Šumadinka

Ж 58. Иоследнн ш.тиадннка. ioo«. ~ ШУМДДИНКД, ЛИСТЂ ЗА вж&жжжвшезт^ , ђмљш жевеет. УчредникЂ и издавателв ЛшбоашрЂ п. Неиадови ^ђ.

Оваи листћ валази ВторниаогаЂ и ПеткомЋ. Цена му e годншнн безЂ завитиа 14. цв. а полгод. 7 цв. са завитаомЂ по цв. на по год сзушгћ. Ко жели у Београду да му се носн нући а не у дућант* илн у канцеларјк) no' цв. на пола год.

ПОСЛЕДНИ ПЕСМА. ПоноЈпј прође мени се недрема, Душа мон у сну мира нема; Све е за ме било па већљ прошло, Све у пропаств очло. Ммсао ишдска кадћ е узвишена, Наивећма е онда уништена, брбо види ништави.чо свое, Одђ различне бое. Животћ овде, то е ,само сенБка, Кол далћ и далћ све бега, Сђ другогЋ света кок» свећа краси, Докђ се неугаси. Радоств, то е образв оногљ светца, cb коимђ само задоволћ с' деца; По кад' када она само дође, Тек' да време прође. Слава, и то млого трагке лгоди, за нбомђ млоги беЗЂ неволћ блуди, А она e измишлћна шара Што наивећма вара. Новацљ —^ то e робство пожелћно, Само лгодма судбомв наменћно —• То е само еданљ металЂ жутии Кога цене лгоди. Та и лгобавт., ништа друго Hie, Нег' тренутакЂ гди намЂ сунце rpie. Све е ништа, све е магла пуста, Па и женска уста. Жела овогђ чудногт> нашегЂ света, Ков животђ уживати смета, то е iiito насЂ крозЂ са†животђ води Да ce6bi угоди. Жалоств, бћде, неерећв и туге, Болеств, бриге, колере н куге, То су гости што се кадЂ вадЂ сврате, Да намЂ животђ скрате. О човече, н ти судбу видимђ, ћути само, негорди се ни с' чимђ. Нерадуи се животу ни новцу Ни пуноме лонцу. У веселго и при В1на чаши, ВуД Ђ умеренЂ и ништа с' небаши. Мбјсли свагда да си гостђ на землви, Па с' онда весели.

Ако лк »6 ишђ, и ано си веранЂ, Немои рећи с' тиме ди си срећанЂ, Два минута вмше ти нетреба, Па да паднешЂ с' неба. Нитђ што Фали нити што годђ куди, Одушевлћнх. ни зашто небуди •У свему е ништа сакривено, H нђимђ разорено. ЦрвБ у прау, и царЂ на престолу, За еднаку сгворени су ролу: „Да постану, траго и престану" Ништа да остану. Ил' жив!о несрећнћш човече. Сто година или едно вече; КадЂ погледашЂ твое станћ бедно БашЂ ти е све едно. Зато сбогомЂ л ћу да почивамЂ, И безпосленЂ само да унивамЂ, Да причекамЂ шштђ до кои данакЂ Таи превћчнии санакЂ.

ПУТНПЧКА ПИСМА (Продужено.) Тако смо брзо ишли, да смо се свакји поредЂ све зиме и снега, морали ознонли; зато смо брзо морали ићи,што су се наше вође бонле, да се сметови снега, кои су више насљ, сђ брега неотисну, и да насЂ са собомЂ неодвуку у безданЂ. Морали смо узправо уз брдо ићи, ербо вође знаду, кадЂ ce попречке брдомЂ иде, да се често отисне сва она пртина, и ко се на нвои стреФи, за тога нема спасешн, ербо доле нема се гди зауставити. После два сата таквогЂ хода, вођа предЂ нама узвикне веселимЂ гласомЂ, мм погледамо и видимо предЂ нама на брегу еданЂ великш дрвенЂ крстЂ, кои е означавао врЂ брега Фурке, и границу између Кантона Ури и Валиса, и гди е висина брега прешла 7800 стопа, и гди као што намв вође кажу редко кадЂ копни снегЂ. Ту станемо мало да се одморимо, али онаи лепми изгледЂ коме смо се надали, бно е облакомЂ и снегомЂ осуећенЂ, ерЂ иисмо ни десетЂ корака могли предЂ собомЂ видити. — — Ни смо се могли дуго одмарати, ерЂ боали смо се да онако угренни неозебемо. — Одатле ишли смо далћ низђ брдо, и као ш-го е са пенинћмЂ на брдо бмо све