Student

DO ŽUČNE RASPRAVE JE DOŠLO PRI IZBORU SARADNIKA

Pošto me je redakcija »Studenta« malo neobično: javnom prozivkom pozvala da kažem šta mislim o osnivanju instiuta na Filološkom fakuitetu, ne mogu da se ,j taj poziv oglušim. Namera mi je bila, a vobih da rae redakcijski poziv iz te namere aiie izveo, da se, kao lice koje sticajem okolaosti mora ostati nezainteresovano, ni na koji iiačin ne mešam u mutnu raspru koja se u veču Filološkog fakulteta neočekivano povela. Potrudiču se stoga da sudim načelno. fjverena u jedno: da stihija ličnih sklonosti kako ume, ko kako može, ko kako voli, io) kako hoće) ne vodi, u nauci narooito, ikakvorn dobrom ishodu, ne vidim da je Filološki lakultet pogrešio odlučivši da osnuje institute, n j t i da se ogrešio o samoupravljačko društvo. Vlislim, pri tom, pomalo i na materijalnu oskujicu u kojoj nauka obitava, a i na privredu, којој je nužda intcgracije uskratila bilo kakvc rivalske predrasude. Ne spcrim da bi samovtalan institut, da su prilike i da se to moglo. bio možda i najbolje rešenje. Daleko sam i od oomisli da van univerziteta nema sposobnih, naučnom poslu uvek potrebnih. naročito onih lihih strasNika koje javno рлЛапје lako mimoilazi. Pa ipak ne zaboravljam da, i pored univerzitet ostaje mesto na kome nauka _ sticanjem okolnosti, silom prilika, snagom zakona, kako god hoćete mora da se ne„uje, Svakako, kvalifikacije i u tom poslu mogu biti formalnost, k.ao i nagrade uostalom, ali = fcrmalnost je ponekad i zaštitna mera društva. Oni koji pokreću žestoke raspre u ime samonpravljanja morali bi, po mom dubokom uverenju, da prethodno pogledaju malo i u tzv. pozitivne zakonske propise, pa i u zakon o naučnom radu ili o univerzitetu. I zakoni su forma, a smemo И je ne poštovati ma koliko slobodnomisleći bili? Naučni rad, pogotovu institutski, nisu romansirane biografije, već mnogo »crnačkih« poslova, bez kojih nema niti može biti ozbiljnih i trajnih rezultata. Neka mi bude dopuštena jedna skromna ciničnost: hoče li se laureati. hoče li se svako ko se domogao čina baviti i takvim poslom, ne za sebe već za druge? Moje iskustvc kaže da neće, čak i kad je bez venca i bez čina. Slava publikovanog imena, knjigarasprava, studija. svih tih krupnih reči kojima tako olako služimo, neosporno je vrlo zamamna. Anoniman, nevidljiv, ali neminovan rad je najčešće i prokažen, јег je skroman. ,\ bez njega nema i ne može biti stud ; oznosti, bilo kako da hoćemo da je shvatimo. Nije slurajno što program institutskog rada žesti ponckog. Fakultet je prihvatio, uglavnom, pro■jram rada Instituta za teoriju književnosti i umetnosti. tUzgred rečeno, Institut za istoriju književnosti nikad nije ni postojao niti je, koИко mi je poznato, ozvanlčeno ime Instituta /а književnost. Sve se čita, ipak, od naslova; ne samo knj : ge!) Prihvatio je fakultet, između ostalog, 5 »Sveske«. informativnu periodičnu publikaciiu o onome što se u svetu objavljuje po časopisima. iz oblasti teorije književnosti. Teško se moglo očekivati da će se među proiesorima Filolcškog fakulteta, tj. nauci vičnim Ijudima, naći i takvi koji će ovakvu informaciju proceniti kao nekor : snu samo zato što se iz nje ne možc citirati, i da će to uporno ponavijati. Fnkultetsko veće je, lokom čitave protekle god ne, na više sednica raspravljalo, problem po problem, korak po korak: o osnivanju institufa, o planu i programu rada, o sistematizagijj ntesta,' o norrniranju poslova itd. A i ranijih godina je Fakultet, kao suosnivač Instiluta, iz godine u godinu, razmatrao i odobravao planove rada i izveštaje o radu Instituta.

I ništa nije nagoveštavalo obliik i obim žučne raspre do kpje Je došlo tek kad Je na dnevni red stigao izbor saradnika za falkuitetske institute. Otada, pa iz sednice u sedniou, polemika se pristrasno v r odi, čak se i otvoreno pominje lice u čijc se ime »načelna« diskusija pokreće, Ako sam pomenula da samoupravljač ne sme ignorisati zakone u ime sopstvene vizije upravijanja, utoliko više smatram da samoupravljač ne sme zaboravljati odluke samoupravnog tela u kome je i sam glasao ili bio nadglasan. Najmanje od svega sime sopstveno mišljenje proglašavati opštim i jedino prihvatIjivim (čak i jedino politički ispravmim!). utoliko manje ako je to telo glasanjem, kao što je to bdlo na prvoj sedniici kad se diskusija u ovom obliku začela, izrazilo ogromnom većinom želju da ne revidira sopstvene odluke

i da završi posao koji ga je očekivao. Upornim nastojanjem pojedinaca da diskusiju vrate na rrjen početak i upornim strpljenjem većine da sačeka prelazak na dnevni ređ praktično je onemogućen rad veda. Onemogućiti, u ime samoupravljanja, rad jednome telu, samoupravnom uostalom, a uz to ga još optužiti, optužujući njeeove odluke, za birokratski centralizam (etikela je jasna, samo ne umem da je smestim u nauku!), za političku avanturu, sukob sa društvom ne zvuči mnogo samoupravljaČki ni demokralski. Obarati centralistićkoadministrativno-utopisftičko-bii'okratskcHooli- tičku avanturu osnivanja dva skromna instiluta (kao samostalnih radnih jedinica pri fakultetu, ne pri katedrama), u ime zadrugarsko-posredničkog operativnog tela koje bi preuzimalo (od koga?) i ostvar’valo naučne zadatke (које? i ko bi ih određivao?) teško da išla drugo znači do zbrku pojmova, do mu čan i taman mhilizarn. Ali i u toj zbrci ima nekog sistema, bar u odabiranju zastrašujućih etiketa, a i u ponečem drugom. 1 sama mislim da nije najsrećnija okolnost što se ponovio izbor svim, ili gotovo svim. stalnim saradnicima postojećeg Instituta, jer nije sve podiednako valjano u tom podmlatku niti sve podjedna.ko nrivrženo poslu koji radi. Ali malo su kog polemičara zanimali svi saradnici i pravda prema svima, pa i omma, možda valianijima, koji nosao traže. I najdobronamerniji svedok ovih sednica morao je primetiti da su se samounravljačke strasti razbuktale zbog jednog jedinog kandidata, najmanje zbog načela. Na žalost, i samoupravljanje može biti kobna parola za čijim se razvijenim barjaclma kriju lični interesi i lične strasti, kao što se i iza napada na »grupe« može fcriti grupaška zacrriženost. A ako se pod plaštom načelnih mišljenja krije igra za i u ime pojedinca, onda to nije samoupravlian jo već nečasna rabota. »Ličnost«, koia je uzdimala čitav jedan fakultet nametnuvši mu se kao »najvažniji« problem, pa evo i studenlskoi iav nosti, pomenuta je prvo na stranicama »Borbe« 13. decembra prošle godine, »Borba« je zatim i svoga novinara poslal.a na sednicu veća, ne poslavši ga nijeđnom raniie da čuie štogocl 0 mnogcj legobj ove škole (od rušcvne KnezMihajlove 40 do pitanja nastave, mogućnosti upisa i do mnogo čega drugoga) i da koju reč iavno kaže u nomoć školi. Pominjano је rečeno lice, uza sve kompHmente, 1 na sednicama veća; neimenovano, obrelo se i u reči prof. M. Popovića, kojom je »Student« pozvao na diskusiju o institutima. Simptomatično je da su zagovornici polemike hteli po svaku cenu da spreče normalan razgovor o svim kandidatima, utvrđenu demokratsku procedum diskusije o referatima. Svakako, nisu svi članovi veća bili spremili samo komplimenle. Svoiu reč o toj znamenitoj Pčnosti nameravam da kažem na sednici veća kada, i ako, do odlučivanja dođe. Unapred bih mogla da pomenem, načelno, samo dvoje. Ljubiteljstvo neprilika i stvaranje trzavica, u ime anarhoidnih teza (ma kolika da je ni’hova »građanska hrabrost«), mogu da diskvalifikiiju svakoga i za nastavni i za bilo koji drugi kolektivan rad. »Naučna«, ili »stručna«, ili »književna vrednost« ne dokazuje se golom pohvalom, pretečom vikom ioš ma.nje. 1 treče: teško da bi se ovaj mrtvi čvor, hotimice ili nehotično pravljen, mogao rešiti, vrlo demokratskom merom, referendumom. Referendum je glasanje,. a u ovakvoj situaciji on bi mogao postati mehaničko na parove razbrojavanje. IVANA BOGDANOVIC

KRITIKA »STUDENTA« O »STUDENTU« NA EKONOMSKOM FAKULTETU

Upetak, 15. marta, održan je na Ekonomskom fakultetu razgovor između nekoliko profesora tog fakulteta i članova геdakcijc »Studenta«. Razgovoru je prisustvovnla i grupa studenata ekonomije. Kao što se moglo i očekivati, u razgovoru je najviše dotican stav »Studenta« prema događajima u Socio loškom institutu. Profesori Ekonomskog fakulteta su, kako su izjavili, pogođeni takvim pisanjem o svom kolegi V. Raškoviću; smatraju takođe da je time povređen i fakultet u celini. Stavljeno je više oštrih primedaba zbog »Studentovog« senzacionalističkog pristupa i preuranjenog opredeljivanja ili čak zbog podlosti redakcije (ovo poslednje je izrekao prof. Radivoje Davidović). Najviše nepravednosti sadržala je tvrdnja da su se članovi redakcije posle posle objavljivanja prvog napisa razbežali i da zbog tog ni odgovor nije mogao da stigne na vreme. Ovo je pomalo misteriozno, jer »Stiident« je redovno izlazio i nije bio pripreman i štampan izvan Beograda. Na sve oštre i žučne kritike zbog pisanja o V. Raskoviću, koje smo te večeri čuli od nekih profesora Ekonomskog fakulleta, možemo staviti jednu primedbu. Naime, profesori koji su kritikovali list ne znaju da li su optužbe protiv V. Raškovića taone i koliko su tačne, Oni su obično govorili: »Ne ulazeći sada u to da li je bilo nepravilnosti i sličnog u Sociološkom institutu...«. A upravo bez toga je svako kritlkovanje »Studenta« rizično. Da bi se o »Studentovom« stavu moglo razgovarati, da bi se mogla doneti pravilna ocena toga stava, potrebno je imati uvida u celu situaciju. Dok se ne oceni spor u samom Institutu, ne može se znati da 11 je »Student« pogrešio ili nije. Na ovom sastanku su i dva strana studenta negodovala zbog stava redakckije prema stranim studentima. Tvrdili su da redakcija ima previše kritičan odnos prema njima, da samo piše o lome kako se oni provode i sl., pa su za primer uzeli napis »Umesto da spavaju kod kuće maloletnice u studentskim sobama«. Kolega iz Afrike, koji je o ovome govorio, rekao je da podaci u tom tekstu nisu tačni prema njegovom tvrđenju, devojčica koju se pominje u napisu nije maloletnica nego učenica trećeg razreda gimnazije i da u domu nije boravila deset dana '(on nije rekao koliko dana je ostala). Clanovi redakcije su odgovorili da je navedeni tekst pisan na osnovu nalaza jedne komisije Odbora Saveza studenata u Studentskom gradu, što se i iz samog teksla može videti. Redakcija je dalje objasnila da postoje dve kategorije »stranih studmata«, i da u drugu kategoriju spadaju oni ko.ii u našu zemlju dolaze sa raznim namerama i kojima studiranje nije glavni cilj. Na sastanku je rečeno i to da redakcija nema jasne idejne kriterijume zbog čega se i događa da objavljuje tekstove u kojima se ispoIjavaju defektna gledišta na našu stvarnost. Kao ilustracija za tu tvrdnju naveden је teksl »O sukobu generacija u Jugoslaviji« (»Student; od 27, februara ove godine). Profesora Davidovića, koji je ovo tvrdio, pozvali smo (a to i sada činimo) da pismeno iznese svoje mišlienje. To је, potrebno i zbog toga što je redakcija naznačila da je sukob generacija tema za razgovor. šteta je što u ovom inaće dugom razgoyoru (oko tri i po časa) nismo čuli i mišljerjfT studenata ekonomije.

O POZORIŠNIM GRUPAMA NA UNIVERZITETU

Poslednjih nekoliko godina evidentno je odsustvo pozorišnih grupa u okviru Univerziteta. lako nominalno, postoji samo univerzitetska pozorišna scena UES Maska«, iz sredstava Univerziteta finansiraju se Akademsko pozorište »Branko Krsmanović« 1 pozorišna grupa KUD-a »španac«. Mladi po'orišni poslenici okupljeni su, takođe, i u »Teajru levo«, amaterskom pozorištu pri KUD-u 'lvo-Lola Ribar«, kao i u »Dadovu«. Sve ove Зшре deluju na amaterskoj osnovi. Sudeći po br °ju pozorišnih grupa, kod mladih postoji interesovanje za pozorište. Međutim, vrlo su retke predstave koje bi mogle pokazati kvaliiet postojećih grupa. Od svih pozorišnih grupa na Univerzitetu. na Jdužu tradxiju ima Akademsko pozorište. U °'°m pozorištu , ponikli su mnogi, danas vcć a j‘nnisani umetnici. Ljudi okupljeni u njemu, ! azu velike napore da, u okvirima amaterskog _c.lovan.ja, postignu što bolje rezultate i da, na ‘ а l način, održe bogatu tradiciju Akademskog |,° zo nšta. Međutim, u tome imaju manje uspena пе B° što bi s moglo očekivati; ako izuzraepredstavu pripremljenu u čast proslave svog postojanja, ostale predstave 'пн- ems k°g P oz °rišta, prikazane poslednjih =оаша, nalaze se ispod nivoa koji bi s pramogao da se oćekuje od ovog uglednog Poslednja predstava, »Strip-tiz kod . i ra "’ sve doči upravo o srozavanju ovog e<aa na nedozvoljeno nizak nivo. LES »Maska« već nekoliko godina postoji Ча кОГО P ot P un °i anonimnosti. Poslednja predtian' 3 ° Ve gru P e °d r žana je pre ravno godinu Р°К а2а l? entuzijazam nije dovoljan п , 1e u pitanju ozbiljno, stvaralački odgovoroavlienje umetnošću. »Teatar levo« je tako- ofvario, svojevremeno, vredne rezultate; , o me J u os talih, pomenuć« predstavu šizgalo>ko komac l a . »Ljubav« koji je u ovom amater, m Pozorištu doživeo jugoslovensku premiUf l eel po poslednjim predstavama, mlaPozorišni umetnici izgubili su orijentaciju

i kriterijume za prave vrednosti avangardne dramske literature. »Dadov« je, pre pet-šest godina, bio simbol pozorišnog amaterizma u Beogradu. Značajni uspesi ovog pozorišta, ne samo u našoj zemlji, nego i van nje, potvrđivali su visok umetnički nivo ove grupe. Međutim, pauza koja traje cele ove sezone ukazuje da ni u ovoj grupi stanje, po svoj prilici, nije zadovoljavajuće. Najzad, izgleda da su mogućnosti amaterske družine pri KUD-u »Španac« daleko najskromnije. Letimičan pregled delatnosti pozorišnih grupa, na Univerzitetu i van njega, nije napravljen sa namerom da diskredituje delatnost bilo koje grupe, već da potvrdi činjenicu od koje treba poći u razmatranju stania pozorišta na Univerzitetu naime činjenicu da pozorište, zapravo, ne postoji. Uzroci ovakvog stanja su, kao i obično, objektivni i subjektivni: u prve bi se između ostalog mogli svrstati i nepovoljni materijalni uslovi koji onemogućavaju istinski rad. Subjektivni razlozi se mogu svesti na fntanje motiva mladih Ijudi u vezi sa opređejenjem za rad u pozorištu i tu odmah treba dodati da su ti motivi, veoma često, bez ikakve veze sa ozbiljnira umetničkim radom. Razumljivo je da skup Ijudi koji dođu u jednu pozorišnu grupu sa ambicijama koje, ni približno, ne odgovaraju njihovoj spremnosti da ih, radom, potvrde nije u stanju da uspešno vodi i održi jednu takvu grupu. Pod pretpostavkom đa je dobar deo objektivnih razloga moguće eliminisati i da bi time, automatski, otpali i neki razlozi subjektivne prirode, došli bismo ponovo u situaciju da raamo nekoliko pozorišnih grupa. Te grupe bi i dalje, nastajale, opstajavale izvesno vreme, a zatim propadale, ne ostavljaiući za soborn trajmji pečat u pozorišnom životu Univerziteta. Takva perspektiva, naravno, ne zadovoljava, i zato je jasno da nešto na ovom planu treba učiniti.

PREDLOG DA SE OSNUJE TEDNO UMVERZITETSKO POZORISTE

Mislim da će se svi složiti s tvrdn.iom da na Univerzitetu treba da postoji jedno reprezentativno pozorište, po ugledu na pozorišta koja postoje u Zagrebu i Ljubljani. Cilj toga pozorišta bio bi da, na određenom umetničkom nivou, afirmiše sposobnosti mladih stvaralaca. Takvo pozorište bi, pod ovim uslovom, übrzo afirmisalo sopstvenu svrhu, postavši stecište svih onih mladih Ijudi koji deo svojih kulturnih navika i potreba zadovoljavaju u pozorištu. Dakle, studentsko pozorište za studentsku publiku. Prema sadašnjem stanju, s obzirom na zahteve koji bi se postavljali u odnosu na kvalitet i umetnički nivo pozorišta, većina njegorib članova bi, razumljivo, trebalo da bude iz redova studenata Akademije za pozorište, film, radio i televiziju. Međutim, ovo ne bi trebalo da znači da bi to pozorište bilo zatvoreno za ostale mlade umetnike. Ovim bi bila dovedena u pitanje i amaterska osnova budućeg pozorišta. Međutim, pošto amaterizam u pozorišnom radu, u današnj ; m uslovima, ispoljava neotklonjive slabosti (neodeovornost prema radu, najpre) moglo bi se, komotno, odustati od ovakvog vida udruživanja. Ali, kako obezbediti matcrijalna sredslva? S obzirom na ciljeve i profil budućeg pozo rišta, realno bi bilo očekivati da za njegovo osmvanje budu zainteresovani i odgovomi organi na Univerzitetu, kao i institucije van njega (kultumo-prosvetna zaiednica Beograda, Grad ski fond za kulturu i dr.) Gradski fond za kultum teži da finansiranje profesionalnih pozorišta u Beogradu spro vede na osnovu postignutih rezultata. Prvi prob lem bi se ovde pojavio u tome što bi u vidu zahteva novo pozorište moralo da podnese zahtev za određenim sredstvima još pre nego što је postiglo bilo kakve rezultate. Izlaz iz ove situacije bi mogao da se pronađe u jednon. kompromisnom rešenju koje bi, kasn’je, izgubilo svaki vid kompromisa: trebalo bi, naime

novostvorenom pozorištu odobriti sredstva u опош iznosu koji bi omogućio ostvarenje prve premijere. Na osnovu procene vrednosti te predstave i procene objektivnih mogućnostj novog ansambla, pristupilo bi se daljem finansiranju novog pozorišta, po sličnim principima koji su usvojeni u odnosu na finansiranje prolesionalnih pozorišta: na svaki zarađeni dinar, dodeljivao bi se određen iznos iz društvenih sredstava, izuzetno vredna umetnička ostvarenja bila bi posebno nagrađivana, itd. Upravo zbog potrebe za stalnom povezanošću sa studentskom publikom bilo bi neophodno uvesti ograničenja u odnosu na trajanje radnog odnosa u pozorištu: ovaj radni odnos bi, naime, prestajao sa gubJjenjem statusa studenata. Na ovaj način, pozorište bi bilo otvoreno za sve mlade umetnike i stoga ne bi trebalo strahovati od toga da će se ono otuđiti od svoje publike. Pada u oći da se čitav predlog zasniva na prećutno usvojenoi pretpostavci da na Univerzitetu postoje mladi pozorišni umetnici koji bi bili u stanju da realizuju ovakvu zam ; sao. lako sam duboko uveren da se te strane nc postoje prepreke u ostvarenju ove ideje, bilo bi, i pored toga. zanimljivo i korisno čuti jos neka mišljenja. Već ; m materijalnim ulaganjima i sasvim di-ugačijim tretmanom које bi ovo pozorišLe zahtevalo od organa na Univerzitetu, bili bi. verovatno, izazvani otpori u nekim sredinama. Pretpostavljam da otpori ovoj ideji mogu d:.i se jave od strane onih kulturno-umetničkih društava koja odižavaju svoje pozorišne grupe, samo da ne bi izgubila status KUD-a. (po svemu sudeći, talvav je slučaj sa grupom u »Špancu«). Takve otpore bi obesnažila nraksa budućeg pozorista; ukoliko bi ono svojim ri’pertoarom i dokazanim kvalitetom tog repeifoara ispunilo prazninu u pozorišnom životu na Univerzitetu, dosadašnjom aktivnošću ovih pozorišnih gruoa. Preko takvih otnora bi se moglo mirno preći.

BRAMSLAV MILOŠEVIC

I

STUDENT

3.