Šumadinka

шђ 3i7 т

улази, ние иикако изпугатала изђ oiiio. Опа га е видила и уверивша се о cboi'oh побћди, повукла се патрагљ. Mosne бшта небм ништа ни говорила, кадг> om, небм дошао 6wo Behb нгра престааше. ISehiu кругЂ образоваше се око дочаћице. Вечера се .приближиваше. Госпоа пдђ Р е м б р и показиваше се очаравагоћи весела и небмаше ioiuTTj готова са своииђ оштроумнииЂ досетиама. бданЂ служителБ лви , да е вечера донешена. Сасвимђ неочекивано узе !\1аркиза Ivcanie-a подт> руку и оде у ra.iepiio, гди асталЋ поставићнЂ бмлше. КадЂ поредЂ прозора нролазаше, кодт. когђ се КаралЂ 6waше caispio, тако се засмев, као да 10 е споменЂ на нешто принуђавао неодолимо смелти се. „Г. К с а в i е рекне она асно , „знате ли iiCTopiio Ж о н к и л а ?" К са в i е каза да незна. Карала текне но:кђ у срце и ^ncanli му се заусгави. „А вм господо," насгавп госпоа одђ Рембри обр-i иувши се кђ онима, кои су за нђомђ игали. „Ж о н к и л ђ ," повтори МаркизЋ, „то е чудновато име." „Међу мулатима то е врло обичпо име, господипе." ,,i\toe ми чести, то мора бити каква весела ncTopia," проговора господинђ АлФредЂ ЛеФебврЂ де В а л е. „Молнмђ , опОмеппте ме на то, да ту исторпо причамЂ," продужи госпол одђ Р е м б р и , окренувши се олетЂ К с а в i е-у. МладићЂ се поклони. Мпогкииа се растури мало помало. КадЂ никогђ Bmiie у сали neobiaiue, изпђе КаралЂ изђ свогђ скривалишта. Hbroeo лице страшно е изгледало. „Она е знала, да саш, н овде," зашкрипи онђ зубма, „ха, како она cboio шалу 3oia сђ мошмђ мукомт>! И нћму — н 1.му иалаже, да е онђ опомене на приповеданћ." Онђ гледа^ле да свое разсеане черте, колико е већма можно, прибере, па отиде иотомђ и онђ у ra.iepiio. Око трапезе сђ еломЂ бмдше саинми кру гђ госпоа, све блистагоћи се одђ злата, д !аманта и свилеИза нби лгоди су ia послужива.ш, илн су ели по волби. Госиодинђ Алч -редЂ ЛеФебврЂ де Вале ео е на велику штету свога прслука, на комђ су сви швови пуцали и хтели распасти се. То бмаше заиста очаравагоће позорје. Величествено настолћ, кое свакоаке чудновате слике представлаше. одбјаше светлостЂ полиелеа у безброинимЂ боама. НК:киа лсно осветлћна лнца госпоа добмаласу одђ оне саиности худогкествену али засенавагоћу свћтлоств. По себи се разу51е, да КаралЂ nie бмо расположенЂ дивити се томе no3opiio. Будућн н!е за саветно држао ioniTe еданпутЂ сакрити се, то пође кђ Л1аркизи. „Видите, милостива мати", peisue господинђ АлФредЂ де В а л е, „ето наипосле господинђ одђ КаралЂ, коra самћ н цело вече узалудЂ тражјо." „Доиста!" викне госпоа одђ Р е s; б р и обрнувши се кђ долазећемЂ. Има већи 100 година, одкако немаио задоволЂства видити взсђ господиие."

КаралЂ се поклонв ћутећи. „Али ми се чини, да вам i. nie наиболћ", продужи Маркиза сђ немилосрдномЂ живосћу, „есте ла бмли болестни?" „Доиста мени aie добро," одговори К а р а , „До ђавола, изгледа, као да долази изђ гроба," промумла господинђ АлФредЂ Л еФебврљ де Вале, кога прслукЂ притискиваше , и кои бмаше зло располоЈкенЂ. Госпоа одђ одђ Рембри помакне свого столицу. „Даите господину одђ КаралЂ столицу, рекне она сђ ненришетномЂ HpoHio.vib, кое пецканћ само е онђ сватити и осетати могао. „Седните до мене, господинђ одђ КаралЂ; болестници и госпое имаго еднака права." (продужиће се) РОБСТВО 114 К1В1ЦЗУ. [ За цело време источногђ рата привлачјо е КавказЂ позорЂ Европе на себе. Многи су се надали, да ће кнаЗЂ дагестанскш, ШамилЂ, оваи ромаитјискимЂ блескомЂ окруженБш крвнми непрјател!. Руса, сићи са своимђ див лђимђ и необузданммЂ четама сђ планаиа, и да ће тако воину сагозника снажно подпомоћи. Но проти†свегБ очекивана остао е ШамилЂ недвижимЂ и миранЂ , премда су Француза и Енглези сва могућа средства употр ебллвали, да га изђ нћгове неутралпости изтргну. Све е бмло узалудно, и садЂ, кадЂ е ратв Behb окончанЂ, труди се cBaisiii, да ово владанћ Шамилово изасни. Руси веле, да е Шамилу више за тимђ стало , да накупи блага и богатства, него да се упушта у опасне и сумнителне боеве; други пакЂ потврђун), да е у планинскимЂ кланцмма Кавказа почео преотимата ма pycisia упливЂ, чему се нарочито има приписати страдателно (пасивно) владанћ ратоборнм планински парода. Приповеданћ о робству двего руски кнагинн, кое мм по достовћрнммЂ казиванама самм овм вмсоки зароблћница читателБима у изводу саобштавамо, таково е, да горнћ ммшлћнћ сасвимЂ оправдава. То приповеданћ показуе намЂ Шимила у млого тавшемЂ лику, него што се досадЂ о нћму ммслило. Слава, коа е овогђ кавказкогЂ roiioisa окружавала, далеко е садЂ пала у цћпи, н садЂ се текЂ доказало , да су одношена , нрави и ратнн обнчаи Чеченаца свету врло слабо познати бмли. — Западно одђ ТиФЛиса, главие вароши ])урђ!ннске, простире се благословена rvoepnia кахетска, кон као нека цветагоћа башта лежи на подногк!го лезгистански планина. Но на жалостЂ живи у овммђ планинама неукротимо и аидучко племе кавкаско , и премда е губершн свудЂ унаоколо опасана ланце.МЂ воинички аки страЈка и одћлена, то нпзкђ nie свакадЂ могуће , стати на путЂ опустошптелнммЂ и дивлбимђ нападанама ЛезгЈанаца. Такво едно изненадно нападанћ предметЂ е наше приповћдке. Жертве тогђ нападана бмла су лица, ков су принадлежала наивишои класси руске државе. Првм дана мес. lOnia год. 1854. дошао е кназђ Чавчаваџа на сКверЂ кахетске губерше, да no налогу главногђ команданта кавкаске воиске прими команду надЂ