Šumadinka

<№ 29.

У Београду, у Петак-в 11. х\прила.

1852.

ШУИДДИВКД Л И С Т Ђ 3 А ВШЖЖВШФШЖЦ ©ЖбЖВЖ S IM УчредникЂ и издавателв ЛгобомирЂ П. НенадоЕнћЂ.

Ован листђ нзлази Вторннко«'1» н Петкоагћ. Цена му е годишнл безЂ завитка 14. цв. а полгод. 7 цв. са завнткомт. но' цв. иа no' год. скушгћ. Ко желн у Београду да иу се носн куКи а не у дућант. или у канцелар '110 по' цв. на пола год.

НРИЛИКА Г1РАВИ ЈОПОВЕ. У нреме , кадЂ се скоро сва европеисиа трговииа ограничавала саио на неиачке вароши сђ пристаништама, нађу ce три путника, кои су ст> Раине долазили, при заоду супца у еднои малои гостгоници на путу у БремеиЋ, и само половину дана ода одђ тогђ места удалћнои. Ko су они бмли, ncTopia пеговори, но могли бм се за трговце дргкати. премда су пешачили и лакш парталБ имали, ерЂ су у опо доба лутници брижлбиво свое благо прикривали, да 6w тимђ избегли нападанћ попутнш пустал. Како му драго, другш данЂ кадЂ се е сунце родило, пођу опетЂ ова три путника на путЂ. На едномЂ месту, гди се путЂ угинно, примћте едно буренце, добро наобручано, и пола у блату закопано. Тел.ина, кош е онаи осетш, што га е хтео дигнути, измамила му е узвикЂ удивленн. Ш.гови сопутници дођу му у помоћв; сва се троица скупе око irLra и потруде се да га наипре извуку, па после отворе. Нађу га златомЂ напунћна. Оваи догађаи блше врло слннђ за лгоде, кои су се пре едногЂ минута за срећне дра«али, ако неоплнчкани у БременЂ стигну. „Какво благо!" повиче наимлађ1и путникЂ; „кадЂ бш

то наше омло

i «

„М ладши човече", рекне наистар1и озоилбнимђ и строгимђ гласомЂ," оно Hie наше. Мн немамо ништа више сђ нвимђ , него га ономђ дати, кои га е изгубго, чимђ пам-1> милостивми Б огђ даде, да га пронађемо. „О! о!" рече трећш, „мм смо поштени лгоди, баремЂ тако изгледамо, а поштене лгоде нетреба учити, шта е нвгова дуншостЂ. " — ЗарЂ сте bbi мое речи за какавЂ рђавЂ позивћ држали ?" одговори наимлађи, доста набусито. „И нисамЂ манћ наклоићнЂ, него вм, да добра други лгодш присианм1>: злато ме Фала Богу необчарава! аиде, да поитамо у БременЂ, и да лвимо управигелго вароши оваи случаи. „Одма одговоре нћгова два друга. После ове препирке, у itoioH е свакш свое поштенћ Фал10, продуже исти путници свое путованћ. После пол' сата ућ}те сва троица и заглубе се у мисли. Ишли cv у пространомЂ растолнио еданЂ иза другогђ , и гледали су по кадкадЂ крадомЂ еданЂ на другогЂ. Н ђиовђ ходгј , што су се више кђ вароши приближавали. блше све то више cnopin кое одђ ојзм миелш. кое одђ

злата iuto су поделили. А у ономђ магновенго, кадЂ су торонћ опазили, стали су са свимђ. HafiM.iaf>ift бнше неколико корачи напредЂ, и она дру. га двоица, кои су близу еданЋ другогЂ стаали, зачну слћдугоГии малми разговорЂ : „Они, кои сђ такомЂ сумомЂ путуго, мораго бмти нко богати." ,,fl вамЂ ка;кемЂ, безЂ да уманавалЈЂ, они мораго више имати, него насЂ обоица." „О ! кадЂ бм ми блапи 6 огђ толико даровао, н се заиста ne6bi више скитао ио свету." ,,И сђ манбимђ се може човекЂ задоволЂити.' 4 ,,Какви лгоди могу то б/.гги ? " „БезЂ сумнћ каквми великш господинђ , кои е за ово злато свое поданике цедго" „Може бмти, илн каквми аидукЂ, кои е ову ноћг. честне и поштене путнике опллчкао. ,,Н, што се мене тиче, мислимђ , само лгоди, кои су доста лки, да на друге нападаго и хараго, носе толике новце са собомЂ и скриваго ш тако рђаво. „Е да! рекне наимлађ'ш, кои се садЂ у разговорЂ умеша, „нисте ни еданЂ погодили. ГосподарЂ овогђ блага сигурно е каквми маторми чивутинЂ, кои се лихоимствомђ обогатго.' 1 „Шта! новиче наиетарш, „чивутинЂ? каматникЂ? непр1нтелЂ наше вере? кадЂ бм н то извћстно знао, али неизлази ли све на едно, и Hie ли жалоств помислити, да се ово злато изђ тако нечистогЂ извора опетЂ поврати у руке, кое ћеду злоупотребленћ сђ нбимђ чинити? 1 ' ,,И осимђ тога може се обезбћдити срећа три Фамилшрна човека 1 ', дода ередовими путникЂ. „Л имамЂ петоро деце." „Н имамЂ осморо и мога старогЂ отца на врату. Мм смо сви поштени лгоди, и што недира у совестЂ овака три поштена човека, то мора бмти право.'' ,,Дакле да га повратимо старомЂ каматнику!" рекне младми човекЂ, но иаистарш мислнше, да ову ревностЂ уздржи. „У нашои намери нележи ништа. шта бм на лакомство личило. Мм нећемо те новце задржати, да се обо- • гатимо, него само, да ra добримЂ употребленЈшЂ одђ певалнлства очистимо. Мм ћемо наше дугове платити и иа_ шу децу удомити, коа су доста одрастла, да могу сама кућомБ управлати, а кол су шштђ мала воспитаћемо ifi прилћжно. Ако тако радити мислимо, треба да се овде свечано еданЂ другомЂ заверимо, иначе, неможе бмтп." ,,6стђ, мб 1 се заклинћмо!" рекне другји," и чинићемо сђ иашимЂ изобилЈемЂ и добра штогодђ."