Student

PUT OKO SVETA MARTINE KAROL

-ai-Mlšija који su imali da obave Kristijan Žakl MaTtin« 'Carol na svome obilasku sveta, ima propagandni karakter. rancuzi su znali koga šalju kao pretstavnike svoje kinema'grafije na jedan put koji ima za cilj da francuskim filmoтпа otvori tržište i u zemljama u kojima je on malo poiat, a to je većina aziskih zemalja a za takav zadatak nij« učajno izabrana Martina Karol, svakako najpoipularnija ancuska glumica u inostranstvu. Sarmantna Martina i en muž, reditelj Kristijan 2ak. verovatno su sa uspehom vršili svoju turneju. Na svome putu čak su bili i gosti i imanju Ernesta Hemingveja, koji je, navodno, obećao ( će da napiše scenario specijalno za Martin Karol, vest .coju niko ne veiaije jer je i to samo jedan način pro•;ande. Uz to je ovoj poznati bra-čni par poneo sa sobom ilmove, u kojima, naravno, Martina Karol igra glavne 'ge; »Nanu«, »Lolu Montez« i »Lukreciju Borđiju«, sva:o ne reprezentativne francuske filmove. ali smišljeno brane, jer je u njima Martina oskudnije odevena i pri'čnija možda, nego u prirodi. Ko je vldeo »Lukreciju n'điju« jedan od njenih novijih filmova, mogao se u to i uveri, Na takav jedan put nisu pošle Mišel Morgan niti Dalijel Darije, mada bi ha to imale više prava nego Marna Karol, njihovi filmovi ne bi imali propagandni efekat, ni će doći kada se senzacija stiša. Ako tako bude onda ovaj put oko sveta Martine Karol ima svoje opravdanje. Ipak, sve ovo izgleda smešno. Umetnost koja sa najr:še izgleda može da računa na budućnost, i kojoj smo ijviše sklon: da pripisujemo moć uticaja na publiku, ргоTSira jedna lepa žena. Jer to je jedino što ova glumica »seduje. Umetnost je ovde drughstepenog značenja, va'a su gola ramena Martine Karol i njen frivolnl osmeh. .netnost će doći kasnije jer ona nije prolazna.

Jedan osmeh i koketna poza i njen zadatak je završen.

JOŠ JEDAN DOMAĆI FILM U BEOGRADSKIM BIOSKOPIMA

„DOLINA MIRA"

Sžon Kicmiler

Bila je to do sada najveća žansa da dobijemo veliki film samo da je smmljeai mnogo ranije, pre »Zabranjenih igara« i »Bele Grive«. Ovako, svi njegovi kvaliteti blede pred nametljivom asocijacijom na spomemite filmove, i taj utisak da je to što smo videli u »Dolini mira« samo jedna varljanta ranirje viđenog, iako neospomo uepela varijan.ta, ne doavoljava da ovaj slovenafki film ocenjujemo kao originalno, izvomo, po inspiraciji, delo. Slićnost između »Doline mira« na jednoj, d »Zabranje nih iigara« i »Bele Grive« na drugoj strani, nije sadržinska već čisto vizuelna, u oenovnom štimungu d kompo zicionom sklopu scena, rna da je osnovna ideja »Doline miiiPa« i »Zabranjenih igara«, da rat od dece stvara prerano zrele Ijude, u oba fitooa na isti način doneta. Dovoljno je biio da vidimo malu devojčicu 1 nešto starijeg de Čaka pa, da se setimo njihovog pandana u »Igrama«, Ш beloga konja pa da se setiroo »Grive«, a ta vizuelna sličnost nije dopuštala da njihovu igru shvatimo kao jedan poseban život već је nagonila našu maštu da se potsećamo na spomenute fil move, da upoređujemo sa njirna, i najćešće nismo imali vremena da uočimo da u sužtitni razlika ipak postoji. Da Je Franoe Stiglic, reditelj »Doline mira«, mogao da pretpostavi ovakav efekat svoga. filma, verovatno se ne bi upuštao u zamaio jalov posao, a od potpunog neuspeha spasao ga je izrazitl talenat i osećan,je za filmsfcu maiteriju, što je doprinelo da se u nekim scenama izdiigne dznad jakog uticaja Klemana i Lamorisa i tada su i gledaoci bili fascind'rani јинвЈлш režiiom koja je sa platna sugerirala jednu humanu misao, u jednoj prevashodmo Ilrskoj formi. Do sada ni u jednom domaćem filmu radnja nlje ispričana tako spontano kao u »Doiini mira«, bez ijedne suvišne scene koja bi usporavala tempo ili odvlačila u širinu a ako se i zaustavila za jedan trenutak to ima svoga opravdanja. Kao priimer navodimo odličnu scenu u napuštenoj kući, koja je bila vrlo delikatna za redatelja jer je pretila da postane skok naniže i zastoj na vrhuncu tempa, a nije postala to zahvaljujući vešto primenjenom režiskom metodn. Kada Crnac obilazi napuštene sobe, napetost je potpuna jer i gledaoci i junak nalaze se pred istom neizvesnošću šta se krije u mraćnim prostonijama, pažnja je uspostavljena iako se radi o statićnim scenama, ali sa dinamikom unutar njih, a to je kvalitet kcji može samo da doprinese filmu. U tim scenama i Džon Kicmiler postiže neobdćnu

namici ali gubi u ostnovnom tonu, prekida se ona fina nit poetske priće, da bi bila zammjena grubim fizičkim ma nifestacijama i spoljašnjim

efektima. Iz istbg razloga suvišne su i scene sa F>artizanima koje samo komplikuju radnju a ne dopriniosa ideji filma. Uopšte, to je bolest domaćih filmova da se otpeterećuju sa više paralelnih događaja od kojih su jedni redovno nedovoljno cbrađeni, površni i suvišnii. Još jedna uspela scena ostaje da se pamti. To je onaj simbolićni kraj sa točkom napuštene vodenice, o kome su oba deteta neprestano mi slila tražeći dolinu »u kojoj nema rata«, i koga ranjeni Crnac stavlja u pokret, stva rajući kod dece za jedan časak iluziju da su na kraju došli na dugooćekivano mesto. To je jedna cd orrih scena u kojicna je France Stiglic bio svoj, potpuno do kra•ja na svojoj zemlji. Posebno bi se mpglo pisati o maloj Evelini Voltfajler, koja n i j e videla malu Brižit Fosej u »Zabranjenim igrama« ali je igrala sa isto toliko uzbudljivosti i ne posrednosti kao i njena mala francuska prijateljica. Sve nae je oduševila u onoj soeni kada prstom proba da li se skida crna boja Cmčevog lica, kada sahranjuje svoju lutku (ni sa kakvu sličnost ona nije kriva) ili kada se uplašeno pribija uz

svoga prijatelja. Tim рге ee divimo toj maloj devojčici 1 njenoj bojaznosti od rata, jer ona nije ni bila rođena kađa je bio rat, a tako je dirljiv donela strah cd ratnih nedaća kao da je sve to zaista doživela. Nijedna zamerka, učinjena ovom filmu, neoe umanjiti vrednost njenoij igri.

Stevan Micić

„Beli jorgovan"

Mi koji Sfflo samo čuli za čuveni pevački par piredratnog filma Nelzon Edi —Dženet Makdonald, prvim njihovim filmom koji gleđamo, razočairaćemo se potpuno. Zar je moguoe da se predratna bioskopska publika za. dovoljavala ovakvim otuiinosentimentalnim, plitkim, гоmantičnim i do zla boga čtosadnim pričama. Danas su ovakve vrste filmova zaodenute interesantnijim ruhom, plitku sadržinu u kojoj pevaeke i igračke atrakcije dolaze na prvo mesto, pokrlva spoljnja raskoš dekora, ili se sndmaju u egzotičnim krajevima redovno u koloru, a sve to doprinosi da nekako progutano i besmisleno ni sadlržaj.

USKORO: SVENGALI

Hildergardu Knef prvi put smo videli odmah posle raita u istočno-nemačkom filmu »Übice su među nama«. U međuvremenu ona se razvila u odličnu i mnogotraženu glumicu. Osim u nemačkim filmovima igrala je i u Holivudu fgledali smo je u »Snegovima Kiliman-

džara«), a smatra se da je svoju najveću ulogu dala u filmu Karola Rida »Berlinska priča«. Uskoro ćemo je videti u engleskom filmu »Svengali« sa Tereusom Могganom (na slici). Radnja se događa u Parizu, među mladim umetnicima, a Hilde-

garda Knef igra mladu pevačicu koja pada pod uticaj nekog mađioničara Sven galija. O kvalitetu toga filma moći ćemo više da kažemo posle njegovog prikazivanja i da vidimo da li je Hilđegarđa Knef ponovila svoje ranije uspele kreacije.

Gužva pred Kinotekom ZA KOJU TAPKAROŠI NISU BILI SPREMNI

'Tegde oko 15 minuta pre otvaranja blagajne za većer nju pretstavu u Kinoteci, pred ulazom se stvorila neviđena gomila sveta. Red koji je počeo da se formira pre dva sata izgubio se u sveopštoj gužvi, d bilo је jasno da će se do on.o malo karata koje su ostale iza »trebovanja« vrlo teško doći. Te većeri prikazivao se Renoarov »Zver čovek« &nim Ijen prema Zoli sa Zam Gabenom 1 Simonom Simon u glavnim ulogama. Gužva je dostigla vrhunac kada su karte počele da se izdaju propraćena zvekom razbijenog stakla na vratima. Za 10 minuta karte su prodate a najveća broj onih koji su imali nameru da gledaju

film ostao je bez ulaznica. Te većeri mnogi su bili spremni da plate za kartu više nego đa se radilo o »Tarzanovom besu« »li tapkaroši nisu očekivali ovakav obrt situaoioe, a kada su videli da bi to mogao da bude dobar posao bilo je kasna Nismo skloni da poverujemo da je ime Zana Renoara privuklo ovoliki broj publike. ni ime Zana Gabena nije dovoljno za to. svakako je u pitanju Zola sa svojim гоmanom. Ali posle pretstave na licima mnogih gleda-laca nije se videlo oduševljenji* koje je bilo vidljivo рге početka filma, jer mnoge pikantne scene iz romana film nije doneo, a mnogi su, možda, došli zbog njih.

Ovakve gužve pred Klnotekom su inače retke. Bilo ih je kada se prdkazivao »Tihi don««, »Andaluziske noći« sa Imperigom Argentinom i za još раг filmova Većina filmova koje Kinoteka donosi u svocn repertoaru, široku publiku ne prlvlači, tada je mala sala ovog bioskopa sasvim dovoljna da primi gledaooe, koji su, interesantno je, uvek ista lica Kinotekai je poetala neka vr sta legitifnacije Ijubiteljima filma, merilo filmske kultuге i istančanoig ukusa. Samo. da li je to tako? Kao ođgovor neka posluži jedan s'u бај iz Kinoteke. Opet je na programu bio Renoar sa čuvemm »Izletom«. Publika je bila> standardna, (ovoga puta

svi su došli zbog Renoara) a film je obećavao doživljaj. jer poznato je da se Renoar za< mnoge scene ovog svog filma inspirisao impresionistićkim platnima svoga oca. Ali, neočekivano, kao pređigra počeo je da se prikazuje film koji nije imao »špicu«, tako da se nije znalo ko ga је režirao i kako se zove film, a to je bilo đovoljno da> u gledalištu izazove jedvačujno komešanje. rekao bih malu nesigumost Onda je neko šapatom rekao Vorkapić, d to ime je prn strujaio salom I pažnja je bila uspostavljena. Zatim je došao »Izlet«, izvanredna stu dija o prirodi i Ijudima, i tako upotpunio ovo veoma zanimljivo veče u Kincteci.

Ridov film »Јаге za dve раге« videli smo dosada jedino u Kinoteci.