Student

Drama sveobuhvatnosti i novog emocionalnog izraza

Г,. *1? Je poirancuž e n * Irac >3€mjuel Beket naplsao Godoa a francnskom. umesto na svom maternjem jeziku. nije bio samo aktueljn zahtev pogodnog plasiranja 1 popularisanje njegove. tada još nenaslućene, veliftine. Napustivši posao sekretara kod Швтзл Džojsa. on je u Parizu našao grad u kome izviru. ukraju se i tguSnjavaju nove ideje o modernom čoveku. Oduševio se tlm Panzom i u znak zahvalnosti za ponefu »intezu, koji bi možda sa zakaSnjenjenj ill nepotpunoSću sažeo u svojoj dalekoj Irskoj. Beket je oduSevio Pariz. Sa dobrim dvogodiSnjim zakaSpjenjem doSao je da oduSevl i nas. Ako u ovoj, da odmah u početku kažemo. veltkoj modernoj rami, buđemo tražill bllo St« Sto podleže uobičajenim dram skim prlncipima, blće to zahvatanje oraiia vilama. Jer Beket je svojom sveobuhvatnoSću, transponovanom kroz jednostavnost zbivanja, uniStlo jedinstva radnje. vremena i mesta i otvorio put novoj drami đrami nenametljivog trajanja I zaboravljenog zbivanja. Trajanja i zbivanja samo utoliko, ukoliko njegove ličnosti neMo rade 1 imaju razloga da ostanu na pozornici. Nije dakle u Godou sve u tematicl i zbivanju, all pogotovu nije ni u doSadnom iščekivanju. „čekajući Godoa" od drame ima samo atmosferu, a od glumca zahteva veliku sposobnost izražaja onoga sto ostaje nagovešteno kroz poplavu dubokih, često nepovezanih asocijacija, kroz brdo nagomilanog znanja i kroz snagu dvostruke emocije: prve, кој л u sehi nosi Beketo\Ti negaciju zbog snnlanja i drugu, scensku, koja gledaocu prenosi onu prvu. Taj prenos je jedino moguć kroz prisustvo lebdenje fnad scenom i nam gledaocima) jedne tragične infantilnosti likova i duboke humanosti za sve. Kežiser vasilije Popović je tu stranu Beketove snage pojmlo, ali se njome koristio u starom obliku i jctlnostavnost radnje preneo na jeđnostavnost likova. Beketovi „rembleri", njihovo besciljno lutanje i nesuvisli razgovori nisu stvari na koje se sme gledati superiorno, ponajviše ne zbog Beketovog humanizma humanizma skoro totalne sveobuhvatalnosti koja seže do svemira. Dva vagabunđa. Estragon 1 Vladlmir, o kuju Godoa ličnost koja svoje nepostojanje ničim ne opravdava. Ош pričaju zaboravljajuči se i zaboravljaju šta pričaju, kao da u toj zaboravnosti i stalnom Cekanju nalaze s% r oje bitisanje. Pored njih produ đvaput Poco, stalni gospodar koji i u propast no®i svoj bič i Liki, večiti rob sa oguljenim vratom, kojl ne ume da misli bez Sešlra i ne postoji bez trpljenja i đodvorivanja. Oni su tu sarno dft prekrate vreme skitnicama. dakle neobavezno, jer vreГО« bl i bez njih proteklo, („Pogledaj .idu, prekratićemo vreme, doći će veče. a Jo je već sutra” t ako iU nekako tako keže Vladimlr). Povremeno navrati dečko, vesnik neuverljive nade, da od Godoa donese poruku doćl će sutra naslgurno. I to je ■ve što ee u đva čina i dva sata vremena zbiva. Ali kako se zbiva i sta u svbjir.i nijansama i spoljašnjem izražaju nosi, ova drama ostaje neobjaSnjiva duhovna impresija koja z n svaku svoju tananu neobičnost ne zahteva čak ni apdauz. Aplaudiramo iz navike. kao Sto llčnosti đrame druguju i гасте iz navike. „Da je ži\4)t dostojan življenja, to je na,inužnija pretpćstavka; ali, ako se ona ne usvoji, onda je najnemogućniji zaкЈјиСак" гекао je jedan savremeni mudrac. Beket je usvojno tu pretpostavku ponajviše zato što ni emrt nije vredna umiranja. Uzdižući se iznad tih pitanja, on ih je skoro ignorisao. Otuda nema ni govora o nekom pesimizmu. bar ne o onom uobičajen Om. Beket je Ijudskoj težnji sa saznanjem i vlašću nad pnrodom odao priznanje bez oduševljenja, a Ijude je napravio minijaturama _ baš„ zbog tog saznanja. („Опо što ostaje od ćovćka to je gomila kostiju. A i to je mnogo“). Nije mu bllo potrebno da od njjh pravi kukce, kao što je ućinio Kafka. on ih je samo smanjio i jeđinu pretencioznost pokazao po&tavljajuftl ih na pravo mesto svejedno #de na ovoj svuda istoj zemlji, ali samo tu. Izraža% r ajući stalan i neizmerljiv život u kome je tivek bilo muka. Beket je ijudima ostavlo za zabavu interesantnu'opštu igru smena i male, lude, neminovne 1 apsolutne strasti. Možda je time naturalizovao ćoveka vlše nego Sto bl mu se šviđalo, all je ostao visoko na liniji najmodernijeg saznanja. U stalnom čekanju n n nekoga ill na nešto štp nikada neće doći, teče Ijudski život održavan zaboravnošću i zaboravljanjem onoga što dolazi 1 sećanjem n„ ono što prolazi. U tom stalnom trajauju ispunjenom događajima bez imperativa što ве vremena tiće, živi se da bi se odživeo, „ ne prebacuje se onome što se radi da se Ispuni vreme. U tome leži njegov znaćaj 1 njegova literarna misija. Na našoj kamernoj eceni režiskl Je to naslućeno. ali se išlo više za oMvljavanjem nekih ustaljenih tipova f njihovim druStvenim određlvanjem, Sto ide u raskorak sa Beketovom sveobuhvatnošću. „М1 smo ovde ćovećanstvo" kaže Vladimir razmišljajućt o svonj udesu. Vladimir Paskaljević kao Estragon bio je najuspelija kreacija ove pretstave i u izražaju Beketove emocionalnosti l u ovaploćenju (njegovog) umora zbog išćekivanja. Ljuba Tadić kao Vladimlr doneo je sobom zahtevanu atmosferu infantilnosti. ali je u tumaćenju ponekad bio neuverljiv bilo zbog njemu svojestvenog ponavljanja Ш grcanja reči koja nisu pravi odraz Beketove emocionainosti. bilo zbog forsirane komike koja mu ne leži. Radivoje Marković (Pooo) i Milivoje Tomić (Liki) uspešno su obavili s\oje uloge, ukoliko nisu bill ogranjćavani režiskim postavkama. Rastislav Jović, kao Dećko bio je zanimljivo rešenje ove moderne drame koja sama sobom zahteva uprošftavanje зсепе do naslućivanja slmbola. Pievod Andrije Milićevifta uspešan, ali ponekad nedosledan u prenošenju Beketovrog argoa na naš jezik. Sve u svemu uspešna i Impresivna pretstava i redak umetnički dožviljaj. koji se ne sme propustiti ne samo zbog Beketovih grandioznih nov ! " e г,лА ‘ one sobom donoSe.

Dragoslav RANCIC

Pesme o trnu i kamenu

Ja te vollm zakovan u bele sanđuke 1 kremenom tvojlm strašan o beli kamene zelen te nagrizam i zelene plačem plutajući po golom telu tvom kunem se u boga i nebo da sunce svakom rađa samo beli grob. VII Nlkome ne smem reći da ja sa leđa planine izgubih suseda trn da zuba mi nestade u zatvorenom belom krugu nikome ne smem reći da sunca mi nestade u zatvorenom žutom krugu nikome ne smem reći da neba mi nestade u zatvorenom plavom krugu NIKOME baš nikome ne smem reći da smladna osta praznina. Dve ptice Jgraju se smrtL VIII U noge moje mleko zajezeriS* da beo u planini vraćam zelenu kietvu 1 vratih kletvu samo nogama i mleku a mirno ostah da jezerim dok nove bele kletve samnom teku Dva sunca igraju se jutra. IX Kao 1 Je *am povratak je tvrd i beloćutan grohotan belo i trnovit belo jer bteo bih i ja da odem odlazeći da odem ostajući ... i kamen 1 KAMEN TRN. rv.rn ллка ivraiu se zmaia.

Mihailo POPOVIC

0 KRPICAMA, O POEZIJI VASKO POPA: »NEPOČIN-POLJE«, MATICA SRPSKA 1956

Kada se pre nekoliko gođina pojavila čudesno sveža »Kora«, pisac ovih redova dočekao ju je revolveraški grubo, iz ugla brucoške nepoverljivosti i sa zakrčenom niaštom. Ali mnogi prijateIji ove knjige bili su i moji prijatelji i, kad se razvejao dim neopreznosti i žuči, ja se nađoh na pravom, valjanom putu đo Kore. Otuda ove marginalije i njsu drugo već široki osmeh pobeđenog. Sve što je sleđilo Koru, sva ona bujica zbirki i zbirčica, pa dugo provincijalno zgražanje nad imetaforama od betona a ne cd trščanih svirala, upravo je pomagalo, osposobl javalo vredncstt ovog munjevito bistrog pesništva, Tjh dana je Milan Bogdanović, još okrenut pesničkim čarima našim, uzviknuo nad jednom đrugom knjigom: го đio se pesnik! ali je previd bio dvostruk. Stražilovska kantilena je omamljivala za trenutak a Vasko Popa je na juriš osvoiio čitaoce grado'va i gradića. Sve što je prjsutno u ovoj lirici, u ovcm nepcčin divnom polju, mašta je borbeno pozajmljena iz života koji nas je tukao olovom i gradom, jarom i pcharcm, bolom i neprebolom, a opet smo sa neslanom šalom i nežnošću ružokradica odolevali. OdolevaLi vrlo. Moralno prevashodna, večit 0 na nogama, sva u savlađivanju užasa, Cele-kula poseduje divljinu istine i zvuk zvona od stotine metala. »Ne cvokoćemo mi vetar to Besposleni na vašaru sunca Kezimo ti se kezimo do neba Možeš И nam šta« Jedan izrazito krležijanski, strogo izjašnjent ali plemeniti stav prema čoveku, demokratski inat i ćudljiva radoznalost, odlučili su dragocene vredncsti ove poezije. Ona ima sve ponore balkanske, sanovite duše i, zanemarujući pevačko samozadovoljstvo, nikada se ne pre pušta paradoksima koji već nisu plećato živeli u davnoj jezičkoj igri. Belutak je bor bena igračka čovečnosti, sva zadihana, razdragana i čapkunski pohlepna; puna stvaralačkog brbljanja koje je najbliskije kazana čovekotvorna poruka. »Selpo je zaljubljen I nikakve druge lepote Osim one koju voli I koja će mu doći glave Ne vidi«

Rodoljubiva plima Popinih stihova neizmerna je. Veštačka nije. Kabasta, kaćiperna nije. Ali. je obasjana ugarkom, oglašena jekom goveđih brda, osvežena шеćavom golih grudi, koleltivnom senkom i terevenkom budnih čula. Uspravna ze-

Miodrag Stojanović:

mlja i kuća nasred druma, reči su kremenite pesničke savesti. U jednom, kao cd brega odvaljenom stihu, pesnik kaže suštinu dugog otadžbinskog pamćenja: »Sutjeska kroz naše kosti grmi Teče između crvenog cveča U našem joj je srcu ušće U našem srcu iz.vor«

Mestjmična tuga ovih pesama jedan je utančani niz kao čaplinovskih koraka između žčljenog i propuštenog, između doglednog i neviđenog. Opojne kao vino studeničkih kaluđera a opet pune senki maš'.niziranih lutki, deluju sažete prozne umetnine »Unutarnja mesečjna«: »Zagrizem u rumenu jabuku. U ustima osetim zrelu grtnatu. Pogledam kroz prozor. Dugački ekseri surovo mi prikuju oči za pred met koji sam video, Legnem u postelju. Probudim se u čeljustima klešta sivih očiju«. Otknivajući lepotu užasnog, bremenitu smrću ali i borbama, Vasko Popa uzbuđljivo krči put imenicama nade i dostojanstvenom iskustvu. Bitka protiv prinuđnih smrti i noževa pod maramom, jedino je svetovno herojstvo. U ciklusu »Vrati mi moje krpice«, osećanje iracionalnog otpora raste na jedan silcvit način i čega se pesnikova palica takne, jeste rat, bitka bez pobedioca ali bitka svekolika, aktivistička. Reči su ovde oštro po bodene kao veličine kosti konja na Lubardjmm žarplatnima. Naravno, sve što Ježi u ovoj knjizi nije podjednako

pesnički bistro 1 neopozivo. Cele-kula je golema, unutra šnja rnontaža prvih i potonjih nežmosti. Ali većina sti bova o Sutjeski već su nastavljanje konce, bakamog konca istrošenog rantije a lepše. Nalegne ponekad nad čjtave stranice vrsta . rnetaforičke brbljivosti koja ne ide do neodgovomosti ali se bliži jednoličnosti. Busanje u prsa simbola i njihovih derivata čuje se nešto manje da bi se, preko svih čitalačkih agonija i agonijica (rve se čovek sa stihovima ali lm na kraju čestito pruži ruku!) došlo do divnih proplanaka mašte, do radijumskih izvora nežnostf. . Ova poezija, zato što Je pustolovna i tragalačka ima svoj stas, svoj uranak, dobijenu opkladu protiv čemernih iskustava, svoj pobednički predah. Ona je kao zimsko voće koje dugo lebdi had našim glavama između prostosrdačnostl 1 melanholije. Između dva čitanja kooa su pronađeno vrenje. Matica srpska, e razlogom i veštinom odenula je ovu knjigu u svilu i kadjfu.

GLAVA

»SAVREMENICI« LIKOVNE KRITIKE I ESEJI

MIODRAG B. PROTIČ

Zapostavljena literatura o našoj savremenoj likovnoj umetnosti dobila je u prvoj od predviđene dve knji,?e Miodraga Protića, mnogo višs od kolekcije kritike i eseja relativno skromnog obima. Na sredini između istoriskih uopštavanja i jedne nasušno potVebne dokumentalncsti, Protić se orijentiše na problematiku indiividualnog izraza, na traženje vrednosti u ličnom doprinosu pojedinog umetnika. Takvim stavom on se izdvaja od stava ц tradicionalnom šablonu koji ne iđe đalje od proučavanja društvenih uslova i spoljnih efekata forme, Ргоtić vođen d'ijalektičkim metodom taj šablon prevazilazi. Skica „Gencza srpske savreme ne umetno&ti“ je koncizan рге-

gle<i razvoja u ■perlodima od 1904—1918, od 1918—1941 i od 1941 do danas. Ova period.izacija sasvim je opravdana vr.i'Of■ avisnošdu od društvene atmosfere i vladajućih tendencija u našoj umetnosti. Za Prbtlća prvi perlod (1904—1918) je preludijum moderne srpske umetnosti. to је • period borbi između akademizmn i impresionizma Minhena i Pariza. U Francuskoj je od prve Iziožbe impresionizma, (1874) do poslednje (1886). bila završena borba i usvojene ideje impresionizma. Malograđanski ukus ondašnje Srbije u previranju, nije se slagao sa impresionlzmom. Međutim. posle Prvog svetskog ra:ta borta je okonćana. Akademizam malaksava, Pariz osvaja sa svojim bleštavim, svetlo obojeniim platnima. Kod па.ч je ob-eležen slikarstvom Koste Milićevića, Milana Milovanovića, Koena i Naidežde Petrović. Kontinultet likovne umetnoati bdo je prekinut u toku Prvog svetskog rata. Hevolucija je izmenila društveni život, apelovalo so na svest umetnika. Sve ie u patetičnim razmerama: život, borba. Ijubav. U slikarstvu preovlađuje dogmatiizam kojl ide

do uniStenja estetike. Moiđa тпаlo oštio Protlć zaJcljuftuje: „Роsledice svega toga bilo je gašenje vatre: jedno sivo i beskrvno slikaratvo". Pred Drugi svetski rat pobeđuju tendencije socijalnog slikarstva, čiji je najboljii 1 đosledni pretstavnik Dorđe Andrejević-Kun. 1949 okončana je ta faza demokratizacijom naučnog 1 umetničkog života. Umetnicl se vraćaju tendencijama izmedu dva rata. Umetnost se mora vezatl za stvarnost, oboriti konzervativizam i ići za što kompletnljem shvatanju života to je tendencaija savremene umetnosti. Srpska skulptura nešto sporije nego slikarstuo evolulra u ovom periodu. Počinje minijaturom, a završava se monvunentalnim javnlm apomenicima (Toma Rosandič, Sreten Sto janovič, Petar Palavačdni, Pista Stijovdć). Niz napisa o naAim savremenim likovnim umetnlcima. po jednom dosta slobodnom i ncobaveznom izboru, Protić je рго mišljeno i znalačkl llustrovao brojnlm reprodukcijama koje u našim uSlovima pretstavljaju vrednost za sebe.

Vera Nedeljmm<

PRIČA STUDENTA

Stra š i 1 a

Za njim je šuma i požar. Ispred njega su livade i rijeka. Dječak je stao kod vrbljaka i dugo gledao slcmljeni prut bijele vrbe. Jadni prut, vjetrovi su ga na prevaru slomili, reče dječak. АИ nije izgorio, dodade pomirljivo. Za dječakom je ostala kuća u plamcnu. I pomahnitale sjenke. A roditelji su ostali u kući. Sada je sam. I prevaren; otac i majka su ostali sami u kući, bez dječaka, Poslali su ga kod strica... Ali i tam© su gorele kuće... Nevini dječak bježao je od požara. I od cimih, pokretljivih sjenki Ijudi. Onih oko njegove ki;će... Od sjenki sa velikim bradama... (Dječak je izgubio put, mislio je čovjek. Treba spasiti malog dječaka, izgubljenog između crvenih pcžara i zalutale rijeke). Mali se opet sjetio crnih sjenki sa velikim bradama; oni su zapalili moju kuću. A požar se teško gasi. Možda ni rijeka ne bi ugasila onoliki plamen, mislio je. Dječak je išao put rijeke. Gdje ćeš to dobri dječko? iznenadio ga je nepoznati čovjek. Dječak se naglo okrenuo. Gledao je Covjeka (ova] nema veliku bradu, zaključi. A odakle zna da sam ja dobar djecko, reče). Može li se okrenuti riieka do moje kuće? Znaš, člko, moja kuća gori. U njoj su mama ; tata. Rekli su mi đa oni ne mogu izgoreti. Ali, ja bih da ugasim požar... Rijeka ne može uzbrdo, dječače...

Ti si čiko lud! . Dječak je prodiužio uz rijeku. (Malom sa učinilo da postoji jedan veliki strah između požara i rijeke; vatra vatra se plaši rijeke, zato ovdje nema plamena, Ni Ijudi sa craim bradama. Vode' su uvjek slobodne, ničega se ne plaše). ' (A čovjek је pratio dječaka. Ne smiijem ga ostavlti. Dječak je izgubio put). Rijeka je postajala zalutali urlik. Malom su opet požari u glavi. I crveni, podivljali plamen što ranjava crno nebo. Dječak se nečeg uplaši. Okrenu se put k'ukuruzovih njiva. (Iz zrelih kukuruza virila su unakažena strašila. Treba ih naći noću, mislio je dječak. Noću nema ptica da kljuju nevino zmevlje... A ako naiđu bradate sjenke?.. Pa da, strašila su potrebna noću zbog njih, zakljući malii). Dječak je krenuo kroz kukuruz. Suva šaša je šuštala lomeći se pokomo i starački. Sum rijeke se sve vii.a gubio, dječak -se udaljavao od nje. (I čovjek: zašto ga pratim, bolje bi bilo da idemo zajedno, misldo je; Jadni, poplašeni dječko, izgubićemo se zajedno... Sigumo osjeća da ga pratim. Treba mu se približiti. On bi lutao dok ne padne. Kao da me uplašio? .. A ponaša se ozbiljno, bez straha). Naišao je na strašilo bez jedne ruke. Dječak mu slobodno priđe i povuče ga za truli rukav od mnogo zakrpa. Strašilu se zaijulja maloumna gilava i ukaza se goli, tanki štap; čitavo se strašilo c^oli. Gledaj čiko, a baka mi je priičala đa sti*ašila јшгјд