Student

(NASTAVAK 8A *. BTRANE) Jim očima, a da ušima ne vjeruješ.« U konekstu romana to znači da ne može vredetl i da se ne sme prihvatiti ništa što je u suprotnosti, iH nije provereno vlastitim dskustvom. Složenost života kod Solženjicina znači 1 tajamstvenu, razumnu nedostupnu izmešanosi, ili promenljivost značenja dobra i zla. Boriti -se, hteti menjati i usavršavati život, znači uvek koliko neophodnost toliko i određenu meru grešenja prema životu. Doncova, lik sa najviše patetike i sjaja, ovako kaže; »Svaki djelatnlk uvijek Izaziva i jeđno i drugo —■ 1 dobro i zlo. Jedan samo više dobra, drugl više zla.« Kao što rendgenski zraci u rukama neznalice uništavaju pored tumora daleko više živog tkiva, tako i svaka ideologija koja hoče da ■popravi« Ijudski život nasilno, bez obzira na svoje bogatstvo i neuništivost Ijudskih individualnih potreba, nužno usmrćuje, izrođava i sebe i čovekovu ličnost. Osećanje ugroženosti života temeljno je osečanje Solženjicinovog romana. To osečanje našlo je unekoliko prenaglašen izraz u izboru građe i realnog konteksta u smeštanju priĆe u onkološku kliniku. Ono je često prenaglašeno i uprošćenim i karikaturalnim potezima kojima pisac otkriva vidove zla u modemom totalitarističkom svetu. To osečanju nije dozvolilo da se roman završi bilo kakvim optimističkim nagoveštajem. Sudeći po sposobnosti prilagođavanja rusanovaca, ne treba očekivati nikakvo značajno rešenje od bilo kakvih novih dirigovanih ideinih stremljenia koja će po svojoj prirodi opet težitl da nasil-

no popravljaju život. Kostogutov se opredello za »male stvari«, za sitne ali elementarne »životne radosti«; radosti, pak, koje podrazumevaju prisnost sa svime što je Ijudsko, koje značc učestvovanje u »zajedndčkom radosnom delu«. Potrebno je vratiti značenje, obnoviti vrednost osnovnih i banalnih Ijudskih »tvari. Potrebno je ispočetka učiti da se svoj život živi na svoj način i na vlastitu odgovornost . žudnja za obnavljanjem 1 tuga zbog ugroženosti Ijuđskog ždvota snažno zvuče i u Pastemakovom Doktoru žlvagu, Pastemakov roman, međutim, ima u sredlštu ličnost pesnika, ličnost koja ume istinski nadahnuto da izražava svoje iskustvo. Solženjlcinov roman nema pootskog zamaha 1 umetničke složenosti Doktora žlvaga. Tragika sudblne Rusanova, koia se slutl iz njegovog sna u 16. poglavlju Odjela za rak, i koja ukazuje na krupno zlo od neke surove, sasvim odljuđene sile, sile jednog izrođenog društvenog sistema, ostala je poetski neoživljena 1 nije u skladu sa uproščenim ruganjem Rusanova u ostahm poglavljima. Možemo reći, koliko Je tragična ljuds;ka sudbina Aleksandra Solženjicina toliko je tragična i sudbina njegove umetnosti. Pošten i hrabar stvaralac, on je ipak prinuđen da brzim i uprošćenim potezima slika ono što mu se pokazalo kao bitno a dugo zanemanvano u sovjetskoj prozi: Ijudski život kako ga vidi vlastltim očima. Složenost života, do koje mu ie tolnko stalo. često mu je, otud, izmicala.

’ IJTJBISA JEREMIC

TELEFON

Posleđnjih godina, pa već i decenija, u društvu su bdi vrlo oaniljeni razgovori o udvajanju ličnosti. Toj maioj sablažni nismo odoleli ni moji prijatelji i ja. Govorilo se na našim večernjim skupovima o svemu i svačeanu, ali se završavalo uvek istom temom. Govorilo se o našem vaku, o »novim slobodama«, o psihoanailizi, a tada se prelazilo na pojedinačne slučajcve, to jest, na priče o pojedinim našim poznanicinna, i to je bivao uvek najživlji i najomiljeniji deo razgovora. Jer, prikrivši u početku svoje prave misli raznim »uverenjima«, »najnovijim dostignućima, o kojima se može čitati u tom d tom Istu«, tvrdeći da su to samo neophodni primeri, bez kojih se ni jedna reč nauke ne bl mogla u potpunosti shvatiti, niflco se više nije osećao nelagodno dok je ogovairao. Sve je to imalo tako učen i human ton, da niko, molim vas, nije mogao reći: gle, a šta se to njega tice?! No, da ne bih otišao sruviše daleiko, reći ću odmah da mi ni nai kraj pamcti nije da ovom prilikom prepičan nešto, »samo primera radi«, o nekom drugom. Uostalom, to bi bilo i neukusno. Ispri/čaću sada nešto o sebi, jer time, u svakom slučaju, Izbogiavam mogućnost da mi se pripiše zluradai namera. Ja više nisam mlad čovek. 0sim trojice svojih piijatelja, i nekoilicine Ijudi sa kojima imam neiizbežne susrete u vezi sa svojim radom, u ovom gradu nemam nikoga. Raaumećete onda

zaslo u mom malom stanu nema telefona. A ako mi je ta stvar nekada i potrebna, u mojlm godin£ona već itekako koristl jedna mala šetnja gradom. Tako sam pre nekoliko dana, tačnije: u nedelju pre podne, pošto sam popio svojć pivo, pix> šao kroz park i uputio se ka govornici. Moram sada objasniti ponešto, ali samo toliko, d* to ne bi prešlo u nepotrebnu indiskreaju. Da, ja sam ipaflc često razgovarao telefonom sa jednom osobom, sa jednom ženom kpja nije živela u ovom gradu. S vremena na vreme sam i putovao, ili je ona dolazila. Kao što sam več rekao, ja više nisam mlad čovek, pa ni ona nije baš u cvetu mladosti, i ovako nam je bido dobro. U svakom slučaju, izmenjivali smo pisma, ponekad razgovarali, a ponekad se i susretaili. Sedeo sam na nekakvoj širokoj drvenoj klupi, obojenoj kao napadna imitacija) fumira, i lakiranoj, ili izglačanoj od tkanina donjih delova odeće. Pušio eam svoju cigaretu i čekao, mirno kao i uvek. I, jasno, posmatrao sam Ijude kogii su se šetali iili sedeU u čekaonici. Pokatkad je službenica ravnomemim tfasom izvikivala ime nekog grada 1 broj kabine. Sečam se dobro ne* ke trojice italijanskih seljaka, koji su se neprestano o nečem raspravljaili među sobom, tiho, aU besomučno miatarajući rukama i kriveći glave. Sudeći po govo* ru, mora da su bili odnakud sa juga. Kad je službenlca javila da je dobifla vezu sa Milanom, sva trojica u isti mah skočiše 1

potrčaše u pravcu kaibina, I tek tada se jedan od njih seti da mo> ra čutl koja je njihova, pa se u trku vrati. Kad se nekako sporazumeo i glasno uzviknuo broj kabine, ona dvojica, ne čekajući, zagiaiviše se na određeno mesto, tako da treći morade da se svađa s njima, jer je hteo da on drži slušalicu. Dalje ih nisam video, jer su u žurbi zaboravili dai upale svetlo u kabini, i samo sam čuo kako sva trojica uglas komentarišu ono što su čuli iz Mllana, i prepiru se oko toga šta treba odgovoriti, *Zatim sam pratio pogledom jednu staricu, što je pokuiavala da žuri prema svojoj kabini, pai joj je glava bila isturena napred, ali je noge dizaJa teško i od toga se gegala kao patka. Možda poučena iskusrtvom trojice Italijana, pažJjivo je urpalila svetlo, namestila šešir, i još pažljivije podigla slušaJicu. Nju, naravno, nisam čuo, ali sam mogao pratiti kako se menjaju izrazl njonog naboranog lica; izgleda da je razgovaraJa o nečem smešnom, jersam videokakosu joj ustai bila razjapljena a ramena se tresda, zatim kako se u tom pol o^ll ukočiia, kao da osluškuje nove reči, a onda sc još jače zatresla. Nešto kasnije, verovatno hoteći da najzad ozbiiljno izloži ono što je bilo potrebno, nekoliko puta jemljasnulausnama, iskre u njenim očimai aru se ugasiile i ona je izgovarala reč po reč, pratećl to mahanjem glave gore-dole. Na mene još nije došao red. No, to mi je dobro došlo; pošto sam posmaitrao još dvoje-troje Ijudl dok su razgovarali, ja sam se predomisllo. Otkazao sam razgovor, izlšao, 1 posle maJo razmišlianjai uputio se prema onome delu grada, odakle su pištali vozovl i vlli se stubovl dimai. Svejedno što nemam nlka-

kvih stvari u sebe. Uostalom, možda voz i nemam odmah, pa se mogu još vratiti i spremiti. Ali, nije se desilo tako. Otputovao sam odmah, onako u dnevnom odelu. Divno sam se ošećao naputu, posmatrajućl kako se kovitlaju oko menenjive,voćnjaci, sela, posmatrajući kaiko se koviitlaju oko mene njive, voćnjaci, sola, putevi, brda... A uživao sam unapred i u tome što ću je iznenaditd, što ćc 1 njoj sigumo biti dragjo, kad joj Lspričam kako sam se odiučio nai put. Bolje je tako, bez priprema, bez pakovanja rublja i pribora, bez iščekivanja... A svojim prijatedjima, posle nekoliko dana, preneo sam jedno svoje mišljenje, koje se sa »tojl u tome, da ja, u stvari, i nlsam siguran da se uopšte može govoriti o udvajanju ličnosli. Eto, na primer, čovek razgovarai telefonom. Od njega celoga za sagovomika postojl samo glas. Ali, taj čovek ni.je postao samo glas, on mada to njegov sagovomik ne može videti ni znati on se 1 smeši, i kreće rukama, i naibira ohrve, ponekad i plače, dok govoru nekome ko može biti i hiljadama kilometara daleko. On je uvek jedan, ceo. Pokušajte, rekoh Im, dok govorite telefonom sa voljenom osobom, dok joj pričate nežno 1 srećno, recimo, o Ijubavi, da pritom mima i pribrana lica razgledate svoju cipelu ill čačkate uho. Ne, dragl mojl, vl ćete upiIjiti, zajapurena Ucai, pogled u jednu tačku, srce će vam u gmdima ludo tučd, pa ako i budete šarali očima, vi nećete zapažatJ nikaikve oblike ni boje, vaše će usne biiti razvučene u najsrećniiji osmeh.

RAOOSLAV MIROSAVLJEV

Džimi Barka i Odisej

Pojava Džimi Barke izaziva podozrenje i nesigumost, kao susret sa okorelim kriminalcem ili sumnjivdm prolaznikom posle ponoći. Pa ipak, nesumnjiva je dopadljivost ovog lika koji izazava lakovemost a verovati Džimi Barki znači priznati da postoji nekakva istina proizašla iz stava, ponašanja i ideje koju kroz lik junaka proklamuje Žika Pavlovdć. Ali istina morala je ovde pod sumnjom umesto potajno priželjkivanog elementaraog poštenja, otkriva se varalica, skitnica i lopdv. Zlo je dobilo svoje pravo na istinu pre svega umetničku istinu. Pavlović je autor koji ne voli artifdcijelnost. Njegov napor je od samog početka usredsređen na negiranje tehničkih inovacija koje bi štetile i ugrožavale likove ili samu filmsku priču. Montaža je podređena principdma integralne naraoije, znači zavisna od narativnog toka priče, pokreti kamere ne podležu atraktivnosti, strogo su kontrolisani i vezani za pokrete junaka. Uverljivost je postignuta gotovo isključrivo mizanscenskim rešenjima imutar kadra: praćcnjem a ne oblikovanjem radnje. Otuda nenametljiva životnost likova i psihologija ne diklirana »rakursdma« i subjektivnim kadrovima, već postupoima. Od svoje lične, autorske sugestije, koja bi mogla da pomogne gledaocu u shvatanju lika, Pavlovič se ogradio »objektrivnim« prikazom događaja. Autorjenenametljiv i neutralan. Njegovo nastojanje ne prevazilazi napor nepristrasnog izlaganja, Zaključak ne postoji, filmski ekran se gasi nasilno, kao i život glavnog junaka. Sudbina Džimi Barke, »čam

ca bez kormila«, kako ga je nazvao sam Ž. Pavlović, osudila ga je na potucanje. Sam po sebi Dždmi Barka ne nosri istinu, on postoji. Tek u sudaru sa okolnostima, u sukobima sa Ijudima »kormilarima«, ili u susretima sa njemu sličnim i izletom u život kakav bi želeo da vodri, Džimi Barka saznaje istinu o sebi i podmukloj stmji koja ga nosi. U toku svojih lutanja Odisej ima sličan zadatak, da proveri istinu o svetu, i životu, da se odupre iskušenjima. No, Odisej to je divna himna Ijudskoj snalazljivosti, nepobedivosti i Ijubavi, Džimi Barka takođe traži svoju »Itaku«, ali nema dobrlh bogova đa mu pomognu; kao da su se sva zla božanstva udružila da bl prevmula Džimljev čamac. Tako u početnoj sekvenci na brodu koji ga vraća starom žrivotu, Džimd Barka sedi na prevrautom čamcu i razočaranoj zubotehnričarki izjavIjuje da i on »želi da živi kao čovek a1i...«. Doveden do kraja, odno&no početka (njegovo lutanje ocrtava krug), Džimiju ostaje samo rezignacija, a ne pobuna. Pavlovićeva hamna posvečena antiheroju ne završava se slavljem, pobedom i verom u dobre bogove, već porazom. Blažena Itaka ne postoji, bogovi su übice, nema ideje-maticc da dovede krhkri čamac do obećane obale. Kada se ova parabola suoči sa podatkom da je Džimi Barka pređstavnik jednog dela mladih Ijudi, poteklih lz naše srediine, onda autorova objektivnost i prividna neutralnost sprovedena tehnikom postaje opravdana, jer bi subjektivna opredeljivanja verovatno blla opasna.

DRAGOMIR ZUPANC

Redakciji ' Pravde '

PISMO A. VOZNESENSKOG

Poštovani druže Zimjanjin, Već gotovo nedelju dana živim u atmosferi zbrke, ucena i provokacija. 16. juna Savez pisaca mi je zvanično saopštio da moj odlazak u Njujork 21. juna radi učestvovania na festivalu umetnosti (to je oilo jedino veče poezije na festivalu i posvetili su ga sovjetskom pesniku) nema nikakve svrhe. Ja sam upozorio rukovodstvo Saveza na posledice *akvog postupka. Pola godine se to veče reklamiralo, plakati nalepljeni, karte rasprodate odložiti ga već je nemoguće. Bez obzira na moje Hčno übeđenje da je odluka Saveza krajnje nerazumna, ja sam odmah poslao telegram u SAD da ne mogu da dođem. Ali neka ide dođavola i to veče, zaboravimo da su zbog nečega u početku do 16. juna svi bili »za«, a onda se iznenada predomislili. Nepodnošljivo je, međutim, sa koliko laži i neprincipijelnosti je to kamuflirano. Ja radim, učestvujem u akcijama Saveza, odlazira u pozorišta, APN me primorava da primam strane pisce a Savez pisaca već tri dana govori novinarima da sam teško bolestan. Njima iz rukovodstva je to, naravno, vidljivije, ali mogli bi bar l mene o tome da obaveste. Veću budalaštinu teško je smisliti. To je izrugivanje nad clemćntarnim Ijudskim dostojanstvom. Ja sam sovjetski pisac i živ čovek od mesa, a ne marioneta koju cimaju na koncu. Zašto ja iz radioemisija izne-

nada saznajem da »vlada SSSR ustvari dozvoljava Voznesenskom put na festival, da su vize već izdate i čeka se samo na kartu«? A u isto vreme iz Saveza mi odgovaraju: »Nećete putovati. Odgovaramo da ste bolesni«. Ispada da meni lažu jedno, a svima drugo. U kakvoj sam ja situaciji? Sta treba Ijudima da odgovaram? Zašto me za sve to vreme nije niko iz rukovodstva Saveza pozvao i objasnio u čemu je stvar ili bar koja je zvanična verzija mog neodlaska. Stalno se blefira. Zašto lažu čas da sam bolestan, čas da sam zakasnio da uzmem kartu za avion. čas da ću u najskorije vreme krenuti a već je svima jasno da je najavljeno veče prošlo. Zašto kompromitovati sovjetskog pesnika u oćima hiljadu Ijubitelja sovjetske poezije? Zašto iščekivati veče koje se neće održati? Zašto organizatore večeri izlagati novim finansijskim troškovima? I, uopšte, zašto raspaljivatl špekulacije oko mog odlaska-neodlaska? I to u tako odgovornom istorijskom trenutku. Ne radi se tu samo o menl, već o sudbiii sovjetske književnosti, o njenoj časti i o njenom svetskom prestižu. Dokle će se slični metodi upotrebljavati u Savezu pisaca? Očigledno, rukovodstvo Saveza ne übraja pisce u Ijude. Slično praktikovanje laži, izgovora i udaranja glavom o zid ne predstavlja ništa novo. Tako postupaju s mnogim mojim drugovima. Pisma nam ne stižu, a ponekad drugi odgovaraju mesto nas. Kao neki grabljivi kameleoni. Svuda naokolo laž, laž, laž, bezobzimost i opet laž. Stidim se Sto sam s takvim Ijudima u istom Savezu. Eto zašto ovo pišem vašem listu koji se zove »Pravda« l )... Moskva, 1967. god. 1) »PRAVDA« NA RUSKOM ZNACI »ISTINA«.

ANDREJ VOZNESESKI

PREVELA: JASNA DIZDAREVIĆ

EVROPA JE STARI LETNJIKOVAC

Milan Mililić

Evropa je starl letnjikovac U olujama su mu srušeni dimnjacl I ko da nađe ključeve zaključanih soba! Generali iz blvših ratova Izmišljaju memoare Dopunjavaju ih budućim ratovima Deca se Igraju na terasama Obasjana suncem 1 istinskom mudrošću I samo na rubovlma igre naslute nekad šta ih čeka Noću čudno huji vetar u šalonlma. Ona drhte Pred Ijuljanjem tmastih krošnjl istorije I na stepenlcama veka Slušaju večni, Iscrpljujući dijalog mora i hridi N1 ja ne mogu da spavam, proganja me misao Dajetojedno Isto more, i kako reći Da smo to mi koji ulazimo brojni, u cpiom nizu Kroz otvorene reči njegovih vrata No uzalud Je začlnjatl ozbiijne razgovore Svi smo ml tu da se odmorimo, da ne mislimo ništa T za razllčlte bregove na koje se uspinjemo Nađemo utočište u istom zaboravu Evropa je stari letnjikovac: toči se piće Za one kojl neće više posrtati od putovanja Onl sastavljaju oglase tražeći ukusna mesta na groblju Ostali nemaju vremena za umiranje Jedva da imaju za življenje Oko veiike zajedničke peći grejemo se, nas par nacionalnostl Napolju je Vreme sasvim drugo, Vreme koje ne poimamo — Kakvo je napolju vreme, baćuška — pita me svakog jutra Rus Dok njegov samovar zviždi kao iokomotiva Jedan Litvanac deli sa Skandinavcima sunce — veilku kajganu — Nikad dosta sunca Kaže Litvanac i zuri u žuto žumance Evropa Je stari letnjlkovac Njegove bašte su parkovl skrovitih rastanaka Razdvajaju se Imena ko nekoć rnnorna tela Prolazi drveće I ono što je u nj urezano A ijudi, oslonjeni na svoje baikone, dovikuiu se. ogovaraju Kakav divan starl letnjikovac, ova Evropa! U podrumima, Albancl sastavljaju š?frovane Izveštaje Sifra se odmah potom uništava Bugari beru pamuk, portugalske praljc peru pevajući Finci popravljaju kišobrane Kad nas sneg zaveje, jedan ukleti Hoianđanin Izlazi da sadl veiičanstvcne tulipane Španci se smeju ust?ma cmim od duvana Nadvikuje ih samo Grk koji prođaje maiku — Kakvo društvo! — uzdiše moj najbolji prijalclj Pijani Poljak Kowaisky Kakav divan letnjikovac, ova Evropa! Krov pb malo prokišnjava Iz njega strše antene u beskrajne sfere I divljaćku emituju muzlku, kao krik za pomoć Za vreme zajedničke večere, desl se; na sred stola padne bomba Talijan tkače, bled, 1 urla: mama mia, cara mama! — Č’est degoOtant — Sapće ml punih usta mademoiseile France To se opet Nemci igraju starim oružjem na tavanu S večeri, Cehlnje pedantno peru svoj kristal pun čistih zvukova A krvavim noževima hvališu se moja braća 1 ćute moje sestre, umome, 1 neumorao lepe Jedino JoŠ Rumunji pišu poeziju; Svajcarci Ih slušaju iz pristojnosti. zevaju 1 navijaju svoje satove Evropa Je divan stari letnjikovac, vreme ga podriva Svud bačene konzerve, leševi, nagomilano lišće Prašinu niko više ne briše — valjda Strajku ju! U moru jada dave se Engleska i Irska Noć Evropa putuje prema svojoj santi Uz valcer, 1 Samouverena Ko »Titanik«.

NEBOJSA RADOJEV

CRTEŽI;

1968/22

STUDENT

7.