Šumadinka

himmhVh

Л' 14.

I§50.

ШУМЛДИНКА

ЛИСТЂ 3 А

B^sasMiii, шш м©з©©шг< УчредникЋ и издавателв Лн>бомирт» П. НенадовиКЂ.

Излази свакогЂ Четвртка. БеоградЂ 6. Априла.

^ ЦЉна e годншн. 8, по) год. 4, ана трн мес. 2 цв.

РАЗМНШДДВАНА. одђ м. Сђ огромне куле храиа светогљ Што тако силно грми гласт> Сливене тврде масе доле, Гласт« громкомг> хукомљ пуни васЋ ? На скуи-Б не зове браћу мирну, Да песмомљ славе Бога свогђ , Нит' пожарљ силнии срушит' прети, У пепео зграде града могђ ! Не тутнБи непогода далвна, Нит' ветарЂ таре грознми градЂ Да шумомЂ громкимЂ упропасти Тежака плодомђ богатЂ раадЂ! Не прати л' когђ покоиногђ тужно У тамнши, ycKiH, страшнши гробЂ, Там', гди е конацЂ cbih ) жела, Гди навекЂ земнши заспи робЂ? •О, слутнБО страшна, у истину Как' претвори се нагло тм! Гле! путЂ са†лгодство закрчило, А скрушенммЂ са срцемЂ сви. Изђ теснм грудж гласЂ продире Нретешке туге, жалости; Пре Бога земногЂ, гробу носе, СадЂ сама кожа и кооти. Ахђ, сђ Богомђ срећнми покоиниче ! Та страшна с^дба чека све, К)наке врстне, слабе бедне, Богате, горде цареве. Почиваи тихо покоиниче, Гди тамнммЂ крмлма трепти иоћв , УжасомЂ, страомЂ и одб1 - н Одђ гробне грудве сваку моћб ! Там' брига не достиже црна , Нит' бледа жалоста диже станЂ; Несреће, беде трусЂ громовнми Не прати кратакЂ, ведрми данЂ. Там' не npc6ia злобе стрела, Нит' завистЕ> лотми оштрми зубЂ, Неправде, злата сила страшна Не руши мира крепкШ стубЂ.

Там' вечнми покои тихо влада И вечногЂ мира блаженЂ санЂ, На беде, муке успаваногЂ Не диже сђ одра бурнми дан-в. Ахђ земнми животђ Hie друго, Но страшне смрти веннми трагЂ: Створенћ цело, светЂ огромнми Таи мора прекорачит' прагЂ. Да смрти Hie, небм бмло На землБи никадЂ живота: БезЂ ладногЂ снега, седе зиме Не цвета Маа дивота. Подђ тврдомЂ коромЂ леда, снега, (Незналца оку вечна ноћб,) Сазрева новђ на животђ таино Природе стварагоће моћБ. У свету непропада ништа, Све рађа с' едно одђ другогЂ; Не животђ , само Форму менл СмртБ закона прнродногЂ. (ПродуженЈв сл&дув )

0 ИРЕЗИРАНШ СМРТИ. (И зђ Монтанн.) Наша се вера ше ни на кака†постоанјн темелБ човеческш ослонила, као на презираић смрти. Не само збогЂ тога, што насЂ умна разммшллванн кђ томе воде, ерђ штобмсе страшили стварБ какву изгубити, кон се изгубити, а не ожалити дае? но и збогЂ тога, што намЂ смртБ на различите начине прети , nie ли намЂ горе сђ тммђ , што ћемо се ceiro начина страшити, него што ћемо еданЂ трпити? Нашто намЂ бринути се о томђ, кадЂ ћемо умрети ? кадЂ се избећи неможе. КадЂ е Сократу речено: „Тебе су 30 тирана на смртБ осудили," одговорт е онђ : „а нби е природа!" Каква лудостБ мучити се сђ точкомђ прелазка кђ избавленго одђ свјго мука. Као што e рођенћ наше , рођенћ ceiio стварШ за насЂ бмло, тако ће исто смртБ ceiro cTBapiS за насЂ, наша смртБ