Šumadinka

У Београду 21. Фебруарил 185 7.

ШУМДДВВКЛ, лт з д KB&K1HBMS& 9 ШШШ&ШЖ Ш Учредник г б и издавателћ лгобокнрљ II. Мс &гадовваћ-в*.

ТЕЧ. l r ft*

Оваи листђ излази Вторникомт., ЧетврткомЂ и СуботомЂ на по табака. Цена му е за 3 мес. 4. за пола JSU* *Jf год. 8 а за це ^у год. 16. цв. За огласе плаћа се 3. кр. ср. одђ врсте за едан -путЂ а5 вр. ср. за трипутЂ. «/ f'

1 р т в а г «=1 а is а. (продужено) Било е одпрлиике три сата ноћи. кадг> самв изђ оне улице изишао , гдћ се тавница налазила. И текЂ што у другу улицу скренемЂ, гдћ ми е обиталиште било, чуемЋ мало подалћ женски глпсђ , кои се чинио да за помоћв виче. Помислимђ да ние могуће да су рђави лгоди кога у то доба напали, ерЂ е шштђ рано било. ПотрчимЂ на ону страну одкуда е гласЂ долазио, и угледамЂ на месечинп сдну »кенску. Koto е варошка патрола хтела затворити. Она ме одма спази и по момт, оделу еигурно позиавагоћи да самв човекЂ одђ мало болћгЂ реда, окрене се кђ мени и викне: „О. хвала Богу, ето господина Алберта, кои ме добро зна. Онђ ће вамЂ казати, да самв а заиста кћи старе Ледиевице пралћ у овомђ сокаку." У исто време узме ме сирота девоика за руку, и бледа као крпа обеси се за мене, сва дрктећи. „Била ти ма чиа кћи" викне набусито страша , „ти немашђ грађанску билету' 1 '); и зато хаид' сђ нама у полициго. Девоика ме е држала тврдо за руку: н самБ видио нћнг стра и разумћо подпуно нћну молбу и услугу, кого e одђ мене очекивала. ПочемЂ ме е сђ првимЂ именомЂ кое iofi е у ономђ страу на паметЂ дошло, зовнула , зато се исто тако и а кђ нбои окренемЂ и дамЂ ion такво женско име , кога самБ се пре у брзини могао сетити. ,,Шта! ви сте то, сирота Хенена?" одговоримЂ а, »шта ћете ви овде?" „Ето видите господо, оваи ме господинђ познае. *) Онима, кои нису сђ Францускомт, историомЂ онога доба познати, примћћавамо , да у оно време страхоте и беснила народнћгЂ у Паризу иие никоме било слободно после два сата ноћи беЗЂ грађанске билете на сокаку се наћи, а овакву билету морао е сваки имати , кои е као добарЂ грађанинЂ и принтелв слободе кодђ власти осведочио се.

„Н мислимђ рекне еданЂ одђ страже , да би ти умела казати: „грађани. а не господо " „Чуете ли, господинђ капларе," настави девоика, „н нисамЕ. крива, што тако говоримЂ ; мон мати примила е обичае одабраниегЂ света , па ме е научила учтива да будемЂ. Н знамЂ да се по томе аристократе познаго, али шта ћу, кздђ немогу да се одучимЂ". У овимђ речма, кое е дрктећи говорила био е са кривенЂ таини подсмеи, кои самл само а опазио. Мучио самв се да погодимђ , ко е. ова женска, но нисамг, могао докучити. Толико самв извћстно знао, да ние кћи никакве пралћ. „Шта ћу а овде грађанине Алберте !" повтори она? „видите шта ми се догодило. Изашла самБ да опране кошулћ нашимЂ муштериама однесемт> и новце примимЂ. Но у еднои кући не бинше газдарица кодб куће, иасамБ морала почекати, да би само новце добила. О Боже, у ово време свакомЂ новци требаго. Надала самБ се да ћу се !* оштђ за видела кући вратити, па зато мого грађанску билету нисамЂ ни понела, но у чеканго и ноћБ приспћ, и н похитимђ кући кадЂ ме. на еданпутЂ ова господа — опростите — ови грађани уставе. Траже ми билету, и а имђ кажемЂ, да е нисамБ понела, па оће садЂ у полициго да ме воде. Била самБ се лко уплашила и почела самв у помоћЂ викати, докђ на срећу васЂ опазимЂ и умиримЂ се. Помислила самБ: КадЂ господинђ АлбертЂ зна, да е мени Хелена име и да е мол мати пралн Ледиевица; онђ ће зацћло за мене добарЂ бити. вл'те господине Алберте? „Зацело, а за васЂ емствуемЂ". „Лепо !" рекне стражарски капларЂ, „а ко ће мени за тебе емствовати, господине кицошу „ДантонЂ ће за мене добарЂ стаати. 6л' ти то доста ? бли ДантонЂ добарЂ патриота, шта мислишђ а?" „А, ако ДантонЂ за тебе добарЂ стои, то е што друго, онда се ту нема шта више говорити". „ВечерасЂ се башЂ држи сћдница у клубу КорделиерскомЂ, аидемо, тамо е онђ". „Аидемо тамо", одговор и капларЂ, окренувши се стражи: „грађани стражари ! напредЂ маршЂ !"