Šumadinka

■ O, НАРОДНА ШАЛА. КадЂ самв бмо у мое младо доба старљ човекЂ, а л наумимЂ да крадемљ крушака, пакљ самБ онда ишао, ишао, докљ дођемЂ до вдне брескве, погледамх. узљ ту нбуку, попенћмЂ се на трешнго те наберемЂ пуна недра шлвива. А лђ ето ти одђ некудЂ вдногћ младогЂ старца, па почне викати и псовати ме: ,.Силази доле са те оскоруше докђ те Hie ђаво однео." Н га станемЂ молити: ,,Немои чича молимђ те да наберемт. мало ора." Но онћ се налшти и почне се пузати кђ мени узЂ дудЂ. К.адЂ л то видимђ скочимђ сђ вишнћ и пуно крило лешнљика проспемЂ. — О нђ ти онда узме едну шиблвику, што но зову врлБика , па почне ме тући, но а самБ се бранш добро и тако ђа онг. на ме ђа а подђ нћга, ђа врлБика о мене ђа и о врлБику, наипосле л се отмемЂ и спучимЂ бежати , а онђ онда зграбн нешто бело, као тане, а округло као граблћ, те се сђ тбјмђ бацм за мноиђ и удари ме више колена v нету, тада ce и н разлготимЂ као овца, окренемЂ се и почнемЂ му претити: „Но, но чича, ако ти се само вратимг опетЂ ћешЂ тм мене тући." На то пркосенћ потрчи онђ опетљ за мномђ , но а прикупимЂ сво мое к»наи1ство, и почнемЂ безкати да га стигнемЂ. И тако сзмб храбро бежао све преко некакви клада, и бежећи прескочимЂ гаће па раздеремЂ панв. ДођемЂ напоследку подђ едну врбу, па кадЂ погледамЂ на таК грмЂ а оно видимђ на липи едно гнбиздо пуно трое косовчића. СтанемЂ ммслити како 6 bi ш могао уватити; сетимЂ се лако, — зажмуримЂ добро да ме невиде, па се почнемЂ пенати узЂ глогђ , кадЂ н у гнбиздо завири алЂ двое утекоше а едно малЂ неувати, ето ти помнслимђ какве самБ среће ! — Па се одатле упутимЂ те дођемЂ до едне баре , кадЂ тамо а оно лети едно лто дивлби свинн , а а се онда сети, да имамЂ кодђ куће едну златну пушку, на Koiofi е карика до карике све чистммђ рогозомЂ увезане. ДођемЂ сђ томђ пушкомЂ, и видимђ исто вто дивлби патака, д зажмуримЂ и добро нанишанимђ — пуче пушка, паде гуска, л ти онда узмемЂ тогђ голуба , те донесемЂ жени грлБицу , а она узме тогђ чворка, те одма скува кокошђ, па ми донесе печену препелвицу, а а ти се онако гладанЂ примакнемЂ те се ситђ нагрувамЂ крџавогЂ пасула и иаиФинЈегЂ скроба. (Оваковн чудноватн причица има у нашемЂ народу доста, кое они обично као за неку обкладу еданЂ другомЂ приповедаго, и то у дружству после рада или после какве игре, нађу се по гдикои, кои еданЂ другогЂ сђ причама или еа загонеткама на удвои позову, и обично кажу: „Оди да се нздговарамо", или што е своиствеше за начинЂ овогђ приповедана кажу: „да се надлагуемо." И тако ноеданЂ редомЂ говори, а други слушаго , и целе овакове забавне и празне приче имаго свагда при свршетку нешто , сђ чимђ ће као свршити , и обично пуне су досетлБивости и то учтивостБ у приповедкама млого се више на-

l јј>//» блгодава неголи у колу кадЂ се игра. — Ове приповедке гди се надговараго кадкадЂ су тако дугачке, да освану надговарагоћи се, ерЂ докђ еданЂ приповеда, други већЂ сети се нове приповедке или измнсли е за оно време. ТрудомЂ Г. Николића изашло е пре неколико година неколико cne3KiK народнБ1 ириповедкш, кое су дугачке, забавне и лепе, и кое су све у народу простомЂ познате, али шта ћемо кадЂ е на млого места одљ онн , кои су те приповедке преписали и издателго саобштили, начинЂ приповедана и речи преокренуте, тако, да чимђ и човекЂ почне читати, моћиће одма примћтитн да е преко варошки уста прешла, и човекЂ ће наћи у нвима такви израза, кое е ВидаковићЂ употреблавао у своимђ романчма, и таквн речш , кое се употреблнваго само у канцеллаpiflMa, а то е све зато што су скупителви ради бнли да поправе простни начинЂ приповеданн, а нису се сећали да су сђ тммђ покварили што се неможе ноправити. — —)

А Н Е К Д 0 Т Е. — вданЂ ера комђ е топђ обе ноге кодђ Србобрана одбш рекне : „Н самБ зато сам кривЂ, ерЂ самБ свагда досадЂ молш се Богу за спасеше душе, а проклетм ногу нигда ^е нисамв сећао." — „ПетдесетЂ година прошло e", каже АбдераменЂ III., „одкако самБ КалиФЂ постао ; богатство, радостЂ, честБ, и све за то цело време уживао самБ. Кралћви почитовали су ме, боали су ме се и завидили моши срећи. Све што еданЂ човекЂ може на овомђ свету желити то е мени небо поклонило; но у целомЂ овомђ заиста дугачкомЂ простору времена мога богатства, силе и блаженства, а самБ броао дане, у коима самБ бно мираиЂ, задоволннђ , и у коима самБ чувствовао праву срећу — таковн дана бнло е свега четрнаестЂ. — И по томе нека свакш суди оваи светЂ и животђ." •— ФранцЂ I., кралБ Француск1и, састане се са папомЂ ЛеомЂ X., кои е се у свакомЂ великолћшго и разкоппго блистао. КралБ зачуђенЂ рекне му: бнбл'ш стои да су душевни пастири бнли скромно и сиромашно обучени, и просто безЂ икакве параде ишли." „То е истина," одговори му папа, „али то е бмло у оно време, кздђ су кралћви овце чували." — МаршаллЂ БлизсерЂ кадЂ се поврат1о изђ рата ti кадЂ првни путЂ оде 'на поклонје у дворЂ, беше му суђено да прво сретне у двору оногЂСлугу што фуруне ложи : БлихерЂ одма скине капу и почне му се кланнти, по томђ поздрави ађутанте и друге, и кадЂ га запмтаго: зашто се ономђ слуги клаин, одговори: ,.Н самв чуо да c-BaKiS што се при двору налази, може шкодити или помоћи, зато радЂ самБ да ннкога неувредимЂ." Има право Бли-