Student

У десет сусјетка напушта стан под слапом забавне музике. Одлази в на излет са познаницима. Они је н>ежно придржавју. На улици сусјетку издалека примијетим по бијелом мантилу Враћа се управо кад мене мрак повали на постељу. Тада се опет чује радио. И сусјетка. Она се дуго, зацењено смије. На њеном се прозору слабо примјећује свјетлост. Али се иза деблих завјеса чује смијех. Јак и безобразан. Смијех од просталих тајни које откривају познаници. Ја знам пгга то значи и зато не могу да спавам. (Вечерас се кидају нечије већ онемоћале зкиле. Вино се просипа преко печенки. Пјева се неразумљиво И топли отомани постају преуски). Сусјетка ће поново да иде на пијацу. Срешћемо се, Зер ја у близини њеног пролаза купујем новине. Она ће ме погледати уморним очима. И ја hy поново све знати. Не можемо ићи праволиниски. Рамена и погледи нас одгуркују. Логично, растајемо се. Мој животни пут је кратак, А сусјеткин је, за примјер, дуг. И има гаранцију за продужење, јер је придржавају они људи. Ја на прозору (ни на очима) немам завјесу Живим и зими у соби без пећи и двапут дневно цејепам купоне у једном свратишту што се зове кухиња. Сусјетка има човјека који Јој пили дрва. Сусјетка се плаши да закоље ћурана или кокошку. Онај човјек то редовно чини. Сваке недјеље сунце се огребе, о крваву сусједову сјекиру. • До сада сам прошао деветнаест станица што се зову Прољеће. Идем стално напријед. Још путника има око мене. Неки путују несвјесно. Вође пзтга им објашњанају путовање. Људи ћуте и одушевљавају се i ранитним вођиним рукама. Он им објашњава оно што би они сами могли да виде. Мало чудно изгледа. А око нас љепоте Прољећа. Пустите људе нек сами отворе прозоре и проналазе себе и своје у разноврсном пејзажу живота! Гледам тамо гдје треба да буде станица, За одмор и наставак путовања. Покушавам да се пробијем. Гурамо се. Немам за шта да се ухватим. А то је главно, јер воз сувише трегка: сам смо кроз брда, све сами тунели. Такав је пут до Прољећа. Нигдје никакве Ручке да се ухватим док крочим. Погледам тамо гдје

треба да буду. Заузете. Све неки људи налик на моје сусједе. Један ми је човјек понудио мјесто. Сјео сам. Околина се згранула. Жене су викале: „Зашто баш њему! Ми стојимо одавно?...“ Онај човјек је ћутао. Рекао је и мени да ћутим. Онда се окренуо једној незадовољтгици и рекао: „Ви сједите, драга моја, откако сте рођени. Ви, управо, лежите... 1“ Жена је ућутала и још јаче се навалила на свога мужа. До ње је био он, њен муж, и она наслоњена на њега. Он се држао за ручицу високо подигнутом руком. А ручицом се може заутсавити воз. Врашки смишљено! Захвалио сам се човјеку који ми је понудио мјесто. Он се осмијехнуо. Мало сам се збунио. Извадио сам свој нотес и почео нешто да пишем. Затим сам цртао по сјећању предио који ми се изгуби из вида. Онда сам опет писао. Престао сам ито да чиним. Наљутио сам се на самог себе, јер написано није често ни издалека личило на оно што сам хтио да напишем. (Ријечи су рАјечи, људи миришу ријечима, али кад се напишу често губе ту моћ одредбе. Требало би да су ријечи цвијет по коме се распознају особине коријена и стабла). Идем на ливаде да се напијем свјежине. Загрлићу вјетрове отопљеним снијегом. И бићу други. Други hy постати у Прољећу, великој раскрсници. Нијесам очајник ни авантуриста, ја само тражим себи мјесто међу људима. А одавдје почињу даљине ~. Ући hy поново у воз. А њих је много, Прољеће одјекује од сирена. Само ме тала неђе испраћати мајка. Ја одавно немам своје мајке. Мени је много жао дјечака са Конга. Али, како су људи немилостиви! Кад уђем натприје hy погледати ко се ухватио за ручицу. Н>ом се зауставља воз. А дотле ицем на ливаде. По њима се сад сребри отапање снијега. Понлуктер већ виче. А онај вођа пута упозорава своје људе. Јадни они! Излазим. Локомотива издишз. Сусјетка нека изда стан коме хоће и нека спава испод млаке јадиковке дјечака са Конга. А ја? У даху стијешњених брегова бићу једноставно Минхаузенов ловачки рог.

Миливоје ЦВИЈОВИЋ

KULTURA I UMETNOST

0, recenzijo, smiluj se!

(Nastavak sa 1 strane) Jedni stoje u togama svetog Petra na vratima .raja »da se šljam ne uvuče u llteraturu« drugi su prosvetitelji balkanstva, kormilari »novog«, stručnjaci navigacije koji durbinom od 2 —3 polupretstave (potsvest, rat, dražesni apsurd) kroz oblake viđe vanvremenskj mir zvezđa. Oni svoju lekciju ponavljaju iz đana u dan. Sve je isto, samo se imena knjiga menjaju. a ima ih, jednih, drugih i raznih, ima armija cela. Ne mislite na cetinjske Susrete 5 Mladu kulturu (nje, hvala bogu, nešto nema), јег oni su tu u dnevnoj novini, na radiju, u listovima, u Casopisima. njihovi pipci sežu svuđa. Јег zaboga, borbenim ba-

taljonima su potrebni kurlri, majstorr sitno ševe, niskih udaraca i drugih nokauta, sku pljači čaura posle bitaka, kađ već časopisi moraju da imaju 150 stranica. emisija mora đa prati kulturne događaje, rubrike: kritika, esejistika, izlog knjiga moraju da budu popunjene, gde ste videli da novine izađu sa praznom stranom, tj. neispunjenom slovima? Rečeno je jednom đa je ponekad 1 put do iiterature. Možđa, ali površnost, friziranie, razmetanje krupnim rečima, »mislima« (đokle će nam ponavljati đa je smrt sastavni deo života?) i neznanje mogu samo odvratiti čitaoca ođ knjige, a o kritičkoj vrednosti tih pisanija ne može biti ni govora. Ne treba đa se čudite ako čujete ovakav razgovor: Pročitao sam tvoj prikaz i zakleo bih se da nisi čitao knjigu, Nemoj đa si lud, kađ bih ja sve to Citao dokle bih stigao. Ovde Je nemoguće pokazati besmislenost svih tih takozvanih prikaza. јег ih је premnogo svuda, ali ona Je očigleđna. Ostavićemo na miru one što »zarađuju hleb« (znate, stipendije su male) i onog sa četvrte strane Književnih novina га^по propušta sve »kroz filtrate (?! oprostimo mu, ne stuđira čovek hemiju) umetničkog govorenia« i veli: »Ono što je američko, dakle društveno uslovljeno u ovoj knjizi, niie teško otk’oniti da bi se došlo do rroblema koji je Ijuđski i opšti.« Ali pogledajte onog u N5nu: »Јег ovaj roman nije građen na protivurečnostima Ijuđskim. već na svekollkim zbivanjima i manifestacijama koje su suština čovekova, bez obzira kako ih mi valorizovali, bliski su ovđe i greh I vrlina, tu je sveukupnost življenia. život sam.« Trlica trli. Vlakna nigđe. Samo pozđer. Da ti se smuči život, ako ga već ntsi nazvao drugim imenom. I đalje; »U-bistvo je ovđe akt koji treba đa rekompenzira vređnosti koje übica ne poseduje. To je potsvesna želja da realizuje samog sebe ako mu dru gi smeta, nisu pakao samo

đrugi kako Sartr kaže, već pa kao je sve što nije čovek«,Znači; drugi nisu Ijudi. Inače, genijalna revizija Sartra: ne drugi, već sve što nije čovek. Mudreno, zaista, kako da to Sartr nije video! Jađnik. nikad to neće znati, ne> zna srpski. I još: »On (roman) otkriva neminovnost životne borbe i život o d г e đ u j e kao izvor i utoku svih zbivanja u čoveku i oko njega ...« Kakvo otkriće. Zar niste znali da je život izvor i utoka svih zbivanja u čoveku? Eto, to je navodno otkrio roman, ako niste znali. Jedan đrugi u Književnim novinama piše; »Potresno je poglavlje o građu bez vode. Smrt tu više ne znači ništa, al{ Ijudi nemaju snage ni za übijanje. Dub'na ove epizođe oseća se naročito kađa se setimo da najvećem građu naSeg vremena Njujorku, preti opasnost da ostane bez vode.« Argument dostojan svih »ofrlje« pisanih recenzija. Ako stanovnici Njujorka đođu đo vođe, vi nećete moći đa shvatite dubinu ove »epizođe«. Građ nema vođe. U го manu (Mišolovka) to je simbolično upotrebljena da donese jeđnu atmosferu koja ima sasvim đrugo, đublje značenje. Zaista, za rešenje ovog problema nađležna Je Uprava vođovođa 1... Valjđa će kanalizacija sve odneti. Samo izgleđa da se negđe zapušila, verovatno zbog poplave šljama. M. C.

Novosti među mladim umetnicima

Glavni uređnik »Vidika« Tomislav Mijovič, predao je »Likosu« iz Zagreba (preduzeću koje izdaje isključivo liriku) zbirku pesama pod noslovofm »Na nogama«. Ovo će biti prva samostalna zbirka ovog mlađog pesnika Mijovića. • • • »Narodna knjiga« sa Cetinja primila je zbirku pesama Branka Banjevića »Hljeb i so«. * • • Rađoslav Vojvodić pređao je beogradskom pređuzeću »Orriladina« zbirku pesama »Carobni breg«. * • • Na Filozofskom fakultetu osnovan je ovih dana Klub plsara Filozofskog fakulteta. Na programu rađa ovog Kluba nalaziće se organizovanje književnih većeri, izdavanje almanaha, turneje i drugo. • • • Proslavljeni protagonista »Hiađnog tuša«, Rastko Tadič nalazi se na otsluženju vojnog гока i više od godinu dana nećemo ga videti na našim scenama.

Izgubljeni, izgubljeni

МОМА МАРКОВИЋ;

Prošle gođine »Delo« je p'salo o »i . е?пој gospođici Cir Solcu«. U broju 9 od ove gođine »Delo« je objavilo pesme Ota Solca. Tempora... • ...a »Savremenik« orom izvesnog Cede-Oedice Đurđevića kumi pesnike da ne pođu z a Davićom, јег on hoće da ih »odvrati od odražavanj a današnje socijalističke stvarnosti«. Pored toga komp(letni) Savremenik se bori protiv »kulta lićnosti« Магка Risiića konstatujućl njegovu »obolelu sujetu I kdzu u kojoj se on kao pisao nalazt«. Dalje Savremenlk optužuje Мзгка Ristića da nije ćitao »Tri hronike« Eriha Koža, koje »Savremeniku« uvek »dolaze u sećanje«. Tvrđenje Магка Ristića da mi još nemamo moralnu dra mu iz rata. Savremenik interpretira ovako: »Njega zanima, kako se može zaključiti, sarađnja sa okupatorom, problem izC je, moralnih klopki u koje su pađali nekl izrcdi«.

СВЕДОК

Давичо одмах испред нас

(»Насшањене очи « Нолиш 1936)

„За кап чепознатог дати све познато Рекох себи: прочитај кшигу и ћути, Прочитај кшигу и сутра па опет ћути. Буди себичан читалац и не разбацуј драгоцене тренутке као берач џанарике не знајући ни ко моли ни ко говори иза ограде... Идуће недеље сестра ми донесе Иморалиста и Госпођу Деловеј од Вирџиније Вулф СУда сам имао три ШБиге које сам великодушно срицао. Двапут окренух кључ да ми нико не долази, Али сутра, сутра нађох другове и док су аутомобилске сирене радиле шта су хтеле, ја почех да одрољавам радијумспсе брегове и дивну помрчину из које је стваралачки ђипао Оскар Давичо. А страховито је ћутала о грленим и громовитим стиховима његовим. Оскар Давичо је песник који је све инате наше посзије измирио инатом индустриског века. Он вратоломним предосећањима распирује кокс стварности и оре не само оранице него и друмове који из потсвесне туђине иду правоу нас. А умети дочекати их, диван задатак данашњег читаоца. Визија Је розољубива, нововрсна и неуморна, Један ужарени видик у npah ке, падобране, у чутуре и шаЈкаче што водопаде крви носе! Визија та која кључа садржајима многим и мнотох, кореновала је, пролетпшла и ову збирку. А „настањене очи" су збир ка од аз до ижицец поворка песама које се не мо гу прескочити, збирка која Је одјек декаде и која Bpaha и леву н десну мишицу саврсменој поезији. Крај мртвх другова песник двоструко дише, краа рањених двоструком крви лопти. Симултан у гордоста, он се извија у продужену младост, помамну као гутљај прастарог мора. Има унек један сплав за отпоре болу, један двоглед за азурно пространство које he доћи. Наилазимо на песму „Слобода" и на љен најгушћи стих,

јогунасте антитезе: у СВА КОМ ПОГИНУЛОМ ПУП РЕЧНИК ИМА. Дакле, 6ели стокласан речник слободе, најхлебније и кајстварније нам речи. Из Mie лакхолинног архтшелага који се звао Стражлово и био лозиште наше међуратне лирике, Давичо ј« јурнуо у стварнију именицу, на окомитије ставе, у насушке колоне. Само ј® још Каштелан тако мужев но пе-вао из борца о борцу, о кољичком гамбиту смрти и живота, Неочекиван, несмрзнут, сукозратгн чак песник овај што маштом настањује несебшшо, записао је и најјужњачкију баладу, „Ба ладу о сну сеоских дезојака“ где се фаунски здраво кличе кад долинама. Зар се може заборавити онај танани стих: У СНУ ДЕВОЈКЕ ПАД ТВРДЕ ПТИце. Та.ко поезија нодиже ланчане мостове смисла и у привидној несигурности постаје дуго сигурна. Давичо је експанзиван и хитар. Он као нафтоносни слап избије свуда: у градо вима старим и новим, на друмовима царским и циганским, на северима љубави, на западима тешких маршева, Он се раздрљено искрено обраћа свима и није штедиша метафора да би обја.снио голема уну трашња бивања и чудесно ковање cpehe. А језик, ароматични српски језик, био је ту унек будан као близнаков хо-рук и као дахтаза послушност Санча Пансе. У закључатс треба унети и ово. „настањене очи“ су ДОбра књига али CAMO КАО САПУТНИК £ок „Ха на“ остаје путник свевидовни, у нама путшлс насушни. Имала је Млада култура недавно једну утуткану анкету 0 најбољЈтм књигама послератним и, каквог лик ратког памћен>а; нико није поменуо „Хану", нико је није видео ни на крају поворке! А моћ Давичове гитаре управо се мери највишим југословенским таблицама. И данас и сутра

Милосав Мирковић

TRIDESETA IZLOŽBA »LADE« Oveštala shvatanja

Nekada je »Lađa< Igrala ne malu ulogu u našem slikarstvu okupljajućl oko sabe emmentne 1 poznate umetnike, danas nažalost ostalo je samo ime i jedna apsuirdna težnja da se istraje u konvenclonalnosti 1 oveštaloeti već davno prevaziđenih (1 zastarelih) likovnih postulata l principa kojl su upravo dijametralno suprotni shvatanjlma modernog Coveka, BaŠ zato Izložba ovog društva đeluje isuviše zamomo i prazno, ćoveku se za momenaj: ućinl da je sve to dobro I prijatno ali se već sledećeg trenutka uveri koliko je taj utisak slab I površan, koliko Je to slikaretvo trenutno i bez upliva na Covekovu psihu. S druge strane ova nam izložba pokazuje još nešto oko Cega se sve Ce-sće Ispredaju mnoge zabluđe. Radl se nalme o tzv. »геalistićkom slikarstvu«. Malo 1e onih kojl će zameritl slikaru realistiCki naCin izražavanja, ako Je taj realizam naš đanašnli znaći savremen. Meduđtim realizam XIX vgfka kojl se kođ nas јоб prmiaCl 1 bitiže nije opravdan. powtovu što je manje-više nemoćan da iz-

razl s ye težnje i komplikova današnjeg društva. A kod »Lade« ima tog realizma na pretek, naravno sa primesama neoimpresionizm a i još ponekih uticaja. Zbog toga паш ova izložba zbiija ne donosi ništa novo, ni uzbuđujuće naprotiv, ostavija nas zbunjene 1 razočarane. Ođ felagača Vasa Pomorisac je isuviše anegđotski i naivan u vojoj istoriskoj kompoziciji »Tanasko Haiič«, вога Stankovič neguje, kao i raniie, smlreno, koloristički prigušeno slikarstvo. Boško Vukalinovič је najbolii u slici »Iz ateljea« prožetoj toplim boiama i sigumo kom ponovanoi, Mlhailo Tomič neuiednačen, naročito u povezivaniu boienih površina, Olišio Rađomir preterano uPladen i sklon đetaldsanju. •Tedini koii teži savremeniiem načinu fzražavanja je Jaroslav Kratina. koii neeuie više đekorativno. 'primitivi. stički neposređno slikarstvo Tjak uticaj Vujaklije) samo bez smisla za kompozioiiu i s težnjom da se oslobođi »praznog prostora«.

в. Oljačić