Stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Knj. 1

124 ЈОВ. М. ЈОВАНОВИЋ

проклету српску расу.“ Католичка штампа, а нарочито Кегсћероз;, главно гласило војничких и католичких кругова, штампало је редовно грдње и претње: „Београд може забележити прву победу (што је пао Фрања Фердинанд), и то само зато што нисмо у своје време спалили оно разбојничко гнездо у Београду из којег кужи сав југоисток наше Монархије, и одакле излазе све уходе и убице“. Или: „Ми морамо да поправимо један пораз. Морамо се наплатити за сарајевско убиство од његових покретача“... „Убиство ерцхерцога је опомена да је куцнуо једанаести сахат. Ми чекамо на дванаести час.“

Због овога писања, још одмах у почетку, српска влада је скретала пажњу бечкој влади да се, у овим тешким часовима кад аустро-српски односи имају да издрже озбиљну пробу, оваквим писањем не отежава криза. Али није помогло. Сви ови листови су били бесни; али они су највише и изгубили; нестанком Фрање Фердинанда покопане су њихове најбоље наде. Први чланак мађарскога полузваничнога листа говори о траговима крвавога злочина који „још нису нађени, али има изгледа, чак и извесности, где ће одвести... Пре десет година Срби су исклали ноћу краља и краљицу, а сад су, усред белог дана, насред улице, убили аустро-угарскога наследника престола. У техници и у смелости, у томе размаку, био је прилично велики напредак. То су културна дела која долазе из тих страна“. Бечки Пресбиро, дотада врло штедљив у давању извадака из београдских листова, сад је даваои домаћој и страној штампи, у целини, све што је писано код нас о атентату у Сарајеву и то ће доцније употребити као оптужни материал уз ултиматум Србији. Због | тога је настала полемика између Београда и Беча, оштра и јака. Кад су Самоуправа и Политика, одговарајући бечкој и пештанској штампи, добацили „да су атентатори из Босне, из земље плача, онда је Тисин орган одговорио надугачко и најоштрије: