Šumadinka

У Београду 14. М а р т а. 1 8 5 7.

ШУИДДВНКД, '11(1% 3 i жж&шжжвжм** 9 i&ub ? s жфшффжж . Учредник!, и издавателћ Лшбопгдрђ ai. Ненадопнћ-b.

_ „ v , Оваи листт. излази Вторникомт., Четврткомт, н Суботомт. на по табака. Цена иу e за 3 мес. 1. за пола Q fl W fi» год. 8 a за целу год. 16. цв. За огласе плаћа се 3. кр. ср. одт. врсте за вдан-путт. а5 кр. ср. за трипутт.. џЈ™- '

II е п б е-4 iu а. Протужила Пембе Аша: „Дертлин самБ него паша ! ОдкудЂ нећу дертли бити Кад-b на срцу лдт> «ie мори ? Како нећу сузе лити , КадЂ ме тешка туга гори ? Акшамћ иде. ноћв се спрема, А за мен-е санка нема, Оџа виче: саба зора, А а дремамЋ краи прозора! Ндт> ндуемЋ, неказуемТЈ, Бона ниомБ. а болуемљ, Кога хоћу, недак« ми, Кога нећу, намећу ми. Ал' тако ми свеца мога, Неимала дина свога: Боловаћу и умрећу, Наметника лгобит' нећу! ВолемЋ сћ горомг. друговати, Нег' ci> недрагимт. живовати." Па одг. дерта, тежке муке, Оде млада у хаидуке. Мало време, дуго неби, ДобарЂ ловакт. уловила Башћ пашина сина мила Младо момче према себи. Маика стара поручуе Ашу кара и светуе: „Врат' се амо, кудљ се тепашљ, Те свилено рухо цепашг. ?" Аша маици одговара: Небрини се маико стара ! НецепамЂ га четугоћи Већг. СБ пашићемЂ севдишући". Паша сину поручуе По своему вћрномЂ аги: „Врат' се амо сине драги ! Ко ће ст» бабомт. да пашуе ? tt ■ Доста ага ти имадешљ, Пашуи, бабо, како знадешљ,

ВолемЂ мое Пембе драго Нег' све твое силно благо ! Милиа е, мени Auia, Него да самБ царевч, паша".

1. И.

Женндба без-b лгооаин. ( Нродушено) Неказугоћи томе узрока, а самБ непрестано настаавао, да на свадби никогт. одт> страни небуде. Сестра се мени ние у томђ ни противила: и то е мене удивлнвало, особито знагоћи да она лгоби слина увеселенн. fl се нисамв смео ни надати да ће она то одобрити, и она ме сљ овимђ сама избави одт> топ>, да неби истраживао средства како би госпого Лас - Бемерхаст. ст> свадбе уклонио ерт> она е нго радо имала и безт> нћ ние могло никакво веселћ у нашои кући бити. Од-b Теобалда а одемљ право кући. Валериа дотрчн одма у мого собу и седне до мене ст> посломђ у руци. — бсте -ли чули како е Теобалдт. срећанљ ? онђ е постао наслћдникт> одт> двеста хилнда Франака. Но мени то не башт. наимилие. 6рт> садт> може светт> помислити, да се д нћговимт. благомт. поносимт. као и са самимт> нбимђ. А хђ не, и би нћга и у сиротинБИ лгобила. Она ућути стидећи се, ujto е свого мисао тако дсно изразила. Она метне главу на мое крило. Н го полгобимт, у чело и она почне плакати. •— Шта ти е Валерин ? запитамт. io д забринутт. — Ништа удче, ншита, детинство; а самћ тако сретна и пресретна садт>, да ми с.е све чини као да ће ми се нека велика несрећа догодити. •—• Диете ! повикнемт> л, а зашто смо ми живи, и ст> тобомт. ? Зарт> ми тебе нећемо сачувати одт> сваке несреће ? Будућноств e твоа прекрасна: све ће се скоро свршити, и до неколико дана ти ћешв бити госпон Теобалдовица. — Заиста, рекне она ст> ваншосћу, само една смртв може разрушити мое благополучие. Оваи исти дант. одемо ми на село. Ми смо тамо били сасвимт. сами. Теоб^лдт. никако ние одлазио у Па-