Šumadinka

У Београдј 9. Новембрл 185 7.

ШЖМАДИНКА

А i i f "% Ш ћ

шшпишмш« ШШ&шжМ ттттттж*

ТЕЧ.

Ован лнстт. издази сваке Суботе. Цена е одт> 1. Апр, до нове годнне 18 гр. За огласе n.iaha се 3 вр. ср. одт* врсте за едан -путЂ а 5 кр. ср. за трнпутЂ.

,д; 68.

i Џ I « S ffi f

Све што душу покренут' е кадро, Ка'но сћверЂ на катарки ндро И однети неба у висине Ил' сурвати мора у дубине, Све дивоте и света милине За коима човекв желвно гине Све то дражеств узела е за се А нбоиђ младе момице се красе; Пак -б сад-b ови ангели вселене Како неће човека да плћне КадЂ природа штогодђ е имала Наикрасниег': све e нвима дала, Вито тћло, — Ахђ , дражести клета! Бћло лнце — два ружице цвета, Ал' све ибино , наше бмти мора ђе е била гора безљ извора ђел' шумица безљ умилни птица И безљ момка млада девоичица? С. ђ. ПоповићЂ.

дзос-тглакнк ГОДИНЕ. (Чокеова Новела.) (СвршетакЂ). Само онда примћчавамо да старимо, кадг. времена порушена код - б познати лица изђ наше младости видимо. У престолнои вароши учинило ми се, као да самх. стар1И но што и есамв. Али кадт. сам& опетљ на прсима мо« верне и добре Аделаида лежао, кадЂ су се мон деца узЂ мене пужала и иадљ самБ свакоиЂ свое, што самБ изђ престолне варопЈи донео,раздао: онда самв се опетЂ подмладио. КаДЂ у домаћемЂ вругу невнноств и лгобавл владаго, вечна е младостБ. Наравно, да по гди кои одђ насЂ сђ протицаемЂ година корача кђ 6олвимђ постонншмђ и вишимђ одношенама духовногЂ света. Али башЂ ове разлике чине намЂ животђ и целокупностБ мил 1 имђ , у духу намЂ тешнћ одвашноств и тамошнБоств скопчаваго и у себи нешто вишегЂ духа, узвишениегЂ у нашемЂ мишленш, Желвн и дћланго носе. Дете e заиста еднииЂ цветомЂ заДоволвно, шаренимЂ камепчићемв, узкимЂ сигралиштенЂ

и ние га башв ни наиманћ стало за д1.,iа великч лгоди. Младићв и девоичица већв се радие у далвину упуштаго да загледаго. Нвиова детинвска соба мала е. На више теже. Они добиваго, губе, примаго и никодђ за доста немаго. Хтели би да сво земалвсно благо обувате. Напоследку i имђ се и ово више недопада. Годинама се распространава животђ, а тимђ и изгледв живота. Детету e цветЂ и шарени каменЂ врло маленЂ, човеку и жени уживаић сваке чести, свогђ злата равнодушно, за духв землн мало има, ohi 3 пружа десницу у вселену, онђ тражи и има вечноств. То су речи, кое намт. е Лвгустииинг изредни отацЂ на смртнои постелви казао. Око нћга смо плакали, али смо га волели внутренвомЂ свето »1ђ лгобави,у конои смо се и сами посвећавали. Аделаида и нживили смо некишЂ вишимђ јкивотомћ , одкако између насЂ и вечности викакве разлике ние било, и одђ како смо оне тамо почели лгобити као и ове доле. Наислађе између свиго радости обећавала су намт> наша деца. Могђ наистариегЂ сина самв на уннверзитетв одпратио, и за мене и за Аделаиду била е нзиприатнин забуна, кадЂ самв на мои 50-ти рождени дзнђ кралћвски указЂ за едно мирно и чести пуно звание добио, ko«s Ј оштђ и садЂ одправламЂ. Ово ме место обвезивало, да у престолнои варошн обитавамЂ, а одавде до вароши, гди се мои синђ наукама занимао, био е само еданЂ приличанЂ данв ода. КадгодЂ смо дакле хтели, виђали смо се. Премда е Аделаида управв нерадо нћно место рођена оставила, али престолна варошв, о коиои е она тако често слушала привлачила го е, а нарочито н К нђ прворођени синђ нћно нћгкно материнско срце привлачио. Наравно да у 40-ои години ние била као какавво бразв на бурмутици, као кадЂ е први путЂ поредЂ мене у колима седила, али ce h I sho лице већма облагородило, она е поредв нћне лгобкости и достоинство добила. Аделаидино е срце iouiTt младо остало. Л е и садЂ као и у почетку лгобимв. Нћно прилтно лице никаквомЂ страшћу у своимђ благимЂ чертама неиаружено, ние нимало руменила потребовало, па да башЂ увекЂ плћнавагоће заостане. Она е знала за моа пређашнд сношенн сђ Августиномђ . КадЂ смо у престолну варошв дошли били, ако е желила , да мого прву лгобезницу позиа. Протекло е било вдно четвртЂ године, докљ самв г. Винтеровицу потражио, ерЂ самв у себи на то