkve, Docnije je taj utisak nestao. U »Pieti« nema dramatike. To nije bol majke za izgubljenim sinom. Graciozni pokret Bogorodičine ruke suviše je sračunat. Obe figure nisu protagonistl uzbudljivog događaja. »Pieta« je najčistija poezija, čijl se akorđi postepeno ulivaju jedan u đrugi. Ali susret Bogorodičine desne ruke sa mrtvim telom Hrista nosi jak skulporski akcenat. U tim sukobima životno različitih materija, skulptorski akcenti su najuzbuđljiviji. To su znall i Bernini i Roden. »Pieta« je završetak i kruna Mikelanđelove mladosti. Ceo jedan period bio ie zaokružen. Trebaln 1e krenuti novim putem. Mikelanđelo se upiašio. 1501 pobegao je od sebe i ođ Rima. Put je vodio u rodnu Firencu. Nastale su gođine ispunjene rađor&, pisanje , stihova i ođuševljenje za materiju. 1503 izvajao je »Davida«. Principi visoke Renesanse dobili su svoj izraz. Ako je »Pieta« poezija, »Daviđ« snaga čovekova, onđa je »Mojsije« čovekova moč. »Mojsije« je sav misao, ogromna volja, jedan unutrašnji napon je zaustavljen snažnim masama, u svemu produžetak »Davida«. Uvek me je interesovalo zašto Mikelanđelo tako snažno hipertrofira formu. Posle »Mojsija« mlslim da mi je .postalo jasno, Sa XV vekom završen je u Renesansi kult prirode. XVI vek je đoneo jednu višu emanaciju materije, njenu božansku transformaciju. Covek se odvajao ođ zemlje 1 pokušao da se približi savršenom biču. Težnja ka idealnom postala je opšta Ideia vremena i ona je prožimala sve kulture I umetničk© napore. N1 Mikelanđelo nije izbegao toj iđeji. U llkovnim umetnostima on je bio njen najizrazitiji pretstavnlk. Ali, đa li su sva njegova polubožanska telst samo rezultat bavljenja neoplatonizmom. Možđa Jma i drugih momenata. Mislim na njegovu seksualnu IzopaČenost. Po svojoj intimnoj prirodi Mikelanđelo je bio pesnik. I svoje seksualne preokupacije doživljavao je na jedan poseban način. Sve malo, Ijudskl malo, bilo je za njega banalno. Telegram svetom Petru Na Đa Nikolu. jednom ođ seđam rimsih brežuIjaka, nalazi se Bramanteov Tempieto. Intimna mala građevina sa kupolom. Vodi nas jeđan estareli, simpatičam kaluđer. Na podu, u osovini kupole, izdubIjenje. Vldite gospodo, priča starčić, tu se nalaze kosti sv. Petra. Ko ne veruje može da mu pošalje telegram i da ga pita. Neka vođa gmpe đođe đo mene. Trebalo je dati neku liru. Umetnik i razbojnik U crkvi sv. Avgustine nalazi se Karavađova slika »Poklcnjenje«. Jedna od najlepših što sam ih video u ItalijL Pređ Bogorodicom koja drži Hrista, kleklo je nekoiiiko pastira. Dramatičan sukob svetlosrti ii senke, iz koga se oslobađa Bogorodičina ruka. Zapanjon i uzbuđen razmišljam o Karavađu. Tragična lutalica. Pijanlca, razbojnik i übica. Lopov koji se, bežečl ispred suda, potucao iz građa u grad, od severa do juga. Krvoločan i razuzdan. A koliko mnogo najčistije lirike na ovoj slici. Koliko nežnosti i plemenitosti na licu, Bogorcdice. Kakva suprotnost u jednom čoveku. Drama je to, Zelje Pred fontanom Trevi gužva od turista. Flcševl svetluca u bistroj vodi. •naeđ пСолз e[ \ швоед ispuni želja da se čovek ponovo vrati u Rim. Metal svetluca u bisroj vodi. Bacam i ja svoju lako sutra putujem iz Rima, verujem u legendu.

РлН: Lazar Trifunović

»Pieta« Mikelanđela u Bazilici Sv. Petra u Rimu

Fogled na trg Sv. Petra sa krova bazilike

0 I Ц PEN 1

3