Šumadinka

У Б еограду 31. А бгуста 1857.

ШГМДДИВКА,

1 I S I 1) 3; Ј

®Ш!»ЖЖа®НФ«1» 9 ШШ? Ш

_ Ован листт. излази сваке Суботе. Цена е одђ 1. Апр. до нове годнне 18 rp. За огласе плаћа ткч. 18* се 3 кр. ср. одт» врсте sa едан -путт» а 5 кр. ср. за трипутЂ.

13 j -s- ti ss sa V у Д i» ss !i e. (ПродуЈкено). Ohij noKpie лице рукама . a душу му e разтрзао 6o.it превар^не надежде. Садг> су му текЂ падали на умг, неки мали догађаи и околности последнви дана, на кое онђ до тоП) времена hie никакав-b позорг. обргћао, но кое 6 све заиста подпуно потврђавало рђаво сведочан ство противт, Волнне. Узалудт. с.е борила нћгова страстна лгобави према лепои нзичници противт. огорченл нћгове душе; гласљ разума и правде био е у души племенитогћ младића силши, пћгово тврдо верованћ у скромну невиностљ свое лгобе бишпе изћ темелн узколебана. „Зато ми е дакле она," говораше онг.усеби, „забранг>ивала, да се за осам -ћ дана неусудимЋ улазнти у онаи предћлљ, кои ле;ки уЗЋ планинску рћку; тиме е она хте ла, да н нћну несрећну жертву ненронађемт.! — О, Вонано! ко е мого и помислити, да си ти, нзг. чји omi'hj лгобављ и асђелска доброта блиста, изродг. пакла; ■— ахт>! све сведочи противг. тебе, све увеличава страшну мого сумнго и подозренћ. Па башгз кадг. 6bi и сви гласови у души MoioK ућугали, — онда све то обара поиисао, да ово нћжно и анђелско створенћ. кое овде са сузама часг. избавленн изгледа, нје у станго никога опадати." „Ти си суморанг. странче!" проговори Лилнна, прекинувши тужне мисли Витомирозе. „О, да знашЂ ти, како ми е тешко. nito самг. лепг. сангз лгобави твое уништила. Но ти бш се пре или после пробудш, и ко зна. да л не бм дознаванћ истине онда бмло за тебе страшHte, Heio ли садг.. Немои се зато на мене лготити, и ако у прсима твоимг, имашљ чувство саучаст!л, а ти сажалћваи мене, — мене, koio e злоудна судбина изг> наручн ресће и изг> цветне баште мои млађани надежда изтргла, и предала свирћпои смрти одг. џелатске руке." „Не! дивотна но несрећна дћвоико, — — не, ти нећешг. умрети!" одговори Витомирг>. „Повћри се мени. Л садг, идемг. и наскоро ћу доћи, да те избавимг,!" „Шта .' и рекне Лилнна зачуђено, „зарг> ти, кои си срце свов поклошо смртнои MoioH непрјнтелБици, — оћешг> при свемг. томг> да ме избавишг>?" ,,Ако е Волнпа заиста оно чудовиште, кое за тво«омђ крви жедни, — онда нећу да знамг. за нго, даежива. Н могу мого лгобавв поклонити само благомг. и неокалиномг> створенго. Видимг> ли пакт. . да самБ преваренЂ, ° н да осећамљ доволбно снаге у себи. да разкинемљ око-

f 58.

ве, у кое ме е бацило заблуђенћ слепе страсти. Буди спокоина, л ћу те избавити, па макарг. и мои собствени животг. иа коцки 6wo." Витомирг. хтеде затимг> отићи, но Лилана ra задржи ci> рћчима: „Остани iouiTi. неколико тренутака! Ако ти озбилл мислишђ, избавити ме изг. ове ужасне пештере, то Онда нико лакше учинити неможе, него лгобезникг> мое непрјателБице. вси ли ти onaaio, даВолнна носи око врата еданг> одт. косе исплетени огрлакг.?" „В самг. ra истина вид!о, али га нисамг. изближе сматрао; но шта има то свезе сг> твоимг. избавленћмг.?" „Чун ме!" рекне Лилнна ; „на томг> огрлБку виси еданг. мали златанг. клгочб, — таи клгочб отвара ове гвоздене решетке. Она га зацћло збогг. тога брижлвиво сакрнва, да не 6 i>i иикоме у руке пао. Кадг> су ме нћни целати овде довукли, и кадг. е она ове решетке затворила, видила самв, како е она клгочг. обесила о огрлакљ. Трипутг> е она овде досадг. бшла, н свакадЂ самБ видила таи клгочб на нћноме врату. Кадг. би ти испало за рукомЂ ■—• „Разумемг., и благодаримг> ти на томљ одкривешо. Садљ ће ми у пола лакше бити. да те избавимг>- Садљ сг> Богомћ ! глуво е већг> доба, и време е, да се Волннн вратимг.. Она се на сваки начинг. већг> морала ако забринути за мене; морамЂ нбои отићи, да е умиримг.. Притрпи се само шшг> за кратко време, несрећна дћвоико! Вћруи у Бога и мене, и надаи ми се сноримт.. Чимт> се а докопамг. клгоча, ето ме одма, да отворимт> твого тавницу. Но моли се Богу, да ми намћра срећно за рукомђ изађе!" „То ћу учинити!" одговори Лилпна, и Богђ нека те руководи, племенити младићу, и нека те срећно доведа опетг> овамо!" Витомирг> отиде. У души нћговои борила се нћгова лгобавБ према Воллни проти†праведногЂ гнушеин, кое е нћгово срце осећало при помислу на крвожеднв духЂ Волннинђ. — па кадт> се тои борби придружило и сагкалћнћ према лепои и несрећнои сужници Лиллни, онда е лако одржало побћду гнушенћ нћгово и мрзостБ. Онђ 6w шштђ врло радо посумнно о кривици миле му Bo.iflne, — ерЂ ахЂ! чесг^итомЂ и добромг> човеку врло тешко пада, осуђивати оне, коима се нћгово срце већЂ едномЂ прнклонило. Но онђ на жалостБ ние могао сиедочанства, коа су проти†Волане нсно говорила бмла.