Šumadinka

УВиогрдду S. Д е ц е м б р а 185 6

ШУМАДИНКА. ЛИСТЂ 3 А шшжшеги^ 9&Ш&ШГ тштпж* УчредннкЂ и издавателв Лшбомирљ Ei. Ненадовп1»љ.

ТВЧ V ^ ва " листћ из.1а.зи у Вторникт и Четвртак -б за три m -hr. 5, а за no.ia године 10. цвапц. За

на по табака , а у Суботу на табаку. Ц-ћна му е огласе n.iaha се одт, вроте 5 краиц. за трипуттћ,

СПОМЕНЂ HllKO.lH II 1>оди. ПреминувшемЂ у Аиеисондрји 7. Оитобра т. r. У румени пролетнћга готра, У мирисом-lj испунЈ-.нои башти, Међу цвећемг. различите бое Кринг, умилно процветао блше, Да на радостг, баштовану буде; Лгобка роса са бисерномг. водомђ Поила га и нупала ноћу, Ветрићг. тихш са крилима лакимг. Лад1о га готренБимг, воздухомтЈ, А у подне одг> сунчанш зрака И препеке брашо га жарне. Дивно пветакг, процветао баше Повисоко подигао главу, Те се дичи са лепотомг> CBoioMi,. Али шта е слава овогг, света Шта лепота и красота дична ? Ништ' и ништа , за кои часг. трае, Све е само варагоћа сенка ! бдногг. дана чимг, се роди сунце Зраке свое крину одма спусти, Да ra своимг> развесели suapoMii; Ал' кринг, белми ođopio главу, Па у сунце непогледа више, Жалостиво лишће землви пало. Прођ е лгобкостг« изчезну дивота. Залудг. сунце свое зраке сипа. Да ra ндна опетг. опорави, Свенутг. цветакг. неосећа зраке, Што премине неоживи нигда. — K'o што цветакг. у градини дичнои, Међу цвећемг, процветао баше, Процветао , дивно се извш, Тако и Tbi нашг, брате Н и к о л а, Динно ти си израс.тао 6 бјо У наручго мила рода свога, Дивно цвето, ал' прецвет'о брзо ;

6pi> у златно доба твогг. а«ивота, Кадг. се срећа смешила на тебе, Тн отиде подг, землницу црну, Све остави на беломе свету! Црна смртијтм сурашило грозно, Зашт' истрже изг. топла наручн Мило чедо маики, брата браћи, Сродницима рода лгоблКнога, Друговима друга искренога?О Н и к о л а, шта смо дочекаии, Да насг. туга д а н а е г> обузима, Кои данг. досадт: данг, весела 6bio ! ! Тужна маико тн опреми сина У туђину сг. топлимт. молитвама, Да укрепи ослабело здравлћ, Да ст. веселимг. лицемг. врати c' маики. Врати с' маИки браћи и родбини; А смртг. грозна. коа срца нема Кон добро неуме ценити, Свима свећу надегкде угаси, Све разстави одг> лгобимца свога, Остави га далеко одг. маике Да вечитми свои борави санакљ ! — Но тако е све на овомг. свету; Све се рађа само да умире, Све постае само да нестане, Прескочити гробг. неможе нико ! Аданг> човекљ шта е друго овде Но текг> една прелазећа сенка, Koe бшће за тренутакг. трае; Тл L но тћло мора вратит' землг.и, А духг. животг. свои продужит' далћ По уредби вечвоп, Створителн, Да за дћла и награду прими! Зато друже нека лака земла, Буде твоме земномг. тлћномг. телу, А душа ти, што незнала за зло, Некг. у ран небесногг. населго, Прими оваи споменг. од-г. верногљ ти Друштва твога за доброту tboio ! Београду на Св Николад 1856. год. М. И.