Šumadinka

У Београду 4. Марта 1855.

ЛИСТЂ ЗА

КНБИЖЕБКОСТБ, ЗАБАВУ И НОВОСТИ. Учредникљ и издавателЕ, Лгобомирљ II. Ненадовић!..

ТЕЧ

. iv. {

Ован лнстђ излазн вторннвокЋ и петноМЂ, ц-ћна му e за трн мЉсеца 4 цванцика.

JVš 19

НЂЖНО РОБСТВО. (И. Н. И.) Ахђ Елвиро, иадЂ еввша си Тм побћду одржала; Али само едногБ роба У ланцу си задржада. И таи еданЂ осуђент. е. Да вечито ианацЂ носи. Онљ милости твое неће, Ст> тммћ се робствомљ ohi поноси. Тежки лаици непрестано, Све се aehift iomTe плету, Онћ теготу неосећа вр-в му мисли K'i, небу лету. Непуштан га ти изг робства, Онћ нетражи другогљ ран; О нђ Tbi е' моли само зато, Да то робство нема краи.

У Бечу 1846. год.

А. В М.

БЕЛА РУЖА. (продулкено.) „Она ашикув (кокетира) само са нћнимљ свромнимт> накитомЂ. Она ништа друго на свету нелшби, осимђ нћне беле руже." Шапташе млада една дама свомђ играчу, кои e близу мотрећегљ Роберга стаао. „Зар ђ е оно аЛћина за балљ ?" дода она подсмћвателно, „чисто бм човекљ мислш, да се она сиротица налази при каквои жалости." „Можда и нема велиц.*и изборљ рува, " шапне ioit играчт, — „Могуће ! " „А ко е та црна голубица ? " „Непрестако се виђа у дружству гостпое Симонића, можда e каква сиромашна сродница. fl самв за асталомт, поредт, нћ седила — она млого не говори, ал' што рекне паметно рекне, то iofi и завистници признати мораго. Цћ. ■*о нћно бмће указуе ми се као нешто } 7 6ieHO, снуждено " Разговорљ се оваи прекине, ерт, играчи буду волнама игранл далћ одтерани. Шаренми онаи играчљ са сво'омв црномЂ нграчицомт, стаао е недалеко одђ Роберта.

,,fl молимт, господине," проговори она тихо, „дозволите да мало престанемг. — ово брзо игранћ тако ме е умориио. да се неосећамЂ наиболћ 1 „Заповедате ли, да васт, у другу собу одведемЂ ? " запита брзо онаи кицошђ , „заиста и сстб страшно велика врућина у овои сали. " РобертЂ ступи брзо кђ овои госпи. „Шта ? блена, вама Hi'e добро ?" запита онђ хитно. „Све ће ово гхроћи, господин' Симонићу, докђ се само одморимЂ !" одговори она, но таквимЂ гласомЂ, кои е лвно нћно удивлћн!,. а и трудЂ показао, да она ово бршклБиво паштенћ младогЂ овогђ човека одђ себе одвратити жели. „Да васЂ водимђ MoioB матери, влена !" рекне далћ РобертЂ понудивши iofi свого руку сђ толикомђ услужностћу. да се нћгова велика брижлвивостБ за младу ову госпу, издавала. „ Господинђ ПетерзенЂ" окренувшн се нћномЂ играчу, „дозволиће ми, да му нћгову играчицу на кратко време одведемЂ" Г. ПетерзенЂ уступи страхопочитателно предЂ богатимђ овимђ миадићемЂ натрагЂ; на молбу овогђ . онђ Hie имао другогЂ одговора, осимђ тужно произведеногЂ oсмћха, кои е онђ пола на блену пола на Роберта упраbio. Сђ лгоборевнБивимЂ погледима пратјо е онб младмб оваи парЂ лгоди, кои су, водећи ce исподђ руке, у едну собу поредЂ сале ушли. ЗатимЂ пзвуче свого мирисну мараму из7, џепа, убрише озноено чело свое, и узме едну чашу лимунаде, да свого узбунћну крвв мало разбиажи и умири. „БлагодаримЂ вамЂ господине Роберте," проговори тихо блена, „што сте ме одђ несносногЂ друга оногђ ослободили. п бм свиснула одђ еда. ако 6 bi целу игру сђ нбимђ довршити морала." „Мало е oiuTpoyMia требало, да човекЂ вашу намћру погоди: ал' вм ћете ми опростити за ово примћчанћ блена, да оваи балЂ нЈе на вама очекивано дћиство произвео — " „Шта, госп. Роберте ? " запита брзо млада ова госпа, коп е заиста тако клонула бмл а, да се неотице на СоФу спустила, до кое беше е нћнЂ прат!оцЂ довео. ИзговорЂ онаи з 6 огђ досадногЂ дружства она е само измислила, да 6б1 Робертову услужноств одђ себе одбила. МладићЂ оваи, невидивши у соби гостјго седне поредЂ нћ.