Student

pomama osrednjosti

Kada se čovek osrednjih sposobnosti poniami, na njcgovom inače glatkom mozgu pojave se naprsline iz kojih počne da izbija рага, a zatim pokulja trunjc različitog porekla i sastava. Übrzo se, međutim, uspostavi neka vrsta ravnotcže između mozga i okolnog prostora, mozak se stisnc i zatvori, očekujući novi »matcriial« iz kičmenc moždine. Da је Srbi Ignjatoviću stalo do istine i do п 'hdi jšanja kvaliteta »Vidika«, on bi svakako pokušao da se o svemu koliko-toliko obavesti, a nc bi morao da konstruišc »činjenice« i da puca u prazno. Po mišljenju Srbe Ignjatovića, Ivan Rastegorac, Miša Stanisavljević i Petar Cvetković cinc cilavu iednu generaciju. Ali nastranu to što Srba 1. razumc pojam književnc generacije lošijc od nekog osnovca, člnienica je da je u »Vidicima« objavljen tekst o poeziji M. StanLsavljeviča i P. Cvetkovića. Гај tckst napisao ie njihov prijatelj Milan Milišić, predstavljajući ovc autore kao značajne zastupnike određenc, ima/ističke, orijentacije. Takav, afirmativan prikaz, obiavljen ic uprkos tome što su pomenuti pesnici odlučno odbijali saradnju u »Vidicima«. U našoj sredini još vlada uverenje da pisci kojima nijc štampana knjiga nisu nikakvi pisci ili, bar, da ne zaslužuju ozbiljno razmatranje. Rešena da đoprinese prevazilaženju fonnalnih i kvantitativnih merila u našoj kulluri, Redakcija »Vidika« je obezbeđivala po čitavu stranu svakom mladom pesniku koji je imao dovoljan broj dobrih pesama, objavljujuči, и/ 10, kad god ie to bilo moguče, i propratni krilički prikaz. Na sličan naćin Redakcija ic podržavala i mlade pripovedače: vec posle nekoliko objavljenih priča, o nekim autorima pojavili su se u »Vidicima« i propralni kritički tekstovi. Ovakva, u osnovi pozitivna, orijentacija »Vidika« krila jc u sebi opasnost od privatiziranja. Stari. »profesionalni« knji/evni kritičari nisu, naime, bili zainteresovani cia pišu o mladim neafirmisanim autorima pa se Redakcija u nekim slučajevima našla precl dilcmom: ih objavljivati nekog mlaclbg antora hez kritičke podrške ili ga podržat: k'ksfovima pisanim »po privatnoj liniji«. Suzhijniući pokušaje drastičnc zloupotrebe ovakvc orijentacije lista, Redakcija је navukla na sebe mr/nju nekolicine mladih pisaca koji, bez elcmentarne samosvesti, pokušavaju da »Vidike« prc'tvore u trubu ili rog svoje umišIjene vel'Čtnr Srba !. nila: »Koca su »Vidici« zaista podržali ili negirali, koju su akciju koja bi odjeknula u našoj kulturnoj javnosti poveli?«

Jasno je da Srba I. zastupa priprostu crno-belu organizaoiju u kulturi, da mu jc stalo do senzacionaUstičkog iživljavanja, do buke i lumparanja. Inače ne bi prevideo tekstove Đ. Vukovića o B. Šujici, M, Danojliću, B, šćepanoviću i D. Matiću, ne bi prevideo tekst Ljubiše Jeremića o Oskaru Daviču ili tekst Milana Pražića o Meši Selimoviću (da pomenem samo neke), u kojima se kritički uspostavlja i razmatra struktura, smisao i značaj dela dotičnih autora. Srba I. sigurno ne može da shvati, pored ostalog, ni to da je njcgov sud o Petru Gudelju (»P. Gudelj je pesnik prošlosti, sadašnjosti i budućnosti«) šuplja fraza koju Gudelj, kao dobar pesnik, ne zaslužuje. Jer takvo šuplje hvalopojanjc nije i ne može biti kritika koju svaki pravi pisac zahtcva. Ali kako to, upitaće ncko, da su tekstovi Srbe I. koji su površni i marginalni, objavljivani u »Vidicima«? Poznato je, međutim, da ni jcdan list ili časopis ne može da donosi samo izvrsne tekstove, jer takvih tekstova nikad ncma dovoljno, već mora da propušta i onc koji su jedva toliko dobri da mogu biti objavljeni. Tako je omogućcno Srbi I. da »skuplja poenc« pridržavajući sc isključivo kvantitalivnih merila: brojeći naslove i šlajfnc. Srba I. tvrdi da jc podrška koju su »Vidici« pružili Petm Gudelju, M. Milišiću, P. Cudiću i M. Madžunkovu, bila »prožeta dvoličnošću«, jer su »Vidici« objavljivali njihovc tekstovc i tckstove o njima a zatim su im (poslednjoj trojici) odbili knjige«... Nepotrebno mašući Pctrom Gudeljem kao barjačićem, Srba I. ovdc, što se tiče »poslcdnjc trojicc«, krivotvori hronologiju događanja. istina je, naimc, da su knjige M. Milišića i P. Cudića odbijenc pre godinu i po dana jer tada u njima nijc pronađen dovoljan broj dobrih pcsama, a kasnijc su objavljivali novc pesinc i o njima sit objavljeni prikazi. O prozi Mitka Madžunkova takođc je mnogo kasnije objavljen kritički tekst. Srba I. optužujc »Vidjkc« da su se privaka treba da budu apsolutno samostalni, a nije svestan da sc u takvoj, parcelisanoj, redakciji ne bi moglo uspostaviti jcdinstvo, i glavni urednik bio bi sasvim ncpotreban ili bi njcgova funkcija bila svcdcna na čistu forrnalnost. Osim toga, dobar urednik nekc njbrikc ne može biti detinjasto sujetan, jer zna da mu uvek možc koristili saradnja sa ostalim članovima Redakcijc. Srba I. optužuje »Vidike« da su se privatizirali i zatvorili, a sam je poznat kao »kritičar« koji piše slavopojačke tekstovc o svojim prijateljima. S druge stranc, Srba I. se buni što se u »Vidicima« objavliuju prcvodi, a nc shvata da se dobrim prevoclima suzbija privatistička tendencija. uključivanjem lista, a samim tim i njegovih čitalaca, u savremene tokove svctskc kulture. Pored toga. tvrdim da »Vidic’« nisu odbili ni jedan jcdini iolc vrcdan tekst nekog mladog autora. Tako se Srba I. u svojoj paskvili osramotio, i tako je prcneo dco srainote na nekc neupućenc mladiće (čak i na jedan spisatcljski bračni par). Jednn od najagilnijih potnisnika ove paskvile prikupljao je potpise na slcdeći način: priđc nekomc u klubu ili u kafani, pruži mu tekst paskvile i kaže: »Potpiši, imaćcš i ti koristi od toga«, a ako bi ovaj odbio da potpiše, paskvilonoša je prctio: »Ako nc potpišeš, nećeš u »Vidicima« i »Progovoru«, kojc. ćemo mi pi'cužeti, ni slovca moći da objaviš«...

NIKOLA VISNJIC

list bez fizionomije

Dmžc uredniče, Dozvolitc mi da Vam pismenim putem iznesem sopstveno mišljenje povodom raspre koja sc ovih dana uveliko vodi povodom »Vidika« i onome što se u vezi s tim časopisom događa. Pošto sam i sam jedan od potpisnika inicijative za promenu stanja u koje se nalaze »Vidici« smatram se obaveznim da takav svoj postupak u potpunosti i objasnim. Tim pre što je zaključak o čitavom stanju stvari obesnažen raanje važnim činjenicama kao i samim pristuporn i načinom postavljanja raspre na videlo dana. Na žalost, moguče mi je tek sada uvideti da su pobude i načini pristupa u diskusiji pro et contra »Vidici« ponekad isuviše protivni, da ne kažem lični. No, i pored činjenice da formulacija same peticije umnogome ramlje, ne može se prenebreči tvrdnja da se najzad ipak nešto dešava: ipak se mrtvo more tzv. »književno-umetničke aktivnosti Beogradskog univerziteta« zatalasalo makar i priobalno. Sve ostalo ni je toliko u ovome momentu bitno, vreme če, kao i uvek, razotkriti ono što jc uistinu negativno. Međutim, da ne bismo i ovoga puta previše govorili o magarčevoi senci a premalo o oravoi suštini stvari, revenons a nos rnoutons. činjenica je, naime, da »Vidici« pored materijalnih i distributivnih teškoča imaju i teškočc daleko večeg značenja i opsega: 1 Casopis svojim sadašnjim kvalitetom iz broja u broj gubi ranije čitaoce. 0 nekakvom sticanju novih čitalaca nema ni pomena. Time je moč upjivisanja na kulturno mncnje Bcograda noprimila cotovo farsične razmere. 2. Casopis odavno nema pravu i određeno formulisanu fizionomiju. Kvantitativno, gleda-

no po vrsti tekstova, preovlađuju prevodi, zatim sledi poczija, ostali tekstovi (kvantitativno i kvaiitativno) dobijaju svojc mesto u zavisnosti od atmosferskog pritiska u redakciji, ili pak zaviseči od priliska na drugim mestima. Daljc* tekstovi su neplanski, neadekvatno i bez određenih koncepcija odabrani ili obrađivani svc jc prepušteno trenutku i neujednačenom sistemu vrednovanja i subjektivnom opredeIjenju urednika ili onoga ko jc određeni tekst u redakciju doneo. Pri tom, sasvim je uočljiv podređen položaj pojedinih vrsta stvaralaštva u odnosu na prevodilaštvo i donekle poeziju, iako još uvek nije naznačcno da su »Vidici« časopis za prevodllaštvo i povremenu knjižcvno-umetničku delatnost. Timc kao da jc namerno zaboravljeno na to da »Vidici« ipak treba da budu časopis s ravnopravnim uvidom u sve vidove književno-umetničke aktivnosti, Da jc to tačno potvrđujc i činjenica da su potpuno zanemarenc nekc granc umetnosti (muzika i likovna umefnost, kao i zbivanja na tim područjima). Pri tom, redakcija je ta koja mora da okupi stvame poznavaoce tih oblasti, a ne da čeka da se oni sami jave ili ne jave. 3. Podela na rubrikc i stalan uvid u odreiđenu vrstu spisateljstva potpuno su zanemareni bilo aljkavošču i oslanjanjem na uvek isti, zatvoren knig Ijudi, bilo začuđujuče slabim prilozima. Jednoobraznost, neredovnost, oficijelan i kvazi-intelektualan pristup to su osnovne odlike pojedinih priloga naročito u oblasti književne i filmske kritike (nekima se može zameriti i nedovoljna ozbiljnost i stručnost). Sve u svemu, opšta jalovost prosečnih ostvarenja samo da se ispuni određen broj stranica. Time urednikovc sposobnosti oko uređivanja lista svakako da nisu za pohvalu ma koliko on lično bio »kompletan intelcktualac«. Jer, nije nikakvo opravdanje ako se zatvorcnim očima negira postojanje nečega za čim se i ne traga. Ako je stanje takvo i mesecima se ne menja, ako se usput pojave nesuglasicc i sektašenja, ako je onim koji su za sve ovo odgovorni (a neko mora biti odgovoran iako po nekima odgovornih ncma) pored ovakvih činjcnica još uvek potrebno posebnih povoda i dokazivanja »argumentima« (?!) šta unotrebiti drugo do arcumentim baculinum, maкаг i po cenu optužbe da je nastalo rudimentovano stanje svesli inferioraca s čaršijskim mentalitetom?! Jcr, sasvim јс evidentno da se, bar u ovoj našoi studentskoj stvarnosti. ništa ne pokreče i rešava dok se nc upotrebe nekakva neprilična sredstva i dok svi ne zagalame zbog stravičnog prizora okrvavljenc sekire- zaboravivši pri tom i ko je žrtva i zašto је pala. Otuda se i dešava da је najvažniii i jedini slvarno bitan deo peticije (zaključak) u potpunosti zaobiđen u svim razgovorima koii se ovih dana vode.

DUSA\ STOJAVOVIĆ

koji su stvarni problemi kulturnog razvoji u srbiji

i Pr*e nekoliko godina, jedan naš - istafnuti pisac zamoljen u Savetu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, čiji je član bio dugo godina, da predvodi delegaciju koja če »gradskim ocima« Beograda objasniti kakav јс upravnik potreban ovoj uglednoj pozorišnoj kući odgovorio je ovako: » Ja sam več dovoljno star da bih se i dalje izlagao riziku da iznosim svoja mišljenja koja sc ncće ozbiljno ni uzeti u pretres a kamoli usvojiti.« Pitanjc jc, znači, vredi li ponekad uopšte i govoriti... Ja se tom riziku izlažem i ovoga puta, razume se, nc samo zbog razlike u godinama izmcđu toga pisca i mene. Ali njegova rečenica ne izlazi mi iz pameti otkad pratim u štampi diskusiju koja se, na raznim javnim tribinama u Beogradu i Srbiji, vodi povodom teksta »Savez komunsta i problemi kulturnog razvoja u Srbiji«, sastavljenog u Komisiji za društveno-politička i idejna pitanja nauke, prosvete i kulture CK SKS sa ciljem da bude »osnova za diskusije i pripremu rezolucije za VI Kongresl SKS.« U tim razgovorima neki Ijudi koie cenim baš kao pametne i modernc komuniste, reaguju oštro, čak i afektivno na pomcnuti tekst. Takva istupanja spremno se dočekuju i odmah ocenjuju kao etatistička, pro tivna društvenoj reformi i platformi Saveza komunista, mada је očigleclno da ona znače nešto drugo i da im na drugoj strani treba tražiti objašnjenje. Ali o tomc sc ne vodi računa. Eto zašto ovoga puta sa velikom skepsom ulazim i ја u raspravu o pitanjima o kojima sam inačc već višc puta raspravljao i pisao. Moram najpre da s okrenem samom tekstu, onome što on sadrži a još više onome što ne sadrži, a morac bi da sadrži. Teksl jc izazvao određene kritičke reakcije jednostavno zbog toga što nc iznosi orobleme koji su danas bitrti za kulturu u Republici Srbiji. On, objektivno, centralnc problemc zataškava, diskusiju odvodi na sporcdan kolosek, i kao takav nije samo nedovoljan ili slab. nego može biti i regresivan. 1. Tekst najvišc liči na improvizovan komcntar jednog veoma nepotpunoj? izveštaja o materijalnom položaju kulturnih institucija (dakle ne o materijalnom položa.iu cele kulture, nego samo kulturnih institucija). Pri tom, akcentovan je prelazak od budžetskog finansiranja na samoupravljanje. »samoupravno po; vezivanje« i »programsko integrisanje« ali ti ključm pojmovi nisu dobili ozbiljno tumačcnje. 2. Umesto povezivanja šinh ideja sa analizom specifičnosti kulutrnog terena Srbije, imamo jednu čistu dedukciju, apstraktnu, ’formalno log'.čku. Njome se opšti principi samoupravljanja dcdukuju za oblasl kulture, mehanički se prenosc, i na toj operaciji se sve i završava. 3. Po tckstu su uzgred razbacane ideološke occnc nckih pojava u kulturi Srbije, ocene kojc su u svojoj površnosti u stvari irelevantne. 4. Kroz tekst provejava izvesna tolerantnost koja bi bila dobra kad se njome ne bi sakrivale stvarne suprotnosti, pravi problemi i ve* like teškoče kojc postoje u našoj današnjoj. složenoj, »otvorenoj« i u mnogome haotičnoj kulturnoj situaciji. 5. U krajnjoj liniji, ovaj lekst provocira леku vrstu plebiscita koji je pogrešno i rđavo nazvan plebiscitom za samoupravljanje u kulturi i đruštvu, ali se ipak takav kakav je sprovodi, pa se svako negativno ili kritičko mišljenje o ovom tekstu proslašava za antisamoupravljačko, antireformsko, antikomunističko. Poslednja navedena odluka najbolje odajc prirodu teksta »Savcz komunista i problemi kulutrnog razvojau Srbiji«. On je po svojim teo rijskim i principijelnim idejama ništavan; on nije idejna deklaracija onoga reda kakvog je na primer odeljak o kulturi U Programu SKJ; najzad, on je simulacija akcionoga programa za kulturu u Republici. Daleko od toga da doprinosi boljem razumevanju i ovladavanju tokovirna razvoja, ovaj tekšt na terenu kulture ustoličava samoupravljanje gotovo kao neki haos neobaveznih inicijativa »humaniratnih« kultuniih akcija, haos koji se najlcpšc može dočaravati narodnim izrekama: »Brigo moja (čitaj: brigo opšta), pređi na drugoga«: U sc i u svoje kljuse«; »Nek trlja glavu kako ko zna i ume« itd. Prema tome, on faktički nije ni za kulturu ni za samoupravljanje. Između ovog teksta i kultume platforme Saveza komunista Srbije ne bi smeo da stoji znak jednakosti. Izjašnjavanjc o ovom tekstu nije izjašnjavanje za ili protiv samoupravljanja. Neki naši ideolozi volc da ovu fazu diskusija i polemika zovu bitkom za samoupravljanje, takoreći bitkom za samu njegovu ideju. To nije tačno. Ako ima bitke, ona se vodi za siobodu dijaloga o oblicima samoupravljanja

u vezi sa specifičnošću kultm*e i sa speciiičnošdu naše sredine; ona se vodi za najbolja. konstruktivna rešenja— kako da se organizujc taj proces u sadašnjem prelaznom periodu. Nervoza nastupa zato što, umesto neophodnog širenja platforme na kojoj bi se odvijao slobodan dijalog i pronalazila najracionalnija rešenja, u danima kad se o demokratiji ne samo priča naveliko već kad ona raste na daleko »odgovornijim« društvenim sektorima, u raspravama o kulturi manifestuje se jedna pojava koja neodoljivo liči na sektašenjc. U irne samoupravljanja i reforme optužen je za ctatizam, za šta svc nc, jedan deo partijske intcligencije koji se mirne duše možc smatrati vrlo progresivnim, ako ne i najprogresivnijirn elementom u toj istoj partiji, odnosno savezu komunista. Ti su Ijudi hteli da iziđu iz svoje uže struke i »51пдкоутћ« problema, da ponesu širu i direktniju odgovornost za tok zbivania kod nas. Kako se dočekuje taj njihov парог?! Zar onda nije prirodna njihova reakcija; afckat, pa apstinencija, dizanje ruku od angažovanja i tako dalje. Diskvalifikacijama pribegavaju oni koji nemaju prave argumentc. I to jc prirodno, ali nije dobro. Ako bismo išli tom logikom koja se primenjuje povodom reakcija na ovaj tekst, mogli bismo lako da nađemo sociološke korenc teksta »Savez komunista i problemi kulturnog razvoja u »Srbiji« a narooito korene onog olakog, da ne kažem bezrazložnog optimizma kojim tekst odiše. Striktnije, n.jimc je demonstrirana psihologija i životna filozofija partijskih, odnosno ideoloških činovnika. Sire gledano, tekst ipak bez obzira na deklaracije 0 demokratiji i progresivnosti po najpre izražava dezorijenfcaciju nekih slojeva našeg društva, koji gube korak s vremenom pa, ncmoćni i u stvari nezainteresovani, skidaju brcme odgovomosti sa sebe, hoće da žive mim > ј da mirno bude svc oko njih, ali zadržavaju patronski odnos, i, razume se, ne zaboravljaju na zaštitu svojih užih interesa. Svodeći stvari do apsurda, mogli bismo da zaključimo čak i to da su ti slojcvi novoformirana konzervativna snaga kod nas, i dalje kretanjc društva, pa i razvoj kulture nailazc na ogromnu prepreku baš u tim deklarativnim nosiocima samoupravljanja među kojima јша mnogo bivših stvarnih etatista, kao i njihovih najposlušnijih đaka. ЛИ šta se dobija ovakvom ekstremnom occnom? Samo se zatvara krug, uspostavljaju sc apstraktne suprotnosti koje među sobom nc mogu da dijalogiziraju i tako reći se frontalno isključuju. Zato je, pre ovakvih krajnjih osuda, bolje da se okrenemo krupt pravih problema. Od odgovora na ta pitanja, od načina rešavanja tih pilanja zavise mnogo bitniji tokovi i tačke kullumog razvoja u Srbiji nego što јс sam materijalni položai kulturc ali zavisi, takođe, i on. Evo nekoliko najvažnijih pitanja koja sc nc mogu obići ni u kom slučaju: 1. zbrka u pristupu kulturi, brkanjc ројтоva o njoj, neshvatanjc spccifičnosti kulturnog stvaralaštva 2. kultura u našoj zcmlji između arncričke koncepcije kulture kao dcla industriic 1 staljinističke koncepcije kulture kao đela ideologije; 3. specifičnost kultumog terena Srbije, suprotnost između malog tržišta, neizraženih kultumih potreba i, na drugoj strani, estetizantnog, »aristokratskog« karaktcra današnjeg našeg umetničkog stvaralaštva: 4. šta znači srpska nacionalna kultura s obzirom na tradiciju, na isprcpletenost sa drugim jugoslovenskim i balkanskim naeijama i njihovih aspiracijama: 5. kakav je odnos između srpskc i jugosluvenskc kulturc, odnospo između srpskc kulturc i procesa kulturne iHtegracije u Jugoslaviji; 6. stav prema slobodi kulturnog stvaralašlva, koje u socijalizmu nijc steklo još ncophodan imunilet a u poslednjc vrcrac trpi velikc. direktne pritiske u nckim socijalističkim zcmIjama. To su pitanja na koja se mora odgovarali i u daljoj diskusiji i u Kongresnoj rezoluciji. i u daljem, trajnom naporu velikog broja Ijudi, na širokoj demokratskoj platformi.

SVETA LLKIĆ

(Prvi deo izlaganja Svete Lukića na kulturnih radnika u Gradskom Komitetu Sk Bcograda. 6. шаја 0.g.)

ODISEJA

kažcm sacl tamni pupoljak zemljc u umu se rasprskava ljui° razbacujući otrgnute latice po bespuću glavc umire zaboravljeno bilje koje dugo sadismo u blage većeri po povratku ■i gasnc nešto u nama sećanje neko oporo jer prolcću nisko u proviđenju neke nepoznate pticc ncbo je malo za njihov zloslutni let glava moja niala nacl povijenim mi obrvama nad izboranim čelom lajne razgovore vodc te ptice lavne te zlcslutnicc шеке iz kojih ' 1 jališta umu priletošc niz kn’otok plovc nemime kroz lavirint hteoja prejakog clok kormanc kroz mišicu kroz čclo u meni 11 mem ka/em lamni pupoljak zemljc u umu se rasprskava U u * l °

MILOSAV S. РНб^

6.

"student"