Šumadinka

УБиогрАду 7. Августа. 18 5 6.

ету М А д инт А

.1 II С Т Ђ 3 А

вжа»шжавж©«1% 9 шшшг ш УчредникЂ i! издавателт. Лгобомкрт. bs . КснадшшКг.

ТЕЧ. V.

Оваи лнстг излази у ВторннкБ и Четвртакт. на по табака , а у СубоТу на табаку. Цћна му е за три »ibo. 5, а за no.ia годнне io. цванц. За or.iace n.iaha се од1. врсте 5 кранц. за трнпутт.

.. Ж

11 р Tisr.ll: Г о е т i>. (Продужено) Друга прилика донела е лепо време у таи иетии дак-b Лепосави и команданту. Шнланг, то естБ . по заповести госпое М и р к овнћке đfciaiue ушао у Лепосавину собу. Девоика сеђаше на прозору, иаслоннвши главу на харфу, кош e предЂ собомБ држала. „Госпођице , мати гкели знмти, имате ли болго на овако лепомх« времену да се сг. нама у полћ извезете? Лепосава ништа неодговори . него се шштћ више одб нћга кћ прозору окрене. „Ваша с .е милостб разсрдила ?" упнта Миланг, мислећи, да она оће сђ ш.име да се шали : „Зарт. л нисамх. на доручку, и противт. волћ . едну шолн) чоколаде више nonio, само што е ваша милост*. заповедила? Зарг. нисамБ томно и на време сђ параде на ручакт. дошао ? 3api» нисамБ за асталомљ мое понизно есте казао ? Никаквогљ одговора. Онт. постои мало ћутећи , затимђ пође кђ вратима, као да оће да одлази, потомт. се опет-b окрене и нестрпелвиво рекне : „Анде Лепосава, време е преирасно." Н е ћ у. одговори она загушеиимт. гласомч. и нрозт. плачЂ. „Шта вамЂ е ?" упмта е онђ уплашенЂ, одтргне ioK руку исподђ чела на харфи наслонћну . и принуди е, да горе погледа. „Да неће можда мати сђ нама нКму на сусретЂ да изиђе ? Оће ли онђ данасЂ доћи ? 6 л' она што казала? — уинта Лепосава ватрено . и убрише сђ беломЂ марамомЂ свое плачне очи. мнланђ се намршти. и као срдито рекне : „О л епосаво, nie лепо одђ тебе, да тако пмташЂ. М мглишђ, да бм те и јоштђ звао , кадЂ 6w таио што само слутнти могао ? Даи Боа;е да онђ недође, докђ л одавде неоемђ. — Шта одавде? „У дру iifi гарнизонЂ. И самв јоштђ на твои данЂ рођепа гепералу писао и мо.по га, ria 1 оштђ немамЂ одговира." Лепосава га лготито погледи, устане и рекне: Милане, право да ти кажемЂ, то е опетЂ една будалаштина одђ тебе. „Али н немогу, n нећу. а несмемЂ остати." — Милане, збилл ли то велишЂ ? ОћешЂ да омр3 немЂ на тебе докђ самв годђ зкива. „А оћешЂ ли тм да и умремЂ, ако че наморашЂ, да будемЂ у твоимђ сватовима ?" — Тt»i нећешЂ нигда у мое сватове позванЂ 6 б 1 ти. Ко ти е казао, да самЂ се а склонила ? ,,Tbi се несмешЂ противити." — И опетЂ, о Боже н се немогу приволети ! —ецаine госпођица и nonpie лице. И Милана преоблада таина болл. Првии путЂ су садЂ обадвое заедно додирнули оваи предметЂ, премда имђ онђ никада Hie избмвао изђ главе На иоследт.ји данЂ рођена. кадЂ е првни путЂ обое известностљ или могућноств поплашила. да у будуће могу небмти оно . што су досадЂ невино cboio младостЂ проводећи непрестано едно друго.мЂ бмли, првми путЂ су они нознали, каква in лшбовв веже. Обое се гледаху одђ опа издаиничка три празнична полгобца сасвимЂ другимЂ очима. Обое се разумевау: знађау да лгобе, и да су лгоблћни, неизнвлгогоћи више нншта едно другомЂ речима. У обадвома тиха, све полепшавагоћа светлоств npiHTe.ibCTBa напрасно букнула е у пламенЂ* кои су обадвое сакрити хтели, но сђ тимђ га шштђ већма распирили. По краткомЂ времену поиступи Милаш кђ нбои, и простосрдачно рекне: „Лепосаво, смемо ли заедно дуже остати. као досадЂ ?" —- М и л а н е, зарЂ можемо едно према другомЂ бмти дрјтчји него досадЂ ?