Šumadinka

УБгогРАДу17 Н о в е м б р а 185 6.

ШУМАДВНКА, ЛИСТЂ ЗА шш£1ш®в» 9 шжж Учредник-b и издавателв Лгобомирљ Н. Ненадовићљ.

TF4 V ^ваи листћ излази у Вторникт. и Четвртакт. на по табака , а у Суботу на табаку. Ц-ћна му е за три м-fee. 5, а за no.ia године io. цванц. За огласе плаћа се одт. врсте 5 краиц. за трипутт.

.Ј№ 118

о в

К Ј.

Куда се стремишЋ светле домашити, човече, звезде, Куда ти блуди дух -h , куд' ли те одводи таи ? Пуч ина ова е шупла, а плаво небо вмсоко. Грднога простора тогђ никадљ ненађе тБЈкраи! Залудт. узлећешт> на небо и пута тражишт> у звезде. ИзпБхтат' неиожешЂ тм, како ће c' доћи до нби; Таине су то за тебе и нико iR дознат' иеможе, Узкостх> границе твогђ разума мала и за то. Пмтат' топлота сунцу и светлоств одкуда нрка, Много и за човека то, слаба е нћгова моћ&. Нашто пмтати землго и воздухљ, небо и Бога, Месеца, звезда одкуд,' тамна ли нашто намљ ноћ& ? Мани се светлв1 звезда, нек' асно трепте на небу, Иравацљ HbioB'h и иутљ , самг> е назначЈо Богљ. Мани се свега тога и пусти чуда не«' живе, Све е далеко то слабогт> одћ разума твогђ. Пмтаи себе, слабми Tbi, зашто живишђ на землви^ Пмтаи могуће ел' узкји прескочити гробЋ? Све што очима видишђ: и землк) и море и небо, Све ће ти казати то, туге и смрти да с робљ. Ние ли дакле залудт> у светлоств облачити сенке, Мрачну и тамну ноћв саинми претварат' у данљ, Ние ли суетно, кадт> намт, никако ние могуће, Толковат' KpaTKifi таи живота nauiera санЂ? И рад' чега се човекљ у муци толико пати, Често и животђ слабљ, жертвуе суетанг. евои, Може ли стећи срећу ил' набавит' лшдма спокоиство, Нћговогт, труда таи MHorin и крвавми знои? Ахђ : нанп, животђ е кратакЂ, ерЂ чимђ напредоват' пође, ТугомЂ и бедомЂ већЂ почне му венути цветЂ;

Мртвачкш сандукЂ есте са детинвомЂ сроданЂ колевкомЂ, ЧовекЂ се рађа да мре, не да га овечи свстђ. Мноп'и ce човекЂ пашти, да таине вмспрвне сазна Пенћ ее на облачнми сводђ , биене у сунчанмб зракЂ, Многш се гнгора по мору и дубоко рие у землго, Али му залудЂ све, густми ерЂ скрива га мракЂ. Другш се опетЂ жури , да силно богатство стече, ВелигиК трпи стра, подноси кишу и снегЂ; Ал' му залуду сва та нћгова трудба и мука, Немож' спокоиства дат' златнми нит' сребрнми брегЂ. Шта намЂ е животђ беднми, кадЂ бриге мукле га гризу? Ништа , већЂ робство и ндђ , коега човекЂ е робЂ, И текЂ се онда човекЂ избави робства одђ тога, Беда одђ светски кадЂ ладнми га прикрие гроб^! Човече, чедо беде, окан' се блудит' по мраку, Па собствену тм твон> завири у грудв, Ту ћешЂ текЂ моћи наћи за чиме срдце ти жуди, Тражити изванЂ себ' залуданЂ бмт' ће ти трудљ, Не големо благо , нит' знанК недомашнм стварш, БлагогороданЂ већЂ духЂ, чиста и спокоииа свеств, бсу текЂ символи нашегЂ блаженства овде на землћи, Среће нема без' тог', бмо тм Солонђ ил ' КрезЂ.

I. Д р а г а ш е в и ћ ђ.

В р а

ч i.

Ко е икада за свогђ живота у Санли-у (у Францускои) бмо, таи е ту варошг. звао непрЈатнммЂ местомЂ,