Šumadinka

У Б ђограду 28. Августа. 185 6.

ШУИДДИВКД, ЈИСТБ 3 Л ш s§imib« Учредникћ и издавате.1г> Лкобог.лд)« т НенадхпиЈиЋ.

TF4 V ^ ва " -»истћ изЈази у ЈЗторникт. и Четвртакљ на iio табака , а у Суботу на табакЈ". Цћна мј е -_ /e за трн и-ћс. 5, а за пона године lo. цванц. За or.iace плаћа се одт, врете 5 краиц. за трипутљ. «/

83.

Ћ i»

т в

м т Г (Продужено) XI.

О V Т 8i.

Тако сврши М и и а н ђ uboio приповедку. Нсно се видило на внимателнимг. слушателвима и слушателвкама, да су засадт> манћ тронути бмли приповедном-b. неro првмипутЂ, ept су поустанли и са неусилћномт, бодрости измешали се. Но ипакт. се чинило, да друга половина сказке Hie безг. упечатлћнн остала: ерт. су се цело вече нвоме занимали, а гдикои су сасвимЂ озбилг.но претресали могућноств таквогт, вампира Но наисмћл1е се овои причи ругао старми Господарт. Мирковићт,. Али нћгове досетке и шале слабогљ су успћха учиниле; будући су га познавали као некаквог-i. слободомисленика, а знали су такође, да е старми садашии парохт. башљ нћга у виду имао, кадт. е пре негди у св!ои беседи о слободомисленимт. расколницима roeopio. Како е пакт. снажно Миланова приповедка свеобште участје побудила, види се нсно изг. тога, што се слћдугоћи дана непрестано повторавала у целои вароши . и ihto се наравно многимђ уметцмма изкнћена, по целои околини разнела. У какво друго време небм ни толико важила. да само за едно зимско вече какво на прелу друштво забави. Но садЂ кадт> е говорЂ бмо о стогодишнћмЂ повратку мртвогЂ госта у определене дане, покренула е она лгобопмтство и онм, кои су наиневернш или наиравнодушнш бмли; ерЂ су сви ради бмлн видити, да ли ће се и садЂ мртвми гостљ поавити. МиланЂ е и самЂ доцн!е дознао, какву е неочекивану судбу нћгова приповедка имала. 6рЂ е онђ морао Н — Б . . по послу свога нолка оставити на неколико недела. Онђ бм засадЂ радо одлож!о бмо свои путЂ. не само з6огђ мрзкогЂ зимнћгЂ времена, кое е врло рано наступило, него и з6огђ Лепосаве, или болћ рећи збогЂ себе. 6рЂ текЂ е садЂ нћгова лгобавг. у страстг. прешла, кадЂ ioft е опасноств претила долазкомЂ го. сподара Петловића. Истина да Hie сумнно о нћнои верности, а шшђ манћ о нћнои храбрости, никако не-

саизволити на удадбу, кого е нћнЂ отацЂ трговачки уговорити хтео; но — онђ се ипакЂ плапио у мислима одђ стоилада могућностш. Па и да га нису сваконке ммсли странЈиле, ипакЂ бм mv тежакЂ бмо разстанакЂ одђ оне, кол му се таино завернла. и кое е цело бмће у жару свое страсти обожавао. Али е ту бмла заповеств, а воиничка покорностг, Hie се мпгла ниучемЂ проти вити.

„Лепоса во," рекне ioR у очи свогђ одлазка, кадЂ се случаино самЂ сђ н&оме у полутамнои соби нашао, .Леиосаво. никадЂ нисамћ сђ тако тежкимЂ срцемЂ одлаз1о изђ Н — Б . . . и одђ васЂ као сада. Па премда одлазимЂ само на мало недела, ипакЂ ми е тако, као да ће оваи разстанакЂ вечанЂ бмти. Нешто ми предстои као тамна несрећа, кого ми нека слутни наговештава. Чини ми се, да бм ми лакше бмло, кадЂ бм зацело знао да се то смрти тиче." Лепосава ужасне се овимђ речма, увати га за руку и рекне: „Да се ниси забринуо , што ће за време твога одсутства господарЂ ПетловићЂ доћн? Или се 6 оишђ за мое постоннство? — Небоисе ништа, а те молимђ. ништа се небои. За мене се нестараи, него за себе, за свое здравлћ, за свои животђ у ово нездраво годишнћ доба. 6рЂ а ти велимЂ, да и мени ни при едномЂ нашемЂ разстанку Hie тако тежко на срцу бмло, као сада. НеумемЂ ти казати зашто, али а стрепим-Б као да се ти никадЂ нећешЂ повратити." Обое продуже беседу о свомђ страу и о своимђ бригама, и што ивно нису смели, то су садЂ учинили: они рекну едно другомЂ „збогомЂ остаи" и „срећанЂ путЂ« са сузнимЂ очима загрливши се полгобивши се, обое са тежкомЂ слутнБомЂ, као да ће то последнБ ^и путг. бмти. На то уђе една служавка са запалћномЂ свећомЂ. МиланЂ оде изђ собе па и изђ куће, да cartpie свое сузе и да у слободи оддане мало одђ туге. Л е п о с ава оде у свого собу и потужи се, да е глава боле, како бм лећи и цело вече неузнемирена бмти могла. Те ноћи капетанЂ одпутуе. Но ииакт. наипре га e господарЂ Миркови ћ ђ приморао, да сђ нђимђ едну