Student

pro et contra sa studentskih galerija

„СУМЊИВО ЛИЦЕ“ У Београдском драмском позоришту

Нушић је, изгледа, наша најзанимл>ивија позоришна тема. Испоставило се да је он један од ретких домаћих аутора чија дела у великој мерм омогућавају стваралачко приликом интерпретације. У протеклих десет година, нарочито могли смо да ое осведочимо у обиље тачних и нетачних видова његовог тумачења. После једног периода у коме су царевали насилно уозбиљавање Нушића или традиција његовог лакрдијашког извођења, појавила се тежња за истински оригиналним и свежим приказивањем овога популарног писца. Показало се да Нушић, иако му се пребацују површност и лакоћа, извесним својим де-

лима пружа могућност за интелигентне и савремене театерске студије. „Сумњиво лице“ је У овом погледу оправдано и испредњачило. Ову комедију, која и поред јаке сатире на савременост и живог приказа одређених друштвених типова. поседује и изванредан темпо и неодољиву локалну духовитосг, видели смо у Београду већ три пута у позоришту и једном на филму. У три од ове реализације учествавала је и Соја Јовановић. један од најинвентивнијих редитеља који данас раде у престоничким позориштима. Ова њена друга позоришна верзија „Сумњивог лица“ замишљена је врло смело. Сматрајући да подвлачење приказа обреновићевске Србије није упутно због временског

периода и значајних друштве них промена које нас од ње деле, она је инсистирала на сценској привлачности и сочној карикатури Нушићеве „гогол>ијаде“. Замисливши претставу као дечју игру у којој ће све, а нарочито костими и гестови, бити управљено на то да до крајне мере карикира личности сводећи их на оличење једне страсти или једног типа, она је успела да из „Сумњивог лица“ из вуче нешто што досада није било нарочито видљиво. У то ме јој је нарочито ишла на руку и сама комедија (боље рећи: она је тачно осетила њене могућности), пошто у њој нема оних дрвених „позитивних" Нушићевих лично сти, које је режиски врло тешко решити. Није било ни кога ко се одупирао карикатури јер ово заиста може да буде скуп веома настраних и неинтелигентних бића, Локални колорит, иначе тако жив и битан код Нушића, једино је што је оваквом интерпретацисом донекле изгубљено. Када су сви уопштени на јдан гротескан начин, разумљиво је да су се код многих морале изгубити националне и покрајинске особености које често чине срж комичности неких ликова. Међутим, редитељ се не може оптужити да је свесно заузимао овакав став, мада би се он слагао са основ ном поставком. Пандур Јоса и говором и понашањем потпуно је везан за наше бивше прилике. Ђока говори као 'Лала, писар Жика је прави претставник србијанске учмале паланке итд. Ансамбл Београдског драмског позоришта истиче се у овој претстави својом хомогеношћу. Човех се не може отети утиску савршене увежбаности ове тешке претставе. Раде Марковић је у неколико поновио своју одличну креацију Жике, по знату са филма. Оливера Марковић савршено се снашла у новој концепцији Марице. Миодраг Волић играо је среског шпијуна Алексу Жунића занимљиво, али мало преоптерећено спољним детаљима. Газда Спаса Властимира Стоиљковића једна је лепа народска минијатура. Улогом Јеротија Бата Паскаљевић опет је потврдио своју завидну моћ трансформације. За остале се никако не може рећи да су иза њих. Сценограф Миовмир Денић и нарочито сликар костима Данка Павловић Ми тровић били су овога пута нарочито важни учесници у доношењу једног новог Нушића. Право је задовољство уочити машту ове ДРУге У стварању костима који неће бити одела. већ средства за пуније остваривање ликова-

B. ДИМИТРИЈЕВИЋ

Зар писар Вића (Михаило Викторовић заиста не личи на петла?

Recitatorske večeri Akademskog pozorišta

Akademsko pozorište, nameravajući da priredi izvestan broj recitatorskih večeri, od kojih bi jedno bilo posvećeno pesmama dosada neobjavljenih ili malo objavljenih pesnika, moli naše mlađe pesnike, naročitn studente. đa mu

đostave svoje rađove koje sma traju pogodnim za recitovanje. Pesme (ne više od đeset) poslati do 20 januara 1956 god. na ađresu: Akademsko pozorlšte, Beograd, Balkanska br. 4/1.

Trenutak značajnog izmirenja

DA LI JE DOŠAO KRAJ KNJIŽEVNOM NAVIJANJU?

Nalazimo se u trenutku veo- < ma važnom za našu književ- 5 nost: Prvo je jedan vo izjavio u j satirično-humorističkom časopisu »Vetrenjača« da je za nasta- £ vak diskusije o realizmu ј mo- J demizmu. Nešto kasnije Zoran 1 Mišić, najveći pravobranilac j »modemista«. skinuo je rukavicu ј ponudio desnu ruku onima 1 iz protivničkofi tabora. Najzad ] se izgleda uvidelo da jedna jalova borba ne može da usreći književnost. Pogrešilo se u samom početku: svako zna da pisati nije isto što i kladiti se na trkama gde se koncepcije svako dnevno menjaju. I neko vreme (možda poduže vreme) uzaludno je bilo insistiranje Borislava Mihajlovića da se literatura cenj po onome kako je primamo, da se više gleda na doživljaj nego na unapred određeno mišljenje o piscu (kad se već radi o savremenicima). Sad smo u trenuku kad se ovom kritičaru famoznom po prenošenju mačića iz jednog taboia u drugi, odaje priznanje za dalekovidost. Ovaj članak je pisan zbog stanja među studentima. Prven stvenj se mS’d ni književne grupe Filozofskog fakulteta. Situacija je zabrinjavajuća: oprečna mišljenja se izlažu u diskusijama nalik na razgovore navijača »Zvezde« i »Partizana«. I ako se funkcija budućeg profesora književnosti u gimnazijama ima na umu kao odgovorni činilac o vaspitanju novih generacija (a u gimnazijama se već uči o Krleži. Andriću. Daviču i Copiću), onda je potreba za nekim iskrenim priznanjem . preka. Postoje: Navijači modernizma koji obožavaju Daviča, Miju Pavlovića i Vaska Popu. a ignorišu sve koji ne igraju u njihovom tirnu. Oni sa omalovažavanjem govore o »pejzanima i frulašima«, zaboravljajući da je bard (ili kapiten) Oskar morao da brani pejzane i frulaše od nasrIjivog Zorana Mišića pre tričetiri godine. Oni pri čitanju, prvo procarine une, pa tek onda čitaju. Za njih ie Copić i dru govi više obrazac po (kome mogu jedino đa se uče primeri iz teorije književnosti. Navijači realizma će vam pri samom pomenu modernizma navesti kokošku Mije Pavlovića kao veliki argument protiv besmislenog trućanja. (Za ovu famu može se zahvaliti nekim većim imenima naše književne današnjice). Reći će vam ovi mimiji navijači mnogošta o preptsivanju 1 uvožeju poezije i posle toga se neće upustiti u dokazivanje. I mnogo uzvika: »De. šta mu ovo znači?« i, bogami, pozvaće se u ime čiste poezije 1 na Dučića. Zbog iner cije ( tromostf oni ne čitaju modemističku poeziju »ne mogu da je dožive«. 1 krivica se prebacuje na one što »zamumuljuju« (izraz pozajmljen iz »Ježa«). I treći: oni kojl ne navijaju. Vređnl kao stuđenti ( a 1 to je pitanje). trče za ispitima 1 potpislma, dok kompozicija savremene književnosti prolazl. I, ne što najžalosniie, tu kompoziciju opi neće moćl videt? ni na anzistkartama podarenim ođ profesora. Evo nekoliko zaključakat U zatišju književnog stvaralaštva zla krv izbija kao nafta u Teksasu. Ne verujem da bi »Mlada kultura« toliko prostora upotrebila na kukanja. prepiranja, ođbrane л а je naša književna prođukcija bogatlja. (Vukosavljević bi onaj tako važan prostor iskoristio pišući o nekom drugom Desnicd, a ne o , »Istinl Ne mijžejno se .vfi-

čito tužiti na izdavačka preduzeća i sedeti po klubovima ćaskajući »ko je koga očepio«. Ako se bude više radilo u usamljenim atmosferama, u smišljenoj koncentcaciji, ako se vodi računa o vremenu koje prolazi, malo će nam ostati za preganjanja, za ping-pong utakmice

»mišljejna«. Ne dozvolimo da se povampiri ugled heroja koji je znao sjajno da polemiše, ali se snašao u stvaranju pa mu ime ostalo jedino u listovjma i časopisima, Više radosti, više plodova i berićeta. ј nećemo biti osetljive prznice. Ne stvarajmo napetu atmosferu porodice koja je za trenutak ostala u besparici A kolegama: ne diskutujmo o onome što ne poznajemo. Jer se jedino tada pojavljuje u nama svakcme odvratna prepotentnost. Ako već raspravljamo, onda neka to bude zbog razloga što imamo jedan drugome nešto novo da saopštimo. Inače, bolje o sportu. I, zamislimo se malo : U našim školama ima više pesnika nego na fakuitetu. Tražiće đacj od nas mišljenje o nekom savremeniku čije stihove

znaju napamet. Hoće mo li im reći da je Taj i Taj napao u jednom časopisu veoma bučno nekoga od nama poznatih. Ili ćemo možda pričati anegdote? Vreme je da s*e nešto promenL Možda i mi, neka naša shvatanja. Mirko MILORADOVIĆ

BORISLAV MIHAJLOVIC

Nagoveštaji

BRANKO PRNJAT: »ZIDOVI< г > Ako je Milorađ Bulatovlć stilskl oformljen i tematski dpredeljen, i ako je za njega karakteristična surova integralnost melanholije, ako se Bora Cosić posebno interesuje vremenom кзо jednom neumitnom delatnošću, po kazujući afektnost u traženju, ako je Zika Lazlć duboko zarlven u naše tle, ako kod Petra Andrića i Branka Uzelca dominira sentimentalnost i patetika, Branko Prnjat nema osobine koja bi ga karakterisala i određivala. U ovoj knjižici su sakupljene njegove priče koje je uglavnom već objavio. U njima Prnjat nastoji da rad posmatra kroz ijubav. U svakoj prići je prisutan strah 1 ratna izgubljenost. »Ispod svakog opalog lista drijema gru men straha.« Prnjat se pre svega bavi ratom 1 njegovim odjecima. Ljuđima koji se ne bore nego čekaju u pozadini, gde glasovi donose crne marame i nedra plača i očajanja. Sve njegove preokupacije su u sferl viđenog i doživljenog i on uopšte ne pokušava da prevaziđe događaje kao spoljne manifestacije i da dublje uđe u’ suštinu, zadovoljava se vajanjem 1 senčenjem sitnih epizoda ne dajući im dublje i opširnije značenje. Izuzetak svakako čini priča »Zidovi«, koja je najskorije pisana. U njoj pored zanimljlvosti tretiranja rastajanja postoji jedno,sigurno vladanje materijom i jezikom: «.. . i prsti njegovi utonuše u daleku zaboravljenu tišinu topline i kao ožednjeli mornari pronađoše izgubljene luke i onda osjeti kako ga nešto vraća ponovo njoj kroz izgubljenpst tih dodira.« »Prjča o nama« ima motiv iz detinjstva koji Prnjat tretlra sa vremenskih rastojanja i samim tim lišava sebe mogućnosti da priču učini uverljivom. Gotovo sve druge priče ostaju samo kao interesantne sklce. (»Nesanica«). I poređ toga što je kraj svake priče nepotrebno patetično intoniran, Prnjat je gotovo uvek škrt i uzdržan. On ima osećaj za atmosferu ј dočarava je jednostavnim sredstvima, ali gotovo na svakoj stranici se mogu naći konvencionalni 1 nepotrebni opisi (»Kiša je prskala stakla. praveći na njima žive vijugave brazde«.). Stil je mahom jeđnoličan I bezbojan, između rečenica često duva promaja. Za Prnjata ne bi bilo šteta da je učio od drugih kako se zgušnjavaju i uobličavaju sadržaji. . Onda bi se možđa osećali uticaji. ali on jeđino tako može prevazići svoje početničke simolifikacije i početi da doživlienom daie kompleksnost, mnogoznačnost i dubinu. I ovakva kakva je, njegova knjiga ima razlog postojanja. donosi nam jedno viđenje rata. miris mora među kamenjem i maslinama. đaje nagoveštaj i za snažnlje ostvarenje. M. St.

Priroda

SRETEN BOŽIĆ

Beskrajna pučina grbdvog mora ima dva plašta: Beli kojim se povija noću i zeleni kojim se štiti u pcdne.

San o zavičaju

1 opet u snu pomilovah kose tvojih polja osetih toplotu zelenog brda i videh zvezde gđe miluju čokoće u vinogradu. Cas bejah pastir zlatnih srna i videh sunce kako pticama sreću deli. Gora se beše svečano obukla, a srebrni potok pevaše njene pesme. Da, to Uiće bukve sagore bez ognja Cim lipa raščešlja svilene kose i zapeva pesmu izumrlih slavuja. Bujica neinosti podre mi u grudi i pusti srce da pticama odleti.