Student

pro et contra

Nesvakidašnji film o opasnosti koje nismo dovoljno svesni

»SUPARNICKI SVET« BERTA HAANSTRE ; I ranije sam gledao filmove o inseđctima. Ako je to N(> naetavni fllm na platnu su se videla polja d Sume, lišće i grmlje. 'jelenci i bubamari, mravi, vilinski konjicl 1 skakavcl. Naućlli smo kako žlve, kako se hrane i kako se mnoie. Ko je pažljmje gledao dobio je posle iz zoologije pet. Poneikad su to bili crtanl filmovl poučnog karaktera iz oblasti higijene. Nacrtana zunzara ostavljala je crne otiske svojih gnusnih stopala po prozcrsikom staklu, nepokrlvenom hlebu i odresku mesa u tanjiru. Zatim su Ijudi, žene 1 deca iz te kuce umdrali јег nisu prali ruke, pokrivali hleb i sproleća stavljali gustu sitastu mrežu na prozore. BrMo je to vrlo poućno i vrlo Obićno. Nikada mi ne bi palo na pamet da bi se posle nekc’g ovftkvog filma moglo govorlti o estetlci filma. A takav je dokumentarnl film „Suparaički sveit“ u kome su iznenađujući jednnstveno upotrebljeni svi elementi filma. U programu Festivala filmova u muzeju Jugcrslovenske klnoteke, gotovo nezapaženo prošao je ovaj film rađeoi sa izvanrednim osećanjem ukusa 1 smisla za filmski način izražavanja. Njegov reditelj Holanđanin Bert Haanstrar je mlad Covek kojl Je pre nekoliko godina iznenadio 1 zalilvlo svet originalncm fllmsićom slikom svoje otadžbine „Ogledalo Holaeidije". U tom žilmu on je okrenutcm kamerom snimilo Holanddju onako kako Izgleda odražena u vodi mnogobrojnih kanala 1 jezera. Vode su noslle u sebl lelujave prizore mostova i vetrenjača 1 bele holandske kućice sa cvećem u prozorima. Posle filma „Panta rhei..." o transformacijama oblaka, prošle godine za Cilmsku grapu Sel naprav.io je film „Suparnićki svet“, u kome je ponovo lepoljio tanana osećanja za prirodu. Ovaj fllm koji je nazvan naučnim filmom užasa, snirnan je u Istman koloru prcšle godiine u Egiptu i Istočnoj Africi. Posebno su u ateljeu snimljenl krupnd planovi raznih insekata. Insekti koji su pretežno štetoćine pretstavljaju 4/5 životinjskog sveta i prete da postanu svetska opasnost, prenose epidemije i tamane sela, obrste za till ćas šumu, unište žetvu i atoku. To je priča koju smc mi znali. Ali, kada se na platnu pojave izbliza snimljena čuldovišta nakaanih oblika, koji se prelivaju u zelenoj, narandžastoj i Ijubićastoj boji, 1 kada svojim oćima vidimo kako jedan ovakav mctnstrum za tren poždere lišt, a zatlm vldfimo milione takvih bića kako pokrivaju ćitava polja, i oblake buba koje su krenule u svoju razornu akciju, kroz koje jedva prolazi avlon, onda паш smisao mera Svetske zdravst\ r ene organizacije koje su prikazane u ovcm filmu postaje izvanredno jasan i mi uz autore postajemo svedoci ogorćene borbe ćovećanstva s jednim supamićkim svetom Ovakav film ne sastoji se iz ndza poučnrih sllka, on aktlvizira glodaoce јег na jedan oscben naćin iznosi uzbudljivu dramu. Efekhio su snimljeni fantastični deseni šera na krilima leptirova svih vrsta (leptirovo krilo zauzmfia pri tom površinu celoga platna!) a onda saznajemo da se iza te lepote krije neprijatelj: gusenica koja će umištitl u najkraćem roku plantaže i voćnjake koje su Ijudd godinama pcdizali • •> '

Za razliku od Roberta Flaertija, pionira dokumentarnog fil. ma („Nanuk“, ~Tabu“, ..Covek iz Arana“) kojd je takođe posedovao osetljivo oko za prirodu, Haanstra svcju temu ne ostvaruje samo kroz raiđ kamere, on koristi pokret i ritam, zvuk i »oju aa sadržaj tako estetskl uobličt da to ne bude samo informaclja nego i nezaboravan i uzbudljiv doživljaj. Kako je on poetigao to Jedinstvo đejstvo svih elemenata filma? Prikazano je kako, paralelno uz čoveka, koji slstemom kanala navodnjava pustinju natlazi i komarac anofeles kome su ostvareni povoljnl uslovl za život. Nastupila je opasmc’st, Ijude kosi malarija, preduzimaju se hitne mere. Haanstra to čini ovako u sertji krupnih planova: Sekunđara na brojčaniku sate.. • | pretapa se u.. . lice bolesnika koje se trese u groznici malarije. pretapa se u prste koji kucaju na pisaćoj mašinl pretapa se u ruka na tasteru. Zvuk Ravnomerno kucanje »ata pretapa se u kucanje plsaće mašine pretapa se u radio zvuke Morzea kcjim javljaju pojavu epidemije. Hitnu reakciju na pojavu epidemije Haanstra je prikazao sllkom 1 zvukom u ritmu malaričn,. groznice. Pored cvoga prlmera Haanstra ima zadivijujuće trenutke uspele montaže, pokreta 1 montaže boja a upotreba zvuka pokezuje posebno majstorstvo. Kaida avion letl kroz oblake skakavaca. kojl su dugi đesetine mlija. зкакалт! se razbijaju o limenu povrSinu aviona uz zvuke koji spočetka pctsećaju na kiSu a đocnlje na prave rafale Sestokog ratnog okršaja. Brisačl stakla pred pilotom koji ništa ne vidi uzaludno otklanjaju žitku masu јег stalno nadiru sve novi i novi skakavci. , ... . ...” Na prošlogodišnjem festivalu u Veneciji ovaj film je dobic* prvi nagradu u grupi naučno-industriskih filmova. Bilo bi đobro keđa bl se ovaj film pojavio u našim bioskopima. All kako ga obezbediti da ,kod publike i đistributera ne đcživl žalosnu sudbinu Lamorisove „Bele grlve“ 1 Dlznijeve „DoMne dabrova . ТЛкХп Kf A tT A IПГ TWV

DuSan MAKAVEJEV

MOMA MARKOVIC: ZAKLETVA

Tugovanka seljačtia u gradu

Ako za uvek odlaziš reci to na latinskom, bengalskom, ill ma na kbm drugom. Samo ne na srpskom jer taj jezik razumem.

Sreten BOZIC

Opet o književnim prilikama

Najnovijim brojem »Vidici« ponovo postaju list bez utvrđene koncepcije. A kad smo već u vremenu kad je nevezanost i neograničavanje koncepcijama jedan od retkih (u dobrom ili rđavom smislu) kvaliteta književnih časopisa, onda se »Vidicima« mora priznati uloga koja potseća na javnu tribinu. Uvodnik Miloša Stambolića »Teme i ćutanje« je pokušaj »ozbiljnog i korisnog razgovora o temama i problemima« oko naše moderne literature. Mada se u nje mu dodiruju i problemi one druge književnosti, Stambolićev Clanak je uglavnom polemika sa zagovornicima modernog izraza. Clanak je imao đa osvetli neka »bespredmetna veličanja« i da razbistri naše književne prilike. U takvom poslu, međutim, pokazala se nedoraslost ovog mladog pisca, i ponekad neupućenost u veoma veliku složenost naše savremene knjiženvosti. Deleći Krležinu »sumnju u sigurnost nažeg vaspitavanja literaturom izniklom na disakordu zapadnjačke civilizacije«, Stambclić se približio zahtevu za utilitarističkom literaturom protiv koje se Krleža nekad tako strasno borio. Njegovi pogledi na literarne preokupacije naših modernih pisaca, u većini slučajeva su po tonu prenaglašeni, kao da se rađi o velikoj opasnosti, i upravo su panični iako to pisac članka nije hteo. Tako: alarmirani »krug iz koga ne mcže da izađe Vasko Popa« je proizvoljno doveden đo zabrinutosti. Posleposleđnjih Popinih pesama, govoriti o nekoj zatvorenosti kruga (Opsednuta vedrina, pa Igre, pa Krpice) dokaz je o nesmo trenostl mladog kritičara (Ne valjda o neobaveštenosti). Zahuktale rečenice o »patološkoj orijentaciji Т upornom * insistiranju na neljudskom u čoveku u mnogim našim pripovetfcama« su opet hipertrofirana opasnost. (Gde su te mnoge pripovetke naše?). Pisac »Tema i ćutanja« ne snalazi se najspretnije ni u oceni naše savremene poezije. Ne precizirajući termin »mladi pesnik«, Stambolić nam govori o njegovom »autonomizmu i klecajući stanjima». Ako je reC o našim najmlađim pesnicima, onda je neprihvatljiva bsuđa, јег je trebalo znatl o evoluciji pesnika »od jeđnog generalnog nekonformjzma do odre-

đeno sodjalnog stava, o aktivizaciji svesti« (M. Ristić, Istorija I poezija). A napadati naše već formirane pesnike zbog precenjivanja rata Da li smo mi za vreme prošlog igrali klikera? ili zbcg »zidova koji jurišaju« je neshvatanje, nsudubljivanje. I besmislica je uzimatl svako osećanje straha kao stranu osobinu našeg savremenog čoveka, mada je isto toliko besmislica Stambolić je ovde u pravu ргеsađivati Kafku na naše socijalističko tle. Ovde ćemo dodati da je Stambolić doneo neka vredna zapažanja 0 socijalnom i psihološkom poreklu današnjeg pesnika. Negirajući teoriju tipičnosti (sasvim razložno i opravdano), i istom žustHnom teoriju totaliteta, Stambolić se upeo da prodre u neka najnovija htenja današnjeg knjiežvnika. Niko dosada (a-ko je meni to poznato, jerbi to već bilo obeleženo kao glupost), nije pokušao đa umetnički stvori jednog opšteg savremenog totalnog čoveka. A ako je već ićla reč o nekom totalno mdoživljavanju čoveka (zašto opšteg? čemu?), onda Je to više bio zahtev od sebe (Davičo) i cilj velike većine stvaralaca. Stambolić je protiv insistiranja na temii vraćanja čoveka, jer, po njegovim rečima, »čovek nikad nije bio više čovek nego danas«. Oni koji su se zalagali oko ove teme Džadžić, Lukić), mislili su da to »samopotvrđivanje, ostavrivanje i oslobađanje čoveka« treba đa se vidi i u literaturi, i osporavati im zalaganje značilo bi nepriznavanje jednog posla 1 odvlačenje u ćutanje. Još jedna zamerka ovom uvodu: »Cemu glprifikacija Covekove potsvesti« je fraza, јег niko potsvest ne gloirifikuje, ve ćse samo kortste геzultaii psihoanalize. Neće valjda Hošfukove maksime?! Tako je jedna dobronamernost što se vidi iz veoma oskudnog spiska pomenutih llčnosti propala. Treba ipak priznati đa je zasluga Stambolićeva što će se možda još jednom рокгеnuti razgovori o književnim prilikama našim, a tih razgovora nikad nije previše. Dodali bismo da ovakvi razgovori pored ozbiljnosti (koja je svakako ton) i korisnostl (što podignu prašinu) moraju da imaju i dobru meru studioznosti. Najveći deo priloga u ovom broju Je u raskoraku sa po-

stavfeama Miloša Stambolića, jednog od urednlka »Vidika«. To opet dokazuje nedoslednost »Vidika«. Dva veoma talentovana mlada pesnika, Vojvodić t Kmjević (neoproetdvonru greSkom potpisan kao Krufevlćj, Oba pod latentnim uticajem M. Pavlovića, pretstavili su se kao pesnlcl značajnih potenrija. Kod Kmjevdća odzvanjaju hlmnlčno i ietovremeno: »opljenost životom« i želja za uzletom iz spavaćke baruStlne. Prema njegovim гаnijlm pesmama, u »Lutkl od žute slame«. njegov poznati bunt protiv malograđana l »čuvara kućnog reda« dobija dublje 1 ogorčenije tumačenje. U Vojvodićevoj pesmi ima krikova (nemojte mene bez mene o anđe-11; Ja ne umem da odobrim kraj nas) kojl govore o već кгеркој pesnićkoj fizlonomlji. Od bstallh pesnika dzdvojlll blsmo Ljlljanu Ilić, zbog neuobićajenog i nekonvenclonalnog pevanja »enskim glasom. Petar Pajlć ndje »Opsadom« potvrdio svoju Izvomost. A najbolje zastupljenl Aleksandar Rlstović nlje uspeo nl sa ćetlri pesme da nam predoči pesnika. Prlpovetka Petra Lune (nepotplsanog) »Lovac bisera« pretstavlja varljantu gigantskog Hemingvejevog »Starca«. Samo je lovac bisera posle mnogih traženja 1 upornosti ostao na dnu. Odlomak Iz romana B. V. Radlćevlća Je intefesantan za čitanje, vema stllizovan, all se iz njega ne vldl osnovna bit romana. Anallza usamljenosti koju Raба Popov zakljuCuje duhovito 1 pažljivom zagleđanošću u sebe, da bl je proširio opaskama koje ga odvode u sociloglju, Je jedan od najvažnijih prlloga ovoga broja. Napisl Branka Milj kovdća (o Božl Tlmotljevlću 1 »Poezija za decu«) đokazuju spremnost ovog pesnika da govori o poezijl raznih vidova. Prlmetićemo da Je propušteno sagledanje Tlmotdjevlćeve pesme »Program«. »Dijalog o dljalogu« Iva Tartalje, je sazdan usiljenim humorom, a pretenduje da teoretski raSClanl važne delove teorije književnostl. »Vddike« dopunjuju: esej Pola Azara o Ondre Ađlju i dve pesme ovog mađarskog pesnika, zanimljlv Clanak »Beograd nema trgova« 1 ozblljno rađenl prlkazl Vaska Ivanovića i Triva Inđlća. Sve bvo Cinl »Vddlke« nepostojanlm, kao Bto je 1 ovo ргоleće, a Ipak đostojnim našeg ~vlnteresovanJa*L4'e Uoct'Uf.- Mirko MILORADOVIČ llllllVllllltlllflllllllllllllflllUl... ПРИМЉЕНО HA ПРИКАЗ ОД „НОЛИТА” Оскар Давичо: Флора. Миодраг Булатовић: Ђаволи долазе. Стеван Раичковић: Балада о предвечерју. Марко Ристић; Nox mikrocosmica. Велибор Глигорић: Антологија српске прозе. Прва и друга књига. Цеин Остен; Мансфилд Парк. Виљем Шехспир: Краљ Лир Макбет.

Mokranjčev jubilej

VUK SRPSKE MELODIKE

Stevan Stojanović Mokranjac, nazvan je tako po selu Mokranja, odakle su njegovl bill rodom. Prvu vlolinu đobio je Jo§ u osnovnoj školi .Na njoj je sasvim samouk svirao sve srpske narođne pesme i igre koje bi čuo. Ргеšavši u Beograd, na dalje školovanje, upisao se u gimnazisku muzičku školu. Odatle je brzo istupio kao dečak koji svlra suviše »ciganski«. Ali se mali Mokranjac ne obeshrabruje, radi i dalje i već u šestom razredu gimnazije daje svoje prve kompozicije. Završivši višu gimnazifju, upisuje se u Beogradsko pevačko društvo. Mada je svoja predavanja na prirodnomatematičkom otseku Filozofskog fakulteta redovno pohađao 1 ispite ređovno davao, Ijubav ka muzici nije splašnjavala i on se intenzivno njome bavio. Na probe pevačkog društva je odlazio redovno, pa je postao i član upravnog odbora. >U to doba sam često provodio večeri sa Mokranjcem«, piše jedan njegov prijatelj. »Mokranjac je tada divno pevao, zbog čega je bio tražen I omiljen u društvlma. Bilo je u našem društvu još dobrih pevača, all niko nije umeo da peva tako lepo i zanimljivo kao Mokranjac. Njegov tenor nije bio jak, prodoran, ali se ođlikovao osobitom mekoćom, nežnošću i simpatiČnošću. Vrlo prigodnom za naše narodne pesme kojima je umeo da istakne u pevanju lepša mesta, onako kako je to docnije činio u svojim rukovetima«. Uprava Pevačkog đruštva osnovala je pripravnu školu za one koji nišu imall nikakvog muzičkog obrazovanja, a hteli su da postanu članovi Društva. Za prvog nastavnika ove škole, postavljen je slučajno baš Mokranjac koji je ima oveć tada veliko muzičko iskustvo. U Pevaćkom društvu je vrlo često zamenjivao horovođu. 1876 godine kađa je pukla nevesinjska puška i kada je Srbija priteklf, u pomoć svojoj braći, svaki kulturni i umetnički život je

zastao. Tada je l Mokranjac stupio u vojsku. 1877 imđine, kada je Društvo opet počelo sa radom, Mokranjac ]e bio načisto sa tim đa će svoj život posvetiti muzici. Njegovo materijalno stanje je bilo vrlo teško, te je često morao da uzajmljuje novac za život. Beogradsko pevačko društvo je rešilo tada da pošalje jednog svog člana na Konzervatorijum u inostranstvo. Nije čudno što je izabran bio Mokranjac, јег je on bio taj koji je, posle Kornelija Stankovića, najboije poznavao srpsku i uopšte slovensku muziku. U Minhenu je mladi Stevan proveo oko četiri godine, ali se vratio u Beograd ne završivši studije. Uzrok njegovog naglog povratka, bio je političke prirode. Kao podražavalac iđeja Svetozara Markovića, morao je da dođe u sukob sa Ijudima zemlje u kojoj socijalistički pokret nije imao onaj oblik koji je imao u ostalim zemljama. On nije mogao đa se pomiri sa činjenicom da se ovaj pokret pretvara u satrana pruslkog junkerstva. Kao pravi sociialista. Mokranjac je izgubio stipenđiju. Vrativši se u Srbiju, nastavio je đa gladuje, ali ga to ipak nije sprečavalo da i dalje radi. . 1884 gođine Mokranjac ponovo osvaja svojim kompozicijama te ga tadašnji ministar prosvete stipenđira i pošaIje u Rim. Tamo je proveo sedam meseci, a zatim je prešao u Lajpcig. Po povratku u Beograd Mokranjac postaje horovođa Beogradskog pevačkog društva i na tom mestu ostaje do kraja svoga života. On je ovaj hor vodio Iz uspeha u uspeh, a istorija Društva od njegovog đolaska postala je istorija muzlke srpskog naroda. Ovo društvo je, pod dirigentskom palicom Mokranjca, dostiglo vrhunac svog tehničkog I umetničkog savršenstva. Stevan Mokranjac Je svojim umetničkim talentom i svojom ličnošću sugerirao članovima Društva veru u uspehe, Njegov uticaj na Društvo je bio toliko jak da je svoju Hčnost uspeo da spoji sa Društvom u tolikoj meri da se ime Beogradskog pevačkog društva identifikovalo sa imenom Mokranjac. Na turnejama Društvo žanje uspeh za uspehom. PriIlkom jednog koncerta novine su pisale: >Utisak je bio ogroman. Kada je ova divna melodija burno i zanosno odjeknula kroz tihu letnju noć, slušaoci čisto premreše od silnog uzbuđenja i tek kad zavesa pade, oni se opet trgoše 1 burno pljeskanje ispuni vazđuh. Gospodin horovođa se odupirao, ali zahtev da se pesma ponovi, bio je neodoljiv, da je maestro morao popustiti. I tada kada se zavesa ponovo điže, kad Mokranjac stade pred pevače da otpočne dirigovanjo, nastade jedno prijatno iznenađenje. Pred horovođu stupi jedan gospodin koji u kratkom lepom

contra

abc

Češka ili...

U drugoj knjtii »Antolo* glje srpske (izdanje Nolita, sastavio Velibor Gligorić), nalazi se\ iscrpna bibliografija pisaca, kao i svih kriticKrskih radova o zastupljcnim ma. \ Međutim, u spisku kriUka o delu Iva Andrića, pw» minju se od V. Gligorića sa-S mo posleratne kritike. Sad smo u nedoumici: da li je predratni Gligorić ignorisao Andrića (prve kritike 0 Andriću pojavile su se već 1919) ili su greškom ispali redovi iz sioga. U drugom slučaju je neoprostiva greška izdavača. I DUBINSKI KRITICAR U predgovoru knjige »Izabrane pripovetke« Branka Copića koju je nedavno izdalo preduzeće Matica srpska iz Novog Sada, nalazimo vanredne opaske visprenog kritičara Radmila Dimitrljevića, koje je svakako vredno zabeležiti. Ч U jednoj reČonici pfsac predgovora zakfjpčuje: »On (Copić) je pisac ' koji n e 1a ž e odlika Kpja prvo pridobija čitaoca i ve,zuje ga za nj«. Znači, ima\i onih drugih! Ч Evo još jedne rečepice: »Copić ne ulazi duboko u dušu svojih likova (...), likovi to i ne nameću ...« Kritičar Dimitrijević ovde ima potpuno pravo nasuprot onima koji su pronašll da je Copić površan. Јег, zaboga, Copić se najčešće bavi seljacima. Једно jape - дупле паре Постала Je навика млађих кшижевничких снага, критичара нарочито, да Један исти напис објаве на два, па чак и три места. Босилжа Божовић‘ и Вишња Богнер превеле су есеј Ендерсона Шервуда „О реализму", и објавиле у Јануарској свесди „Стваран,а“ а после неколико дана ~ и у фебруарскоЈ часописа „Летопис Матиде српске“. Чак су и белеДЈке о писцу скоро исте. У „Летопису" пише; „Шервуд Ендерсои се поЈавио као значајна? фигура у америчком свијету, у првим децениЈдма XX столлћа ..а у „Стиарању": ПоЈавио се (мисли сФ на Шервуда Ендерсона) као зиачајна фигура у америчком ',књижевном свијету у првим деценијама XX столећа". Даље jfs, са малим изузецима, све jicto. И „Видици" (броЈ 19 и 20)\и „Мла дост" (бр. 1) обЈавили су исти приказ на роман Мирка ha „Неисплакани". РазлиЈса Je Једино у томе што се рдцензент у „Видицима" потписао пуним именом, а у сти" ставио само инициЈ.*ле (ваљда: према вредности и ква литету часописа!)

KULTURA i UMETNOST