Student

ranijih godina umetnik nije ulazio u ekonomski rizik; bio je stimulisan , plaćen da ćuti

GOST REDAKCIJE: ŽIVOJIN PAVLOVIC

■ Druže Pavloviću, vi ste nekada sarađivali u »Studentu«. da li ste tada mogli da bez ika« kve smetnje objavljujete svoje tekstove o H* teraturi, filmu i aktuelnim društvenim pitanjima? TadaŠnji »Student« (1955—60) bio je liberalniji od ostalih listova. Međutim, ni u njemu se neki tekstovi nisu mogli objaviti. Sećam se jednog svog teksta, koji se zvao »Masa«. Bio je vezan za film (radilo se o paraleli između filma »Tri priče o Lenjinu« Dzige Vertova i filma »Trijumf volje« Leni fon Rifenštal). U tom tekstu, praveći paralelu između emotivnog i racionalnog tretiranja mase, misleći u prvom slučaju na Dzigu Vertova, u drugom na Leni fon Rifenštal, dotakao sam neka naša aktuelna društvena pitanja. Naime, radilo se o studentskim demonstracijama na Novom Beogradu iz 1953. godine. Hteo sam da kažem kako jedna činjenica, kao što su bile te demonstracije, može da bude tretirana na dva načina, iz dva različita ugla, zavisno od političkih i etičkih übeđenja ovoga koji tretira tu činjenicu. Skrivena mi je želja bila da taj događaj (studentske demonstracije) na taj način uđe u javnost, jer se 0 njemu nije ništa znalo. Te demonstracije su bile surove i spontane, osnova im je bila čisto ekonomske prirode (pitanje hrane, boravka u domu, stipendije, itd.). To je bilo vreme dosta jake etatističke vlasti i policijskog totalizma, i demonstracije su krvavo ugušene, kao politički čin, raada one političkog ništa nisu imale, nasuprot kasnijim demonstracijama u Zagrebu..- Eto, jedan takav tekst nije mogao da ugleda sveta čak ni u »Studentu«. ■ Jedna grupa umetnika, među njima i Vi, tek je u poslednje vreme dobila zvanična priznanja za svoj stvaralački rad. Zašto se o njima i Vama tako dugo prećutkivalo? Zar je toliko godlna moralo da prođe da bi se neke vaše umetničke koncepcije pokaza le kao tačne? Mi smo jedna mala kulturna sredina, u kojoj je sve u zavisnosti od vetrova koji duvaju u političkim hodnicima našeg društva. Mnogi Ijudi iz moje generacije a tiče se onih koji su bili okrenuti stanjima života, kontradikcijama života, ili kontradikcijama između života 1 iluzija uprkos intenzivnog umetničkog rada, ostajali su svesno prećutkivani. Meni lično to nije smetalo (kao ni sadašnja situacija kada me izvesni oficijelni krugovi prihvataju). Važno je reći ono što čovek oseća kao potrebu da kaže, a da li će to biti krunisano nekim nagradama ili priznanjima to je sekundarnog značaja. Jer, ako čovek nešto napiše ili snimi, važno je da to živi od nepoznatog gledaoca ili čitaoca, a ne od onog koji sudi, čiji sudovi mogu često da budu relativni, u zavisnosti od njegovog intelekta, od moći njegovog duha, itd. No, tačno je da oni Ijudi koji su hteli da prikažu paradokse života, paradokse situacije ideja (život ih stavlja u smešne situacije) društvene, političke i etičke prirode kažem, putevi takvih Ijudi do afirmacije su bili teži. Takvu sudbinu je imao Živko Cingo u Makedoniji, neki slovenački pisci (Marijanu Ražanjcu je suđeno)... ■ Nije li isti slučaj sa Miodragom Bulatovićem? Po mom mišljenju, Bulatović ,je priznati pisac i kod nas i u svetu. Prema njemu nije bilo

političke diskriminacije: ono što je napisao, on je i objavio... ■ Ipak. kako da ga mimoiđu nekoliko zvamč* nih nagrada (u prvom redu Ninova) u vreme kada su neke trećerazredne knjige dobijale te nagrade? Tačno je đa su ga mimoišle nagrade, priznanja. U pitanju je zavist; jer, Bulatović je jedini koji je, pored Andriča, skrenuo pažnju na našu savremenu literaturu izvan granica naše zemlje. Ne znači da je njegova vrednost na ni* vou Andrića, ali je njegov put afirmacije bio mnogo dinamičniji negoli drugih Ijudi iz njegove generacije. Na filmu se ponavlja nešto slično: Makavejevljevi filmovi po mom mišljenju nešto najznačajnije u našoj kinematografiji nisu dobili neka oficijelna priznanja, a neverovatno su poznati van naših granica, i to među Ijudima koji se ozbiljnije bave fil* mom. To je paradoks. Takav paradoks u Hteraturi kod nas predstavlja i Miodrag Bulatović. On je plod uskog gledanja na stvari, plod našeg tužnog mentaliteta... ■ Sarađivali ste u reviji »Danas«, koja je, na žalost, kratko vreme izlazila. Zašto je revija prestala da izlazi i koje ideje je zastupala grupa intelektualaca, okupljena oko nje? Revija »Danas« je minirana i übijena na naš poznati način: nezvanično. List je živeo od dotacija i kada se izvesnim i društvenim krugovima učinio isuviše jeretičkim, dotacije su ukinute; list je prestao da izlazi, jer drugih mogućnosti, u one dane, nije bilo da da bi mogao da traje... Tada se, u suštini, vodila bitka za slobodn« umetničko kazivanje; ta bitka je bila vrlo efektivna, temperamentna: polarizacije su bile jake, otpori snažni, slobode relativno male. Praksa je dokazala, naravno kasnije, tačnost većine pitanja koja su tada smatrana za jeretička. U pi-vom redu film, a sada se i u literaturi iste stvari dešavaju. ■ U Vašoj knjizi pripovedaka »Dve večeri u jesen«, koja je dobila nagradu »Isidora Sekulić«, dato je jedno novo viđenje rata. Znači li to da mi još željno očekujemo knjigu koja bi krajnje iskreno i istinito progovorila o ratu i revoluciji? U našoj literaturi rat je ostao dotaknut veoma polovično. Nedostaje jedno delo koje bi pokzalo sve konflikte i sukobe unutar narodnooslobodilačkog pokreta. Lalićeva proza je najzrelija interpretacija rata i revolucije, ali uglavnom čoveka koji je opredeljen i umom i srcem za tu revoluciju. Međutim, oni nagoveštaji koje je dao Copić u »Gluvom barutu« (surovost revolucije, besmislenost ogromnih žrtava) ostali su samo u usmenim anegdotama tih Ijudi koji su pravili revoluciju. Mi nemamo delo od formata kao što ga imaju Rusi. Pilnjak, Babelj, Ivanov, Pasternak su bez ikakvog straha; kompromisa govorili o revoluciji... Cim je njihova umetnost postala dirigovana, nastalo je gluvilo sve do šolohova, Solženjcina, Pasternaka. U Sovjetskom Savezu, ipak, postoji jedan kontinuitet jedne velike literature. koja nema puni zamah; ali, ko zna šta u toj ogromnoj zemlji genijalnih naroda postoji napisano, a neobjavljeno. Kod nas je revolucija iraala jednu svoju stvarnost, a odmah posle rata dobila je svoju projekciju kroz prizmu dirigovanog idealizma.

Та projekcija, која је počela idealistički i romantično da tretira jedan nimalo romantični period, dugo je zatvarala mogučnosti za neko drugo sagledavanje tih događaja. Zato mi i neraamo izuzimajući nekoliko pripovedaka Antonija Isakovića, nekih slovenačkih pripovedača i Lalićeve romane jednu literaturu kakvu imaju, videli smo, Rusi. Očekuje sedanam pisci pokažu revoluciju potpuno nagu, onakvu kakva je stvamo bila, sa svim onim užasima, trzavicama koje su se događale imutar pokreta... ■ Neče li takva knjiga, ukoliko se pojavi, posle toliko godina, nešto izgubiti...? S jedne strane, literatura često dokazuje tvrdnju izvesnih teoretičću*a da se mora reagovati dok su događaji još vrući; s druge strane, vremenska đistanca često može da bude veoma važna, stimulativna... ■ Vi ste se, na posredan način, bilo na filmu, bilo u literaturi, dotakli događaja iz 1948. godine. Hočete li se još tematski vezivati za četrdesetosmu i šta je to u njoj što vas privlači? Toj godini ću se sigurno »vračati«: ona je fascinantna za moju generaciju, generaciju SKOJ-a. Cetrdesetosma nije važna na planu sudbine naroda, na planu sudbine mase. Ona je religiozno pitanje, pitanje jeretizma ili verovanja. Opsesivnost toga vremena nije u tome što su dva druga, koji su rame uz rame ostvarili revoluciju, najednom postajali neprijatelji među sobom; mnogo važnije je bilo pitanje; đa li ostati veran ili postati jeretik? Ti događaji su imali strašne posledice; oni su potvrdivanje jedne ideje i srozavanje druge; naš društveni put čudno izgleda i ima čudnih spojeva sa nizom društvenih konstalacija u zapadnoj Evropi; mnoge ideje ostale su da vise u vazduhu kao ofucane zastave, kojima se dandanas maše, ali one su deplasirane. Jer, ono što je postalo neposredni sačinilac života na planu misli i ideja sasvim je drugačije ođ onoga u ime čega se ulazilo u revoluciju i u rat, Posledice, stvorene događajima iz 1948., na neki način imaju veze i sa događajima u Mađarskoj, Cehoslovačkoj, Poljskoj i sa svim onim muklim i pod zemnim što se događa u Sovjetskom Savezu. Kažem, četrdesetosmu ne treba posmatrati usko i regionalno : klica, koja je tada planula, raširila se u jedan strahovit plamen i sa takvim polarizacijama koje izgledaju čudovišne (na jednoj strani merkantilni socijalizam kraljevine Danske i švedske, na drugoj Kina!) ■ Od čega zavisi sloboda stvaralaštva u jednom društvu? Najviše od ekonomike: sloboda u umetnosli če zavisiti od toga kakva će biti sloboda na ekonomskom planu. Svaka sloboda na ekonomskom planu omogučuje materijalni rizik umetniku, a samim tim i njegovu slobodu. Ranijih godina umetnik nije ulazio u ekonomski rizik, bio je stimulisan, plaćen da ćuti. Sada, ako on želi da govori i da stvara ta želja je njegov problem, kao i na koji način če da radi i ko če mu to sve platiti (u neku ruku, kao na Zapadu). Kada prestaje sloboda stvaralaštva? Kada se, u ime ovih ili onih društvenih i političkih interesa, sputaju slobodni ekonomski odnosi. Naravno, to automatski ne znači i prestanak stvaralaštva kao takvog. RAZGOVOR V’ODIO MILISAV SAVIC

seksualni život studenata

Posetili smo jednu sobu u ženskom i jednu u muškom (III) bloku u Studentskom gradu. želeli smo da nam studenti pričaju o svom seksualnom životu. Ma koliko smo uspeli da ostvarimo jedan neposredan odnos između ispitivanih i nas, većina se snebivala da otvoreno govori: neki su mnoge stvari izmišljali, muškarci su se hvalili( jedan student je tvrdio da mu se desi da u toku noći ima snošaje sa tri /епе), devojke su bile obazrive, stidljive... Ipak, uspeli smo da dobijemo nekoliko odgovora na pitanje: kakav je vaš seksualni život/ Imam 23 godine. Studiram književnost. Nevinost sam izgubila prošle godine ,pet meseoi sam se zabavljala sa Milanom. Spavali smo kako kad: zavisno od vremena, stana... Nekad nije bilo dana da nismo bili zajedno, nekad je prolazilo po petnaest dana a da se ne vidimo. Volela sam ga, Od kako smo se posvađali, nisam imala ni s kim seksualne odnose. Malo sam nesrećna: mislim da me je Milan ostavio zato što me je imao. Studiram mašinstvo. Imam 21 godinu. Volim jednu brucoškinju sa ekonomije. To je prava Ijubav. S njom ću se sigumo ženiti. Još nismo stupili u intimne odnose. Ja to ne zelim. Preneglašene seksualne nagone rešavam na ovaj način: imam prijatelja koji stanuje u gorsonjeri, u ulici 27 marta. On dovodi neke đevojke iz njegovog preduzeća. Nikakve obaveze, nikakva osećanja me ne vežu za te devojke. Sve se svodi na krevet. Ne, nemam devojku. Iraao sam jednu prošle godine; udala se. Kako rešavam svoje seksualne probleme? Pa... majka priroda se za sve pobrinula... kao mornari, kao zatvorenici... U krajnjem slučaju, šta vas se to tiče?! Nisam spavala dosad ni sa jednim dečkom. Majke mi! Možda mi ne verujete, mo-

žda ćete mi se smejati... ne, nisam iz Crne Gore. Ja sam sa severa, iz Sombora. Tmam 21 godinu, ali tako sam vaspitana, bojim se muškaraca... Normalna stvar da ih voiim, ali se bojim, razumete li? Udaću se što рге. ., O seksu? Čitala sam puno, gledala filmove, slušala od prijateljica, ali... sve je to za mene jedna velika tajna. Znate, na normalan seksualni život se treba navići, kao na cigarete, kao na piće... I kad se navikneš, onda je sve u redu... Ja sam čudan čovek. Neko voli fudbal, neko da uči, neko da pije, neko da radi... ja volim žene. U svaku sam zaljubljen. Svaka je od njih, u krevetu, za mene lepa Jelena. Eto, nećete mi verovati ја održavam intimne odnose sa tri devojke u isto vrerae: sa Mirom, Lelom i Vesnom... One ne znaju jedna za drugu. Ja lepo napravira raspored.., Mislite da preterujem, da je nenormalno? Grešite, takve sam ja fizičke konstrukcije, takva mi je krv. Brljavila sam za jednim dečkom. On me nije poštovao, grozno me je uvredio. Za uzvrat spavala sam sa njegovim najboljim prijateIjom. Posle sa mnogima. Ne živi se sto godina. Ja kad vidim moju tetku, staru ženu, kako jauče i govori: eh, gde mi je proŠla mladost, što nisam još jednom ralada, sve mi je žao! Zbog toga živi dok si mlada. Sviđa ti se dečko spavaj s njim! Ne treba ići protiv osećanja, protiv srca. Baš me briga za svet šta će da misli za mene. Zamislite, ja sam navraćala u Klub Filozofskog fakulteta: svi su mislili da sam kurva, tvrdili su da sam spavala sa mnogima koji navraćaju, u taj Klub.... Da bar jesam sa svima... Lažu... Takav je svet. Svako gleda da ti podmetne nogu. Moj mladić je u vojsci u Bileću. Spavala sam s njim i on me je, takoreći, naučio svim stvarima što se tiču seksa. Sada, pokušavam da ga ne prevarim, I još nisam, ali se bojim da lako mogu pasti u iskušenje... Pa da! Dokle ću đa budem kaluđerica?! 2ena je žena; kad je načneš, gotovo je s njom!

D. TANASKOVIĆ

PIŠEM PESME

šaljem vam jednu pesmu којц sam napisao u akrostihu: LJudi kažu da je lepo imati nekog. U prilici, i neprilici, uvek. Budimo zajedno! a kako? I kako kad si sa drugim. Nećemo kao što sam mislio. Koliko li načina ima da Ijudi budu zajedno? Ipak ćemo biti zajedno, u idealima, posledu... SRBOUUB BELIC, STUD. GRAĐ. FAKULTETA «4/11 NOVI BEOGRAD

mojih 45 hiljada

STUDENTI O SEBI NEPOSREDNO

Primam od kuće 40 hiljada starih dinara. Otac mi je sa sela. Jedva skrpari nekako tih 40 hiljada: ima dve krave, od njih prodaje cetiri litra mleka u varoši. Studiram engleski jezik. Stipendiju nernani. Nisarn ni pokušavao da je tražim. Ove godine nisam dobio kredit; sve zbog jednog zaostalog ispita. Slariji brat, potporučnik, šalje mi svakog meseca po pet.hiljada. Svakog meseca mi piše i jedno dugo pismo u kome se žali na skupoću, na mučan život, savetuje me da ne skitam. učim, obećava da neće prestati da mi šalje tih pet hiljada sve do mog diplomiranja, jer zna kako je težak studentski život. Sve u svemu, primanja su mi 45 hiijada. (Naravno, ne računam neke sitne sume koje dobijem od prodaje bonova; na preferansu; udata sestra mi kradom (njen muž me smatra propalim studentom) dotura po neku hiljadarku.) Od tog novca obavezno raoram da platim domsku stanarinu (5 hiljada); prevoz (3 do 4). Kada se taj izdatak oduzme, ostaje mi 35 hiIjada za hranu i ostale potrebe; bolje reči hiliadarka dnevno. Ta hiljadarka mi je za jelo, cigare, piće, pozorište, bioskop... Ako dnevno potrošim više od te sume, pri kraju meseca se zadužujem. Do sada nije bilo meseca da se nisam zadužio. Јег, evo šta mogu da kupim za jednu hiljadu dinara: platim ručak u menzi (280), večeru (260), doručak kako kad, od 150 do 300, kutiju »filtera 57« (pušim te cigarete, jsr ih je pušila devojka koju sam voleo). Ostaje mi nekih 300 dinara ra kartu u »20 oktobru«, z? pivo... Tako bi bilo kada bi se ta hiliadarka racionalno koristila. Međutim, sve je u životu nepredviđeno, a pogotovo u studentskom; nekada mi se desi da ne doručkujem.

nekad da jedem po 15 ćevapčića u »Kolarcu«, nekad popušim po dve paklice, platim prijateljici kartu za bioskop... pare idu... često potrošim i po dve hiljade na dan, prekoračim svoju potrošačku normu. Pokušavao sam i da štedim (dosadilo mi da se nonstop pri kraju meseca zadužujem, da mo'jakam l.jude). Pretplaćivao sam se u menzi na bonove, iz dva razloga: prvo jeftiniji su od prolaznih, drugo, time sam se obezbeđivao koliko-toliko za hranu. Od toga: više sam imao štete neko koristi bonovi su mi često propadali. a i ja sam morao, po neki put, da prekidam važne poslove da bih na primer, sa Karaburmc stigao na vreme na većeru u Studentski grad. Pokušavao sam da i na druge načine štedim: da manje jedem, da se hranim sardinama, paštetama, salamom... nije vredelo: čim bih u »Kolarcu« video za susednim stolom kako se nmiene ćevapčići u tanjim, čim bih osetio njihov rairis, znao sam: puče mi hiljađarka. S pušenjem je još bilo gore: ruke su mi drhtale kao u siročeta usne sam izgrizao, noktc, noou nisam spavao. Pio nikad nisam mnogo. Ne podnosim vinjak i ostala žestoka pića: posle dve čašice oderem se povraćajući. No, u °ve vrele đane volim da popijem flašu zrenjaninskog piva, čak i dvc, Najgori su mi dani od 20. pa do kraja meseca. Nema se para. Onda pozajmljujem od drugih. Teško je Iskamčiti neki dinar čak i od največih prijatelja. Svako zna da ja neredovno vraćam. Ja ih übeđujem, govorim da ш; sutra stiže uputnica od kuće, da je već trebala da stigne, ravno trideset hiljada, plus pe deset za odelo. »Kako ti пе bih dao, Džafe! Ah. imam samo tri banke za prevoz«, većina ,° S° vari - Najfiniji izgovor da te odbiju! Ipak, u ovom ružnom i zlom svetu. nađe se po neki đobar momak. pozajmi nešto. Nekome vratim, a nekome, kao jednom Panti iz Kra£ Са ’ коше * d andanas dugujem pet hiIjada ostanem duzan. Kad sretnem ove druge na ui,ci, pravim se lud okrećem glavm požurujem когак, buljim u izloge, a kad je susret neizbežan, učinim se kao da sam sve to zabo ravio. Vecina su lepo vaspitani Ijudi, fini, ne pominju dug, stide se da me podsete, šta 1i?... Dešava se da direktno od Ijudi tražim sto, dvesta dinara. Kao da sam prosjak! (žicarim«), I uvek se ušpara za burek u »Zagrebu«, za škembiće u »Stambol-kapiji«, za pasulj bcz mesa u »Kasini«, N. N. STUDENTSKI GRAD И

10.

STUDENT