Student

Pogovor mržnji

Ostvari li čovek sebe kao potpunl i zatvo rcni sistem, tj. realizuje li potpuno samo jedmi mogućnost svoga bića dok ostale mogućnosti podredi strogom diktatu izabrane moguć* nosti/ takav čovek, ukoliko želi da očuva sebe kao sistem, mora u zapostavljenim mogućnostima videti opasnost. Kada bi se zapostavljene mogućnosti, usled nekih okolnosti otrgle ispod diktata izabrane mogućnosti, kada hi se poćele razvijati iznad propisanih im granica, ceosistem bi se opasno poljuljao. Ako čovek, kao dvonožni sistem, ne može da spreči ovo opasno Ijuljanje, on se nalazi u situaciji u kojoj mržnja nije neočekivana pojava.

Mržnja je jedan od načina uklanjanja nepoželjnih bića ili nepoželjnih činilaca žiivljenja. Mržnja se javlja posle neuspeha svih drugjh načina otklanjanja nepoželjnosti, javlja se kao poslednji, samrtnički, trzaj, kao ropac. Stoga, kada naiđe neizlečiva bolest i satera čoveka u srcfe, ono može da reaguje mržnjom. AM, mrzeti bolest zaista je teško. Mržnja ostaje nezadovoljena sve dok je ne oseti predmet mržnje a bolest je i slepa i gluva. I srce počinje da mrzi u sebi stešnjenog čoveka, počinie da mrzi i đruge Ijude. Kroz mržnju, kroz taj odbojni stav prema svemu, srce nastoji da odgurne od sebe sve ono što ga stešnjava. Na taj način srce se nada da će ostati samo, da će, odbacivši sve, odbaciti i neizlečivu bolest, Nasuprot srou koje voli, srce koje mrzi ne oseća se usamljeno, ono se oseća opsednuto, zatrpano, prigušeno, prepuno i utoliko želi da se oslobodi. Srce mržnje u usamljenosti vidi svoju slobodu. Međutim, bolest ostaje neizlečiva pa ma koliko srce mrzelo. Dakle, srce nikako ne može mržnjom otkloniti bolest. Srce može odbiti od sebe sve Ijude, može uništiti čoveka stešnje* nog u sebi, može načiniti pravu pustoš, ali bolest ipak ne može da progna a time ne može da ostvari svoju samoću kao svoje oslobođenje. Pošto srce ne može da se neposredno bori sa samom bolešću i pošto bi odstranjenjem svih Ijudi srce ostalo neposredno suočeno sa bolešću (a to srce želi da izbegne jer bi mržnja ostala nezadovoljena), ono mora da zadrži predmete mržnje u svojoj blizini. Zadržavši ih, srce može i dalje da mrzi, može i dalje da se opire, da se oslobađa na nestvaran način. Međutim, stvarni Ijudi su zaista uklonjeni mržnjom. Kako srce ipak ne bi ostalo samo, bez predmeta svoje mržnje, ono stvara imaginame Ijude i okomljuje se na njih. Zaista je teško srcu koje mrzi.

BOSKO RANISAVUEVIĆ

NIZ BLAGO TALASJE GRANA

1. Noć je luka iz koje kreću jedra Niz blago talasje grana Odnoseć' nas u polja zavičajna, vedra Gde kipte zvezde u krunicama rana, 'vegde daleko, iza ko zna koga brda, Reka žena prosula je belutak glasa Mesec je pastir Sto goni krda Preko neba i vlažnog lišća talasa. Slušamo govor prispeli sred vrta. plodovima od kamenja i kiše: Mesećina tu ndše lice crta I vetar ga lakim dahom briše. Zaspali sred trave pusti i sami! Ni reke više, ni njena glasa. Zaspali u vrtu i tami ronesmo cvet umesto kompasa. 2. Moleti te, prepustiti se kiši ” voće kasno, ispod zelenih balkona. Moleti te i biti tiši °d zaspalog bulkinog zvona. Voleti te, cvet mirisati, ženo, Ggrađen tvojora Ijubavlju ko vrtom. uok zuji malo meseca vreteno v °leti te u sjaju svud prostrtom. te, slušati vodu U Jienci drveta pred očevim pragom, Übraci jutrom svežu jagodu u sumi posutoj sunčanom maglom. Moleti te krtim prstima lista ;* a prozonj sobe, na obali Sveta. y°*eti te u suncu što blista , z te k otvorene ćašice cveta.

(ođlomakj

BOSKO BOGETIĆ

Digest made in Jugoslavia

BIBLIOTEKA »KNJIŽEVNOST U ŠKOLI« IZDAVAČKI ZAVOD »lUGOSLAVIJA«

kratkl kurs knjževnosti, i kao svaki đrugi »kratki kurs«, ali još u većoj merti, stvara sumnjiva poluznanja. Osim toga, sastavljači ovakvih »izvoda« ignorišu specifičnu prirodu umetmčkog dela, koje je homogena celina, struktura u kojoj svi delovi imaju svoju punu vrodnost i značenja samo u složenom, uzajamnom odnosu sa drugim delovima. Svako izdvajanje i samostalno prezentiranje odlomka nekog romana, novele, pripovetke ili pesme, neminovno menja narušava i izobličava njegovo mačonje u okviiru celine i njegovu umetndčku vrednost. Najzad, književnost se u koncepciji ovakvog izdanja zavoda JUGOSLAVIJA pojavljuje, hteo to neko ili ne, u stvari kao balast koji se mora što pre savladati, otkloniti, prvenstveno kao obaveza srednjoškolca u nizu drugjh obaveza. U ozloglašenim dajdžest izdanjima u Americi književna dela su prekrajana i skraćivana, da ih nri sam autor, verovatno, ne bi lako poznao. Iz Dostojevskog bi sc, na primer, izbaciii svi »dosadni« delovi, a ostavljen samo akcioni kostur, fabula romana. Biblioteka KNJI-2EVNOST U ŠKOLI, zamišljena kao nekakva pomoć srednjoškolcima, podseća, na žalost, na ta američka dajdžest izdanja. Inače, neposredni uzor prema kome je stvorena ova b blioteka bila je najverovatnije, franouska školska serija, CLASSIQUES LAROUSE koja ima upravo takvu zlosrećnu koncepciju. Sto, možda, najviše začuđuje, urednik ove cdiioije JUGOSLAVIJE je Zoran Gluščović, a odgovorni urednik Jara Ribnikar.

Izdavački zavod JUGOSLAVIJA prošaito je u poslednje vreme svoje delatnosti udavanjem beletristike u nekoliko lepo opremljenih, ilustrovanih serija. No, svojim najnovijtlm poduhvatom, izdavanjem hiblioteke KNJIŽEVNOST U SKOLI, JUGOSLAVIJA se ni u kom slučaju neče proslaviti. U toj seriji je planirano sto knjiga, izašlo je prvih deset, i moramo odmah reći nadamo se i poslednjih. Zamišljena kao biblioteka koja će u jednoj knjižicd pruždti srednjoškolskpm učeniku studlnju o piscu, dzbor iz njegovih đela s komentarima, bibliograf'ju i spdsak literaiture 9 tom piscu, serija KNJIŽEVNOST U SKOLI je u prvih deset knjiga predstavila: Balzaka, Lalića, Nazora, Cankara, Kranjčevića, Kosovela i Voranca, Rastka Petrovića, Lazu Kostda, Desanku Maksimović, i staru srpsku književnost. No ti su se pisoi pojavili u ovom iizdanju »očempanii«, u izvodima, u adlomcima. NajboIje su, naravno, prošli liričari, jer pesme nisu dugačke kao ramani, te nisu morale biti sabijane u »Prokrustovu postelju« ove tužne serije. Ali Laza Kostić je lipak b!o »potkresan«, i to u izboru njegovih drama. Iz Maksima Crnojevića štampan je samo 111 čin, a iz Pere Segedlnca II čdii. Najviše su, međutim, stradali romanopdsci. Koncepcija urednika ove biblioteke je kao oluja opustošila njihova dela, i tako je, na prinier, Lalić predstavljen sledećim »dzborom« (koji je načinio pisac uvodne studije Aleksandar Petrov): Svadba 13 strana; Zlo proljeće 18 strana; Raskid 8 strana; Lelejska gora 30 strana (velikodušno, bez sumnje); Majka 25 strana. I BaJzakova dela su dsto tako drastično skraćena. Moramo se sažaliti nad Evgenijom Grande (30 strana)J*ukovnikora Saberom (7 strana), čiča Goriom (37 strana), pa i nad Gopsekom (5 strana), Velikd BaJzak se skupio kao njegova Sagrinska koža (17 strana) te su se Izgubljene lluzlje pojavile u izvodu od 8 strana. Studija i izbor delo jc Milana Komneniča. Pripovedači su, može se reći, imaM sreće. Jpak, Vorancovti Samonikli su spaili na odlomak od 14 strana, a Nazorov Vell Jože na 10 strana. Sta lii će, pitamo se, ostati od Tolstoja, Dostojevskog, Tomasa Mana, Foknera i drugih vel!ikih pisaca koji su' takođc predviđeni ovom ediaijom? Ovakva izdanja dvostruko su štetna. Prvo. stvaraju kod čitaoca iluzijlt da su upoznali stvaralaštvo nekog književnika pročitavši »parčiće« iz njegovog opusa, i da niije potrebno da čitaju njegova dela u celini. Tako KN-U2EVNOST U SKOLI predstavlja, zapravo, nekakav

GVOZDEN EROR

Pesme

Predobro znam stanicu 24. I tvojih dolazaka svaki detailj. To što bi, silazeći, mene spazila Bilo je samo deo jednog pokreta. I to što bi me poljubila, ovlaš. I onda, pričajući, nekud povela Bejaše deo istog programa kretnji Nehajnih, kao sklanjanje kose s čela. Danas ćeš sići... Stati. Nestrpljenje fcriti. Nehaj glumeći zepšćeš od slutnji il kiše. Mene dugo vremena neće biti. A onda me neće biti nikad više.

IZ VOZA OPET VIDIS...

Iz voza opet vidiš Promiču predeli stari: Niski vocnjaci Prozračni topoljari. I opet se s kretanjem voza Stvara poredak nestalni: Redovi pravi Redovi dijagonalni. A linija horizonta se Neprestano spušta i diže I od toga ti se čini Ko da se u stolicd za Ijuljanje njišeš Uspavljuješ se. Voz iuri. Voćnjaci i topoljari davni. Redovi pravi I dijagonalni. Reci, otkud ti rešenost Na put kojkn se nigde ne stiže, Snaga da juriš što dalje Kad sve te privlači bliže?

HILJADUGODISNJI PLJUSAK

Cinilo se: sve je jednostavno. Zemlja u vodi plovi. Vrlo malo zemlje. Hiljadugodišnji pljuskovi. Kratkotrajni susreti. Traganja za istinom. A onda, gušeći se u poljupcimaUdaljavamo se vrtoglavom brzinom Malo svetlosti, pa opet noč. Pokašto tek odsevi. A kao zavese Hiljadugodišnji mlazevi.

MIODRAG STANISAVUEVIC

Sistematični dualizam Džordža Santajane

lako Santajana nije bio realističld filosof, izvesni američki realisti još uvek navode njegove reči kao bibliju, najviše zbog toga što njegova poetična retorika predstavlja izvrstan tekst za njihove propovedi. On je tako dao pokretu širinu i usrdnost programa; on je formulisao i »prirodnu osnovu« i »idealni cilj« američkog realizma. Pa ipak Santajana nije to ništa više do polovični realista i polovični Amerikanac. Jedan od najopštijih i osnovnih odredbi američkog realističkog übeđenja jeste vernost nauci. Trajna ambicija realizma je da izgradi metafiziku ili bar teoriju postojanja koja bi bila sasvim naučna. Santajana ndje gajio ovakvu strast prema nauci, i u polemike realističkog pokreta ušao je zbog prijateljstva ca Carlsom Augustom Strongom. Iz ove polemike naslala je Santajanina knjiga »Skepticizam i animalna vera« (Scepticism and Animal Faith, 1923) koja predstavlja najubedIjiviji iskaz njegovog dualizma. Pošto je otkrio četiri domena bića, on u takvoj meri ističe »život duha«, da je većina njegovih naučnički umnth prijatelja realista bila alarmirana. Oni su verovali da je Santajana podlegao uticaju Italije, verovatno svetog Rima. On sam je rekao da ga je njegov italijanski prijatelj, Leon Vivante, naučio da shvata duh ozbiljno. Ovo je podrazumevalo da on sada shvata »intuiciju« važnijom od razuma, i imaginaciju značajnijom od nauke. Kada se osvrće na svoju ranu knjigu »Um u zdravom razumu« (Reason in Common Sense) Santajana je bio pogođen konfuzijom u njoj i kaže da bi je trebalo ponovo napisati, ali, ocenjujući da ona ima izvestan istorijski značaj kao oznaka prekretnice, zadovolja-

va ce pisanjem novog predgovora. Pratiti prelaz od »Uma u zdravom razumu« do »Skepticizma i animalne vere«, znači pratiti nužnost dualističkog realizma nastalog iz dvaju psihologija Viljema Džejmsa. »Um u zdravom razumu«, uvotdna knjiga za »Život uma« (Life of reason) otkriva dominaciju uticaja Džejmsove misli, uprkos klasičnom jeziku kojim je napisana. Upotreba termina »zdrav razum« u naslovu, predstavlja prilično neobičan dokaz, jer se termin ne pojavljuje u samoj knjizd, i svakom čitaocu postaje jasno da ga Santajana ne koristi u tehničkom smislu reči, već, kao i Džejms, radi označavan.ja jednog stava naivnog realizma, odsustva želje da se raspravi valjanost prirodnog (iskustvenog) saznanja, njegovog prostodušnog prihvatanja običnih činjenica iz iskustva. Kada je Santajana prikazivao Džejmsove »Principe psihologije« (Principles of Psychology) za »Atlantic Monthly« 1891, hvalio ih je kao doprinos fiziološkoj psdhologiji, a njegovo sopstveno stanoviŠte Još uvek je bilo stanoviŠte skeptičnog naturalizma, kao što se to moglo videti iz njegovih soneta. Ovo je jasno i iz sledečih redova ovog prikaza: »Njegov (Džejmsov) pristup svim pitanjima nije jednako radikalan i oštar, tamo gde se nalaze njegove naklonosti, oštrica kritike je otupIjena. Treba se samo vratiti sa raspre o percepciji prostora, na primer, do one o slobodnoj volji, automatizmu ili prirodi duše, pa da se opazi razlika. Prema ovim problemima profesor Džejms se odnosi obazrivo, zbunjeno i pokroviteljski; a u svojoj krajnjoj odluci on je

bez sumnje vođen svojim estetičkim i moralnim predubeđenjima. Ovakav postupak nije nefilosofski za nenekog ko, kao Loce, veruje da su naši moralni i emocionalni instinkti najbolji vodiči do potpune istine. Skeptik će se nasmešiti ovakvim übeđenjima i progunđati nešto o misticizmu i sujeverju; a držati se takve vere i graditi na njoj može, verovatno, da razbije jedinstvo i oslabi snagu pristupa kao što je ovaj, metoda koji je objektivan i eksjperimentalan«. Ali do vremena kada je napisao »život uma« (1905) on je već prihvatio Džejmsovu analizu iskustva kao »toka«, koji on naziva »flux«, a njegova teorijska analiza »zdravog razuma« u prvom delu knjige sledi opšte stavove Džejmsove »Psihologije«, U pismu Džejmsu o svojoj knjizi on naginje »zdravom razurau, što znači jednostavno način da se neko izrazi«. Zatim govori o »zdravom razumu progresivnog tipa, nauci«, i dodaje: »Može se suprotstavljali zdravom razumu to da je sunce veće od zemlje. ali ne zdravom razumu primenjepom na celinu situacije. Zato mi ovo učenje izgleda razložno u metodu i u rezultatu, mada paradoksalno po svom jeziku«. Ovaj odnos prema »paradoksalnom jeziku« izgleda mi kao dokaz da je Santajana. već u to vreme, bio svestan dvosmislenosii u koje su se Džejms i on bili upleli, i na koje se on vraća u uvodu u drugo izdanje (1922) ne vise kao »paradoksalnom jeziku« zdravog razuma, već kao konfuziji misli o »prirodi« i o »ideu u prirodi«. Oko godinu dana ranije pre ove prepiske o bantajanmoi kniizi. Džeims mu ie poslao nri(NASTAVAK NA 8. STRANI) F

1968/7

STUDENT

Strana 7.