Šumadinka

55ft

U

Све e ништа према Тво1ои снаги. Риза Твоа руменв е одђ зоре, Престо.Пз небо гди се песме оре, Шестокри.'.и кое Теби пое, А земин е подножЈе Твое. Ил' у мраку ил' светиоме зраку, Ил' на санку ил' беломе данку Свудт. си преблагт., единствент. и силанЂ, У милости сувише обиланЂ. ДухЂ мои БоHtе само с' Теби диви И у тћлу само зато живи, Да Те хвали, преузноси славомЂ, Да Те гледа там' у небу плавомЂ. О Господи приклон' песми слуха И на раба изли Твога духа, Да л слушамЂ заповести Твое, Да напрегпемЂ црвићЂ силе свое, Да Те хвалимЂ и да Ти се дивимђ, И у Теби Боже блапи јкивимђ Л ништавнни као трунакЂ малми. Д а те дуЈпа вазда мон хвали. Подђ РтнЈјмђ 7. Августа. 1850. Да«. IS. PJKOIIISCIl BIPO'SV. П.4ТВ« НКНЛДОВНћА. (Продужено) 1ова ПротићЂ 6wo е сасвимЂ спреманЂ. Кажемо му, liO.lHI.II uu нипаца .. ^ .... , ......... може. Онђ каже : fl hy понети петдесетЂ дуката. Но чини ми се понео е вмше, но нама неће да каже онда, валБда да се у путу болћ штеди. Ноћимо ту (у Раму) и уштру текЂ се разсвиће зовну насЂ човекЂ на ДунавЂ. Одемо н и НротићЂ, кадЂ ал' дошао Стева ЖивковићЂ ; даде намЂ еднога жива шарана : „наите гу рибу, и шго пре можете сготовите, и понесите — рече — а одо полако, а bw кадЂ ме стигнете, пБЈтаите сесамномЂ као са иепознатимЂ човекомЂ,да мои возари непознаду да смо г.е уговарали, а тако и вашимЂ возарима кажите" и оде. mu се вратимо у кодакЂ и докђ мм Фруштуковасмо. дотле и шарана сготовише. У име Бога пођемо. сћднемо на чамацЂ и кадЂ се повеземо рекнемЂ а: ,,Овако се навезао КолумбЂ са свошмђ дружиномЂ на синћ море да иађе Америку и упозна е са ЕвропомЂ ; а mbi се навозимо данасЂ на тих!и Дуна†да нађемо Pocciio, за кош ништа незнамо гди е, но само што смо у пћсни чули да е има — и да Србно упознамо са Росјомђ !" Ал' рече 1ова ПротићЂ : почекаи поб[)атиме. почекаи, докђ на ђердапЂ дођешЂ, видићешЂ како ти е тихђ Дуна†! — Возе наши возари иобрзо, и угледамо Жипковића на Дунаву и сустигнемо — ербо нћгови невозе — кадЂ близу будемо поздравимо едни друге срећнимЂ путемЂ. Запмта насЂ ЖивковићЂ : а ко Бог-да ? кажемо да хоћемо у немачку Оршаву. — Дакле, кзже, мм смо друштво, и а намћрава .мЂ у исто мћсто. — Путуемо мало, докђ ЖивковићЂ поче као самЂ да руча пакЂ онда рече : Даите чамацЂ до чамца па заедно да ручамо, а имамЂ добра вина, каДЂ вw имате рибе. .4 слађе се у друштву и руча. — Тако саставимо чамце еданЂ другомЂ ублизо, и ручамо онако

Јутушћи и веселећи се (Живковићћ возаше два музи;анта у чамцу те му свираш). ПоредЂ Пореча прођемо ноћомЂ. СадЂ дођемо у оно село, гди узимаш ду.менше, кои су кроЗЂ ђердапЂ вћшти лађе спустити. — КрозЂ ђердапЂ несмеду обичне дунавске и савске думе,нџ!е спустити лађу ербо нису вћшти и могли бм одма лађу потопити, но се изђ онм села думенџје узимаш, кои су вћшти ђердапу, и говоре да они никаква данка недаш но само горе и доле лађе пропраћаваш. — СадЂ мм Живковића молимо да кадЂ себи нађе думенџјш да и нама нађе. Жнв1;овићЂ рече : хоћу браћо а што небм, то nie муке, а они су то и дужни чинити. — СадЂ дођу думешие и узму cBaitiH свои јчамацЂ и путуемо неколико низ!) воду. Чуе се пешто гди Уучи; пмта мене мои побратимЂ Протић-h : чуешЂ ли по»ратиме штогодђ ? —„ЧуемЂ нешто хучи а незнамћ шта ." — Оно е — вели — гласЂ твога тихога Дунава. Шта побратиме аданЂ, зарт> Дуна†и онакЈи глзсђ има? — " Hie, nie, вели, већЂ се оно гуске лепршаш по Ду1аву, и садЂ ћешЂ видити гди се беле. — 1оштђ пеколико пођемо а опо се нешто указа бћло по води : „ено иобратиме гусака!" ТекЂ то 1ова изрече а иовика дуј^енџјп: Ко се плаши некЂ у лађу легне. — fl и Ган НиколаевићЂ легосмо у лађу. а вода плшсну преко насЂ. јДокђ повика думешџа : устаите во е легао ! — н устанемЂ и натрагЂ погледамЂ, а оно се опетЂ бћли. и рекнемЂ : Ао побро црнм твои гуса ка а горега могђ тихогђ Дунава. И одемо далћ. Кажу ми кадв е мала вода, онда скаче преко камена кое се млого изђ воде виДИ И UpytćtK i^> Притиппоа хо оо 6v*toct w бвлВ. (продужиће се) II |9 т в Д Г о с т х>. (Г1родук;ено) XIV*. Лепосава е с.павала те ноћи сладко снивала и лено, а ГосподарЂ М и р к о в и ћ ђ немирно. Црна. бледа Фигура, кое е лице као месецЂ крозЂ црну косу и и густу црну браду за нћга тако ужасно на нћга изгледало, нсно му е и предЂ затворепБШЂ очима трептила. Напроти†Лепосава е бмла благодарно разположена према страовитомЂ непознатомЂ, што е оваи нћногЂ отца тако брзо променјо и у страу на Миланову страну обратЈо СутраданЂ, чимђ е ГосподарЂ МирковићЂ са своима дору чковао, упути се онђ кђ Управнтелш (градоначалнику) — то е бмло слћдство ноћногЂ размишлнванн — и замоли га да проти†неиознатогЂ странца иолицаине мере употреби , те да га изђ вароши уклони. Онђ му искрено прпповеди . шта му е синоћЂ, пре i;ero што е на вечернш забаву дошао, кодђ куће догодило, и како су се нћгова жена и кћи већЂ уполакЂ у cboioh памети занеле; да оне мртвогЂ госта држе за оно, зашто се издавао, за сина банкера Петловића; при свемЂ томђ , што младми банкерЂ, ако бм желш младоженш представлати, небм споллшностб познате аветкнћ изабрао, па ано бм башЂ изђ будалаштине или шале и нза-