Šumadinka

106

— Седите овде унче, ренне она мени, показугоћи иа канабе кодг> стола. Теобалдт> мора и васг> начертати на моиђ Албуму. „Враже мали ! повичемЂ н, ти оћешЂ да мое боре представлаго разнообразие сђ твоимђ седамнаестогодишнг,имг> лицем-b. Мени се чиви да би на нћму добро сталла и осамдесетогодишна Маркиза ? ■—- А хђ , мени то ние ни на умљ пало ! пакљ ништа. а знамЂ да н нисамв лепа. Говорећи то била е она тако прелестна, у нкнимЂ плавимђ очима било е толико смерности и асности , колико и придтности у нћнои умилатости и обхођенго ! fl станемЂ кодћ стола до Теобалда. Нћгово чертанћ било е врло прекрасно ; само глава валерина бнла е, штоновеле, зализана, видило се да се художникЂ трудио, но ние му могуће било украсити дћиствителноств. — Валерио, рекне онг>, досадно утирући черту кого е више пута поправлно; нагните главу мало на лево. Она се нагне на бабу , и нћне прекрасне златорусе косе покриго iofi витицама агодице. — Доста, рекне Теобалдг., садг> е добро, — и онђ поита сакрити подг> овимг. витицама неправилне черте валершне. Боже мои ! помислимг> ау себи: онг> врло рано примћчава да она ние наилепша У то магновение киша нанешена ветромЋ почне плгоскомг> ударати у прозоре, и издалека зачуе се грмлавина. — Каково страшно време ! повиче гра<&г> АнатолЂ, кои одг> едно полг> часа ние ни речи проговорио, но само е гледао како пада киша. — Мени е то заиста врло досадно, рекне на то сестра моа, а наивише збоп. тогг> , што е госпођа ЛасБермехасг. хтела вечерасг. кг> мени доћи. -— Лас-Бермехасг>! повиче устагоћи граФг. ; Госпођа Лас-Бермехасг> ! да ние то она Koiofi е мужг. убиенљ у Навари; и кон е пала у робство карлистама, и некимЂ чудомЂ одђ нби спасла се ? — 6cti >, тз е она иста. — О , то мора бити гонакЂ жена ! да-ли зна она Француски ? — Као и ми. Она се родила у ШпанЈи но воспитана е у Паризу. — Но, то ми е особито мило! мени би тежко било, кадЂ неби могао нћнЂ разговорЂ разумети. И, да ние ове проклете кише, она би вечерасЂ за цело дошла! Ние-ли то досадно Теобалде ? — Ни наиманћ , одговори ТеобалдЂ осмћнувши се наВалериго: онабинасЂ само узнемирила; нама е сасвимЂ лепо у оџак.ни, кздђ смо сами кадЂ киша недопушта досаднимЂ гостима кђ нами долазити. А и да право кагкемЂ, мени се недопада женски гонакЂ, мени е млого милиа женска смирена и боазллива, кон се сво10мђ природномЂ милиномђ допада , негЂ ове воене лепотице кое ншу као катане , недрктећи бацаго пушке и томе подобно. Женски гонакЂ чини ми се мора бити нека наказа. —■ Добро, добро, сђ тобомЂ човекЂ неможе говорити. Наравно да се теби допадаго садЂ женске нћжне,

скромне и плаве; но зашто се неби мени допадале снажне и гоначне ? Д као оадЂ да гледамЂ госпого Лас-БермехасЂ ; она мора бити висока, смеђа, гордогЂ погледа и благородногЂ ода; може бити да е џандрлћива, но то она прикрива свошмђ красотомЂ лица. 6л' тако сестро? fl би се обкладио да самБ погодио. — Мал' да нисте одговори ми сестра смегоћи се , кои данЂ ћу васЂ одвести кђ нбои , и онда ћете видити дали наличи она на то ваше описание. — О како е несносна ова киша ! рекне АнатолЂ, прилазећи кђ прозорз', у кога су стакла сва водомђ обливена. ТекЂ што е онђ ово изговорио . а зачусе лупа интова. Сви ућуте и почну слушати. —- То мора бити госпоа Ла-Бермехасг., рекне Валерид умилато Теобалду, као зато да би га утћшила збогЂ тогђ досадногЂ безспокоиства. — Доисто ? у мени воћЂ срце куца , рекне граФЂ АнатолЂ поправлагоћи косу. После едиога минута две намЂ да е дошла госпон Лас-БермехасЂ. ЛакимЂ кораци.ма уђе она у собу, уздигне свое црно покривало, поклони се нама свима и седне до Маркизе. Н немогу изразити мое удивленћ , кое е узбудило у мени лице ове Лас-БермехасЂ. Нредставите себи едно одђ они лица, кое живописацЂ себи представлд у тренутцима свогђ одушевленл, и срди се да га неможе изобразити на платну: величествени стасЂ, прелестне прси полакЂ сакривене подђ црномЂ густомЂ чипкомђ , руке беле и мале, она е била обучена у црне жалостне халвине. fl незнамЂ шта е она сђ почетка говорила, — тако ме е забунила нћна лепота; но звукг нћногЂ гласа обрати на себе мое внимание: гласЂ нћжанЂ и сладакг., изговорЂ чистђ , заносећи мало на страни. ТеобалдЂ е такође зачуђено гледао на овогђ гонака; но предрасуђенћ нћгово о нбои, јоштђ му се чинило да у глави стои. О нђ наново почне чертати и трудио се врло прилћжно. Међу тимђ госпоа Ла-БермехасЂ погледа на нћга, пакЂ затимЂ на rpa^a Анатола. Међу ова два мовека ние било никакве еднакости. Теобалдова физономин била е една измеђЂ они, кое заузимаго уображенћ женскинн, и умилнтостБ кои се неда изразити ; граФЂ АнатолЂ нћжанЂ, пунЂ, руменЂ, мало краткоиидЂ , био е човекЂ сасзимЂ обичанЂ; онђ се са свима силама трудио обратити на себе пззлбивостб госпое Ла-БермехаСБ, но она негледећи ни на нћга, кои е непрестано у нго бленуо, ни на Теобалда кои ние обраћао на нго погледа , сасвимЂ спокоино разговарала се сђ Маркизомв. (продужение слћдуе) Ш |i в ib ц е. (floutTent.) бданЂ раденикЂ е уваћенЂ, кадЂ е ноћу крао снопове жита са спаиеки нБива. Спаин га даде кђ себи дозвати и рекне му : „За име Бога , Мартине ; што ти е лало на умЂ, да крадешЂ? Та ти си досадЂ био валднђ и по1лтенЂ човеКЂ!" — „6 стб, цћла истина, милости-